Sudija Zoran Kolev – životnost i širina pravničkog poziva

   Zoran Kolev, diplomirani pravnik, rođen je 1966. godine u Dimitrovgradu, gde i živi. Osnovnu školu završio je u selu Zvonci, gde su njegovi roditelji bili zaposleni kao prosvetni radnici, a zatim upisuje Gimnaziju u Dimitrovgradu. Iako se još u osnovnoškolskom uzrastu zanimao za muziku, te bio član tamburaškog orkestra sela Zvonci, kasnije se njegova interesovanja okreću u drugom smeru, i upisuje Pravni fakultet u Nišu. Po završetku studija dugi niz godina provodi na poziciji sudije i predsednika suda u dimitrovgradskom Opštinskom sudu, gde radi od 1994. pa sve do kraja 2009. godine. Prošlog meseca Kolev dobija poziciju u Pirotu, gde je odlukom predsednika niškog Apelacionog suda imenovan za novog predsednika pirotskog Višeg suda. Na ovu funkciju je imenovan nakon odlaska u penziju dosadašnjeg predsednika tog suda Svete Mančića, a na istoj poziciji bio je i ranije, od početka 2010. do maja 2013.

   Ovim povodom o prirodi i težini pravničkog poziva razgovarali smo sa Zoranom Kolevim.

   Kada je u pitanju sam proces studiranja prava, Kolev tvrdi da mu studije nisu bile previše naporne, iako Pravni važi za jedan od najtežih fakulteta. Kako kaže, za to su pre svega bile zaslužne dobre radne navike, kao i zadovoljavajući kvantum znanja koji je iz srednje škole doneo na fakultet. I mada se često može čuti mišljenje da se materija koju na Pravnom fakultetu treba savladati mora učiti napamet, Kolev smatra da je ovakav pogled pogrešan.

   “U pitanju je takva nauka koja je sama po sebi koncipirana da se uči sa razumevanjem, i učenje gradiva napamet je nemoguće zbog same prirode nauke”, kaže on.

   Da li se pravnici koji su se obrazovali po starom programu na bilo koji način razlikuju od današnjih, i da li je promena sistema obrazovanja uticala na promenu kvaliteta kadra?

   “Po mom mišljenju, evidentno je da je došlo do promene u visokoškolskom obrazovanju”, tvrdi Kolev, i ističe da je u doba kada je pohađao Pravni fakultet  studiranje možda bilo teže nego danas. “U naše vreme se studiralo tako što su    predavanja i vežbe bile obavezne, i pogotovo vežbe. Izostanak sa vežbi je značio čak i gubitak ispita, i mislim da je kvantum stečenog znanja bio na mnogo većem nivou nego danas.”

   Ako bi se napravilo poređenje između težine studiranja Pravnog fakulteta i zahtevnosti obavljanja pravničkog posla, Kolev smatra da je ipak teže baviti se poslom pravnika. Dok su najteži momenti studiranja bili trenuci pre polaganja ispita, težina samog posla je svakodnevica, koja je, kako kaže, vrlo naporna, uvek prepuna obaveza i velikih odgovornosti. Samim tim, on tvrdi da nije dovoljno završiti samo osnovne studije na datom fakultetu da bi čovek mogao da smatra sebe dobrim pravnikom – nakon toga, neophodno je ne samo položiti pravosudni ispit već se i u daljoj karijeri predano posvetiti učenju i neprestano bogatiti svoje iskustvo. Prema njegovom mišljenju, da bi čovek sazreo u ovoj profesiji i da bi njome počeo ozbiljnije da se bavi, nakon završenog fakulteta potrebno je minimun pet godina radnog iskustva.

122

   Šta je teže i odgovornije – baviti se advokatskim poslom ili biti sudija? Kao pravnik sa dugogodišnjim iskustvom na poziciji sudije, Kolev tvrdi da je ovaj položaj znatno zahtevniji:

   “Advokatura je slobodnija profesija, i samim tim ta sloboda daje advokatima jedan malo drugačiji način rada. Daleko od toga da njihov posao nije odgovoran i težak, ali ako napravimo komparaciju dveju struka, mislim da je u svakom slučaju teže biti sudija.”

   U Opštinskom sudu u Dimitrovgradu Zoran Kolev je dugi niz godina bio zaposlen kao sudija, ali i predsednik suda. O obavezama i odgovornostima koje ove dve pozicije sa sobom nose kaže:

   “Obaveze predsednika suda po samoj funkciji su mnogo veće, teže, napornije nego samog sudije. Sudija je vezan za određen broj predmeta, za određenu materiju, dok je predsednik suda odgovoran za ceo rad suda – kako sudija, tako i svih zaposlenih. To je jedna velika razlika, a samim tim i mnogo veća odgovornost.”

   Kako je već drugi put izabran za vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Pirotu, na kojoj je, u periodu od skoro tri i po godine, bio i ranije, Kolev je, kako tvrdi, ostvario izuzetno dobru saradnju sa kolegama iz komšijskog grada. Dobre i kolegijalne odnose održava kako sa zaposlenima, tako i sa sudijama, a kaže da je saradnja sa kolegama u Pirotu bila na odličnom nivou i dok je radio u Opštinskom sudu u Dimitrovgradu.

123

   U svojoj dvadesetdvogodišnjoj karijeri imao je veliki broj različitih slučajeva, pri čemu su naročito stresna suđenja za teška krivična dela, koja su, kako kaže, vrlo česta u Višem sudu u Pirotu, u kome je zaposlen. Ozbiljni slučajevi, poput slučajeva silovanja, pokušaja silovanja, ubistava, najteži su deo posla koji obavlja jedan sudija. Takođe, kaže da je imao prilike da sudi i u određenom broju neobičnih, atipičnih slučajeva.

   Najveća odgovornost sudije leži u činjenici da je upravo on taj čija je reč poslednja u samom suđenju, a njegova odluka određuje dalji tok nečijeg života. Da li se dešava da sam sudija ponekad posumja da ipak nije bio u pravu, i kako se sa takvom sumnjom izlazi na kraj?

   “U svojoj dosadašnjoj karijeri prilikom donošenja presuda nikada nisam imao sumnju da li je odluka osuđujuća, oslobađajuća ili odbijajuća”, kaže Kolev. “Naravno, za takav svoj zaključak imam podlogu u dobrom proučavanju predmeta i samog slučaja.”

   Onima koji imaju afiniteta za ovu struku, Kolev preporučuje da upišu Pravni fakultet, i naglašava da zanimanje pravnika ne samo što nije monotono, kako su ljudi često skloni da veruju, već pruža i sasvim solidne mogućnosti zaposlenja.

124

   “Pravo je jedna lepa struka, koja daje čoveku veliku širinu – kako profesionalnu, tako i životnu. Reč je o zanimanju koje je apsolutno životno: pravo se nalazi u svim društvenim porama i reguliše sve životne i društvene situacije u koje čovek svakodnevno dolazi”, kaže on.

   Kada je u pitanju pravni sistem u Srbiji, kao iskusni pravnik smatra da je on prilično dobro uređen i da je sama koncepcija pravnog sistema u našoj zemlji na zadovoljavajućem nivou.

   Psihičko opterećenje i stres koji pozicija sudije neminovno donosi Kolev ublažava različitim hobijima kojima se bavi van radnog vremena. Kako kaže, najviše uživa u igranju stonog tenisa, gotovo svakodnevnim šetnjama i čitanju dobre literature.

D. Jelenkov

Foto: Ivica Ivanov

Rubrika “Most prijateljstva” se sufinansira sredstvima grada Pirota u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja za 2016. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Dijana Jelenkov
About Dijana Jelenkov 414 Articles
Dijana Jelenkov rođena je 1988. godine u Pirotu. Osnovnu i srednju školu završila je u Dimitrovgradu, nakon čega nastavlja obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Nišu (na osnovnim studijama Srbistike) i Novom Sadu (gde završava master studije na studijskom programu Srpska filologija: srpski jezik i lingvistika). A onda seda u voz i vraća se u Dimitrovgrad. Kako je uvek bila od one dece koja više vole da ispod drveta čitaju knjigu nego da igraju žmurke, odmalena se interesuje za književnost i jezik, i naročito za dijalekat svog kraja. Leksika govora Dimitrovgrada bila je i predmet njenog master rada – rečnika sa preko 2000 reči koje su u upotrebi u ovom lokalnom govoru. U slobodno vreme bavi se pisanjem (uglavnom proze, i povremeno poezije), i prevođenjem književnih tekstova sa bugarskog jezika na srpski (a kada joj dođe, i obrnuto). Nekada davno, radove iz oblasti dečjeg stvaralaštva objavljivala je u zborniku „Radovićev venac“, pesničkoj zbirci „Razigrani snovi“ i dečjem časopisu „Drugarče“. U novije vreme, neki od njenih tekstova pojavili su se u časopisu „Nedogledi“ Filozofskog fakulteta u Nišu, te u književnim časopisima „Trag“ i „Majdan“. 2015. i prva polovina 2016. godine bile su plodne za bujanje književničke sujete – donele su joj drugu nagradu na konkursu „Vojislav Despotov“ u Novom Sadu, treću na konkursu za satiričnu priču u okviru Nušićijade u Ivanjici, kao i mesto među tri nagrađene priče na konkursu magazina Crna ovca (blacksheep.rs); svojim pisanijima zauzela je prostor i u zborniku „Crte i reze 6“ (zbirci najboljih radova sa konkursa „Andra Gavrilović“ u Svilajncu), kao i u poetskom zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 26“ književnog udruženja Glas korena iz Niša. Njene kratke priče našle su se među izdvojenima i na naredna dva konkursa Crne ovce. Zajedno sa kolegom Ratkom Stavrovim i gospođicom Dorotejom Todorov objavila je prozno-poetsku zbirku "Dodir". Nije odolela ni iskušenju da se oproba kao novinar – na poziciji prevodioca i autora sarađivala je sa onlajn časopisom EMG magazin, a povremeno objavljuje tekstove i na portalu blacksheep.rs.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*