Dejan Mitov, arhitekta – ljubav prema maketama od osnovne škole do fakulteta

   Arhitekta Dejan Mitov rođen je 1987. godine. Osnovnu i srednju školu završava u Dimitrovgradu, a 2006. upisuje Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, Departman za arhitekturu i urbanizam. Uspešno završava i master studije, a trenutno je na trećoj godini doktorskih studija. U međuvremenu je završio i master na Šumarskom fakultetu u Beogradu na Odseku za preradu drveta, smer Oblikovanje proizvoda od drveta. 2015. godine njegov master rad dobija nagradu Privredne komore Beograda za najbolji master rad na Univerzitetu u Beogradu u prethodnoj školskoj godini.

   Zaposlen je kao asistent na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, gde drži vežbe na studijama arhitekture, a jedan od predmeta za koje je zadužen je i maketarstvo. Kako je novosadski FTN jedini fakultet u Srbiji koji ima maketarstvo kao predmet, Dejan je i jedini asistent Maketarstva u zemlji – što je za njega od posebnog značaja jer je reč o oblasti koja ga je inspirisala još u osnovnoj školi.

   O arhitekturi, studiranju i poslu asistenta razgovarali smo sa Dejanom Mitovim, našim sagovornikom u rubrici “Mladi našenci”.

   Kada si doneo odluku da studiraš arhitekturu i šta je to što te posebno privuklo u ovoj oblasti?

   Interesovanje za arhitekturu se rodilo potpuno spontano, ali je nastalo dosta rano, još u osnovnoj školi. Moj otac se čitav život bavi majstorisanjem, i nekako sam odmalena navikao na to da se oko mene gradi, stvara, proizvodi… Takođe, moji roditelji su započeli gradnju kuće, pa sam na neki način odrastao na gradilištu. S druge strane, rekreativno sam se bavio maketarstvom: bio sam  inspirisan Momčilom Andrejevićem i njegovim maketama koje su postojale u Gimnaziji i Biblioteci u Dimitrovgradu, pa sam tako i sam počeo da izrađujem makete. U to vreme pravio sam neke kućice koje su mi bile interesantne, i kada sam imao već nekoliko gotovih maketa, to je zaintrigiralo i druge ljude, koji su počeli da se zanimaju za moje dalje planove. Nikada nisam ni dovodio u pitanje da li ću upisati nešto drugo – jedino pitanje je bilo gde. Do poslednjih trenutaka bio sam siguran da ću upisati fakultet u Nišu, da bih tri nedelje pre prijemnog, ne znam ni sam iz kog razloga, promenio odluku i konkurisao u Novom Sadu.

   U kakvom ti je sećanju ostalo studiranje i studentski život – šta bi iz ovog perioda izdvojio kao posebno teško ili zanimljivo?

   Jedna od prvih informacija koju su nam dali kada smo došli na fakultet jeste da se od ukupnog broja ljudi koji završe arhitekturu svega sedam posto zaista bavi najužom strukom, odnosno projektovanjem i dizajnom. Struka nas tako navodi, a kako je arhitektura prilično opšta, mnogi se u toku studiranja usmeravaju na druge strane. Ipak, ja sam od samog početka imao interesovanje baš za ono što je usko stručno, i možda bih posebno izdvojio činjenicu da sam istrajao u tome i ostao u tih sedam posto.

   Uvek sam se trudio da na fakultetu izađem iz okvira u kojima smo učili, tako da sam sa kolegama dosta rano počeo da se bavim urbanim mobilijarom – između ostalog, ovde spada i klupa koja je poklonjena Caribrodu. Ova sfera interesovanja, urbani mobilijar, odnosno urbani dizajn, javni prostori, jeste nešto što mi je u toku studija bilo najzanimljivije i najatraktivnije, i jako mi je drago što sam uspeo da u ovoj oblasti ostavim neke tragove, da stvorim nešto što ljudi i dan-danas koriste.

   Što se tiče studentskog života, pet godina sam živeo u studentskom domu, što je posebno zanimljivo i neprocenjivo iskustvo.

   Radiš kao asistent na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Kakva su tvoja iskustva u radu sa studentima i na fakultetu?

   Pre svega, drago mi je što imam priliku da prenesem drugima neka svoja znanja i iskustva, a smatram da imam dosta iskustva za svoje godine. Nisam škrt po tom pitanju i mislim da čovek treba da deli sve što zna, jer držati znanje za samog sebe nema apsolutno nikakvog smisla.

   U radu na fakultetu trudim se da sa studentima ne radim rutinski, da ne ponavljamo iste vežbe iz godine u godinu S tim ciljem sam dosta programa sam osmislio i inicirao. Na primer, u prethodnih sedam godina radili smo projekat „Maketa pešačke zone Novog Sada“, u kome je učestvovalo oko 550 studenata koji su za to vreme prošli kroz fakultet. U saradnji sa profesorom i sa mnom studenti su napravili maketu pešačke zone, odnosno centra Novog Sada, dimenzija oko 5,5 puta 6,5 metara. Izuzetno je teško da se sinhronizuje 550 ljudi, ali opet sam nekako uspeo da ih “zarazim” idejom da naprave nešto što će ostati iza njih. Pre mesec i po dana za ovu maketu smo dobili i Grand Prix Salona urbanizma u Sremskoj Mitrovici. Ovo je pokazatelj da je to što smo radili bilo delotvorno, da je neko primetio da je u pitanju nešto što valja, što je za mene satisfakcija i podsticaj da nastavim da radim sa njima na takav način.

   Rad sa studentima na fakultetu u celini je, bar za mene lično, jedno zaista fenomenalno iskustvo. Takođe, raduje me što sam samoinicijativu i interesovanje iz osnovne škole razvio dotle da mi to danas bude i uža oblast rada na fakultetu.

   Kakva su tvoja iskustva u dosadašnjoj karijeri van oblasti rada na fakultetu?

   Počeo sam da radim još u toku fakulteta, i imao sam prilike da se dosta rano sretnem sa ogromnim korporacijama kao što su Fiat, Tarkett, Imlek; trenutno radimo i za “Beograd na vodi”. To su samo neki od klijenata za koje smo radili, neke zaista ozbiljne i velike firme. Tako sam još u toku studiranja uspeo da od svih tih firmi naučim dosta o poslovanju, kako po pitanju etike, tako i po pitanju načina rada i kvaliteta koji treba postići.

   Trenutno sam dosta aktivan i u privatnoj praksi. Zajedno sa još nekoliko članova, kolega, razvijamo sopstveni studio – „Modelart Arhitekti”. U principu se bavim najužim arhitektonskim delovanjem, projektovanjem, a rad na fakultetu mi pomaže da se trudim da to ipak bude na jednom pristojnom nivou, da ne dozvolim sebi da odem u rutinu. 

   Koje tvoje radove možemo videti u Dimitrovgradu i šta za tebe znači činjenica da se neki tvoji projekti nalaze u gradu u kome si se rodio u odrastao?

   U Osnovnoj školi izložena je moja Мaketa seoskog gazdinstva; Maketu Poganovskog manastira u Gimnaziji je radio Momčilo Andrejević, ali sam u dva navrata restaurirao jer je bila delimično oštećena. 2012. poklonili smo Caribrodu i Klupu 1000cm koju smo uspeli da realizujemo delimično i uz pomoć Opštine. Najpre se nalazila u Galeriji kao eksponat, neko vreme je bila u parku, a u međuvremenu je u više navrata bila izložena i u Novom Sadu i Beogradu. Trenutno radimo jednu porodičnu vikend-kuću u selu Smilovci, koja je, po mom mišljenju, vrlo zanimljiva i potpuno neočekivana za takvu ruralnu sredinu, ali je takođe i prilagođena datom okruženju.  

   Da me je pre pet godina neko pitao da li će uopšte biti potrebe da nekome radim arhitektonski projekat u Caribrodu, i da to još bude nešto što će meni lično biti zanimljivo, rekao bih da neće – reč je o sredini za koju mi se čini da nema veliku potrebu za arhitektom, jer arhiteka nije nužno zlo, već može predstavljati svojevrsni luksus. Međutim, već nekoliko puta sam imao pozive, na koje sam odgovorio u saradnji sa kolegama i, nadam se, kreativno. Projekat nadogradnje u Dimitrovgradu bio je izložen na ovogodišnjem Salonu arhitekture u Beogradu i Salonu arhitekture u Novom Sadu, najreprezentativnijem događaju u arhitektonskoj oblasti u toku čitave godine. Iako nisam imao nikakva očekivanja, ipak uspevamo da radimo i izgradimo neke objekte koji su dosta aktuelni i zanimljivi ne samo za Caribrod već i na nivou Srbije. Kroz sve to se na neki način trudimo da, koliko je to moguće, utičemo na reklamu ili na bilo kakvo pojavljivanje male sredine u nekim širim krugovima.

   Živiš u Novom Sadu već deset godina, tačnije od samog početka studiranja. Kako ocenjuješ način života i životne standarde u ovom gradu?

   Novi Sad mi izuzetno prija i odgovara kao grad, kao mesto za život i stvaranje porodice. Danas sam se verovatno već dosta navikao na tamošnje standarde, pa i nemam onu distancu koju sam imao pre deset godina kada sam otišao. Ono što mi u Novom Sadu najviše prija jesu ljudi, njihova pristojnost i kultura življenja.

   Kakvi su tvoji planovi za budućnost? Gde vidiš sebe i smatraš li da bi mogao bolje da se ostvariš u inostranstvu, ili bi ipak ostao u zemlji?

   Definitivno vidim sebe u Srbiji. Ako neko misli da treba da ode na određeno vreme, ili želi da potraži sreću na nekom drugom mestu, podržavam ga u tome, ali mislim da ja svoju sreću uspevam da nađem ovde, u zemlji. Da li ću ostati u Novom Sadu, ili ću preći u Beograd, ili ću se vratiti u Caribrod, ne znam, ali u svakom slučaju, vidim sebe negde ovde. Ako svi odemo, ko će ostati?

   Što se poslovnih planova tiče, trudim se da završim doktorske studije, što bi značilo napredovanje i profesionalnu karijeru na fakultetu. S druge strane, pokušavam da budem vrlo praktičan i da se bavim strukom, ali ne samo na akademskom nivou u smislu istraživanja već i kroz konkretne projekte. Neki predmeti na fakultetu iz kojih držim vežbe vezani su za savremene tehnologije u arhitekturi, tako da se trudim da sve što je aktuelno negde u svetu prenesem i na lokalni, odnosno regionalni nivo, što je možda i neki doprinos koji sam do sada dao, i koji ću se truditi da dajem i u budućnosti. Ako kroz par godina uspem da izgradim još objekata, bez obzira na to da li će oni biti u Caribrodu, Pirotu, Nišu ili Novom Sadu, ali koji će biti kvalitetni, onda će to sasvim sigurno biti dobar rezultat. Upravo su ti objekti ono što ostaje iza nas kao projektante.

D. Jelenkov

Foto: Iz albuma D. Mitova

Rubrika “Mladi našenci” se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Dijana Jelenkov
About Dijana Jelenkov 170 Articles
Dijana Jelenkov rođena je 1988. godine u Pirotu. Osnovnu i srednju školu završila je u Dimitrovgradu, nakon čega nastavlja obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Nišu (na osnovnim studijama Srbistike) i Novom Sadu (gde završava master studije na studijskom programu Srpska filologija: srpski jezik i lingvistika). A onda seda u voz i vraća se u Dimitrovgrad. Kako je uvek bila od one dece koja više vole da ispod drveta čitaju knjigu nego da igraju žmurke, odmalena se interesuje za književnost i jezik, i naročito za dijalekat svog kraja. Leksika govora Dimitrovgrada bila je i predmet njenog master rada – rečnika sa preko 2000 reči koje su u upotrebi u ovom lokalnom govoru. U slobodno vreme bavi se pisanjem (uglavnom proze, i povremeno poezije), i prevođenjem književnih tekstova sa bugarskog jezika na srpski (a kada joj dođe, i obrnuto). Nekada davno, radove iz oblasti dečjeg stvaralaštva objavljivala je u zborniku „Radovićev venac“, pesničkoj zbirci „Razigrani snovi“ i dečjem časopisu „Drugarče“. U novije vreme, neki od njenih tekstova pojavili su se u časopisu „Nedogledi“ Filozofskog fakulteta u Nišu, te u književnim časopisima „Trag“ i „Majdan“. 2015. i prva polovina 2016. godine bile su plodne za bujanje književničke sujete – donele su joj drugu nagradu na konkursu „Vojislav Despotov“ u Novom Sadu, treću na konkursu za satiričnu priču u okviru Nušićijade u Ivanjici, kao i mesto među tri nagrađene priče na konkursu magazina Crna ovca (blacksheep.rs); svojim pisanijima zauzela je prostor i u zborniku „Crte i reze 6“ (zbirci najboljih radova sa konkursa „Andra Gavrilović“ u Svilajncu), kao i u poetskom zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 26“ književnog udruženja Glas korena iz Niša. Njene kratke priče našle su se među izdvojenima i na naredna dva konkursa Crne ovce. Zajedno sa kolegom Ratkom Stavrovim i gospođicom Dorotejom Todorov objavila je prozno-poetsku zbirku "Dodir". Nije odolela ni iskušenju da se oproba kao novinar – na poziciji prevodioca i autora sarađivala je sa onlajn časopisom EMG magazin, a povremeno objavljuje tekstove i na portalu blacksheep.rs.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*