Зарезоја неје Царибродска слава, това је Мала Богородица. Ама ако питаш некога по слабо религозно информираног – Kво слави Цариброд? – сви че ти кажу Зарезоју. Това је за това, што је на тија д`н и с Бога и без Бога цел Цариброд бил на нође. Прво по лозјата и колибете, па по кавенете и на крај по улицете и сокаците.
Ја Зарезоју помним од шејесе и некоју, а ко учесник на шествието и некигаш и проишествието од седамдесе и некоју. Ко су ми казували стари човеци, а највише деда Бора Црца и чича Сокол Наћин, нећигаш је по Цариброд имало много лозја, а најмного по падинете на Нешково и Козарицу, па је имало и теквија који су живејали само од продажбу на вино. И ја помним добри лозари – Галу Бачевскога, Спасена Класкуту, Анђела Бабаракуту, Жоржа Гајдарова, а од по новите доктор Цветкова, Ленка Шабана и Спасена.
Ама све што се ја једва сечам или га немож` ни помним, много убаво је помнил Георги Иванов на стари Цариброџање познат ко Гоша Ћирков. Ка дојдомо на студије у Белград, малко по малко па отидемо при њега на „светену водицу“ и он скоро увек говореше ко није Цариброџање по Белград требе се збирамо и виџевамо што по често, а најубаво је да си одредимо д`н и да това буде Свети Трифун – Зарезоја. И минуше се године и исп`лни се желанието на Гошу Ћиркова, шивача од Цариброд од стару фамилију Велини у Строшену Чешму, кој је под зор морал да стане Београџанин. Било је това је мислим 1991. или 92. годину. Имало ни је преко 200 у „Метропол“ и испаде бајамити госје. Дојдоше и преставници власти и опозиције, дојде и оркестар из Цариброд. И следећу годину се па сабрамо, ама па т`ги некоји доведоше бугарскога попа да опоје колачат и оно кво време беше, ни војна ни мир. На мнозина се това не арекса, а некоји су се сигурно и уплашили. Ка на догодину да се зберемо, збрамо се само дватријесе. Кво било? Из Цариброд дош`л театарат б`ш на Зерезоју да дава „Професионалца“ у Народно позориште. Мнозина и без телеграму разбраше садржанието и следеће две три године обичајат се ућину.
Ама и по Гошу Ћиркова има Цариброџање. Решимо па да га прајимо и га напрајимо. Макса-Максимовић Драган плати иконуту, а ни закупимо „Реванш“ и у најголемо свиркање и грађански протести ни си па напрајимо Зарезоју. Т`ги измислимо и домаћиње на славуту (са га окају кмет), а на иконуту је требало да пише ка је кој бил домаћин, ама се това од немукајет не збдну. И се Зарезоја па занови „без помоћи домицилне локалне самуправе и органа реда и надзора“. Тека би до 2000. ка народ па поче да диза главу и Зарезоја се па омасови, и све повече и повече почеше да дооде млади и нови Цариброџање. И тека је све до са и жижката нема се угаси. Ко и туја, ко много друђе године преди нас.
Царибродско вече
Ипак, све това не пишем због адет него због тија што су Цариброд и Зарезоју повече обичали и од мене. Због Гошу Ћиркова, због Максимовић Драгана и Гоцу, због Васила Манова-Цику, због Чеду Илијева, Слободана Сотирова-тату и доста друђи због који че жалим све док сам ја на овија, а они на онија свет.
Царибродско вече
И на крај да ви кажем. Цариброџанин неје ни од једну веру, ни од једну нацију. Он чак не мора ни да је роден у Цариброд . Он само мора да разбере колко је убаво што смо различни и што се и ко различни разбирамо, зајебавамо, дружимо и обичамо. Ако това нестане, не мора ђу има ни Зарезоја, а нема га има ни истинсћи Цариброд.
Слободан Алексич – Кьоса
Фото: От албума на Сърбислав Златанов-Славча Йовшин и Небойша Виденов
