Marijana Mladenov, sopran: Muzika živi kada se izvodi i sluša

   Marijana Mladenov rođena je 1989. godine u Nišu. Bavi se muzikom već osamnaest godina, otkada je, kao devetogodišnjakinja, počela da pohađa časove klavira u Muzičkoj školi u Nišu. Interesovanje za muziku od tada nije jenjavalo, i baš naprotiv – kako sama kaže, vremenom je postajalo sve veće i ozbiljnije. Muzika se u njenoj porodici voli i neguje: njen otac, Dimitrovgrađanin Miroslav Mladenov, svira saksofon i klarinet i aktivan je muzičar; mlađa sestra Olga je violinistkinja, dok je Marijanin stric Ivica Mladenov uspešan dirigent i profesor muzike.

   Nakon završene Muzičke škole, 2008. godine Marijana upisuje Fakultet umetnosti u Nišu, gde studira solo-pevanje u klasi profesorke Violete Radaković. Školovanje nastavlja na master studijama kod profesorke Rejčel Robins na Folkvang Univerzitetu u nemačkom gradu Esenu, gde trenutno živi.

   Za vreme studija u Nišu učestvovala je u nizu takmičenja iz pevanja i osvojila brojne nagrade, među kojima su i četiri prve: na “Festivalu muzičkih škola” u Ćupriji 2008. i na takmičenjima “Dani solo pesme” u Lazarevcu 2008, “Petar Konjović” u Beogradu 2010. i “Nikola Cvejić” u Rumi 2011. Takođe, nosilac je i specijalne nagrade “Najbolji sopran takmičenja” 2009. godine u Rumi. Kao master student bila je stipendista Fonda za mlade talente Republike Srbije, kao i Lions-kluba “Werethina” u Esenu.

   Učestvovala je u više operskih predstava i koncerata, nastupala u nizu gradova u Srbiji i Nemačkoj, te kao solista sa Niškim simfonijskim orkestrom i orkestrom „Thüringer Symphoniker“. O čemu smo sve u rubrici “Mladi našenci” razgovarali sa talentovanom Marijanom Mladenov, pročitajte u tekstu koji sledi.

   Živela si i školovala se u Nišu, ali si master studije završila u nemačkom gradu Esenu, gde i sada živiš. Kakvi su uslovi studiranja u Nemačkoj i da li se i po čemu njihov sistem obrazovanja razlikuje od našeg?

   Sistem se prilično razlikuje. I pored toga, meni su srednja muzička škola i studije na Fakultetu umetnosti u Nišu bile odličan uvod u master studije koje sam u Esenu upisala. U Nišu sam zaista mnogo naučila, što mi je pomoglo da dospem tamo gde jesam. Kod nas se još uvek uči jako opširno, dok kod njih studenti imaju više slobode da biraju u kojoj oblasti žele da se usavršavaju. Sve ima svoje prednosti i mane, samo je pitanje šta je nekome krajnji cilj.

   Čime je pevanje “nadvladalo” klavir, pa si odlučila da se u daljem školovanju usavršavaš baš u solo-pevanju?

   Bavljenje muzikom je počelo kroz klavir. Kod mene je to bio proces, zanimale su me mnoge stvari, tako da mi je trebalo vremena da sazrim i usmerim se na nešto konkretno. I taj proces i dan-danas ne prestaje. Naravno, to ne znači da negiram nešto što sam do sada uradila i ono čime se primarno bavim.

   Sa sedamnaest godina sam krenula na prve časove pevanja kod prof. Anite Ferlež Eraković. U to vreme sam bila na klavirskom odseku, a pevanje je bilo sporedno. Međutim, vrlo brzo je “nadvladalo” klavir. Za mene je to bio nov način da se izrazim i velika promena u odnosu na klavir. Klavir je, naravno, uvek ostao sastavni deo mog života, ali je pevanje nešto čemu sam tada odlučila da se posvetim. A to me je zatim odvelo u svet pozorišta, opere, glume i plesa.

   Učestvovala si u operskim produkcijama “Dijalozi Karmelićanki” F. Poulenca, “Sestra Anđelika” Giacoma Puccinija, Brittenovoj operi “Turn of the screw”, scenskom projektu “Amor i Psiha”… Koja ti je od opera u kojima si pevala bila naročito zahtevna i postoji li opera ili uloga u kojoj bi posebno volela da se nađeš?

   Opera je sama po sebi zahtevna i traži mnogo rada, tako da nema potrebe izdvajati bilo koje delo. Ono što je danas možda posebno zahtevno je Nova muzika i to zbog samog procesa učenja, jer naučiti jedno atonalno delo zaista traje duže nego učenje neke Mocartove arije, na primer. Kada sam u Esenu počela da izvodim takva dela, potpuno mi se promenio pristup i osećaj kada nakon toga pevam romantizam, barok ili klasicizam.

   Teško mogu da izdvojim jednu ulogu koju bih volela da pevam. Barokne opere su mi uvek posebno privlačile pažnju, posebno Monteverdi: “Krunisanje Popeje” i “Orfeo”, zatim Hendlova “Alcina” i opera “Dido i Eneas”, koju je napisao Henri Purcel. Za svoj master diplomski sam pevala Medeu od Charpentiera i bila sam presrećna što mi je Folkvang Univerzitet pružio takvu priliku. Pored toga, u poslednjih par godina sam fascinirana muzikom Benjamina Brittena, a posebno njegovom operom “San letnje noći”. Takođe, veliki utisak na mene su ostavile opere “Don Giovanni” i “Čarobna frula” od Mocarta, “Onjegin” od Čajkovskog, “Rusalka” Antonina Dvoržaka, Pučinijev “Il trittico”, “Faust” od Gunoa i Ofenbahova opera “Hofmanove priče”.

   Nastupala si na koncertima širom Srbije – u Nišu, Beogradu, Pančevu, Pirotu, Negotinu, Vrnjačkoj Banji, ali i u nemačkim gradovima Essen, Mannheim, Bochum, Duisburg, Ludwigshafen i Rudolstat. Koji su nastupi za tebe bili posebno značajni i zbog čega?

   Bilo je mnogo nastupa koji su mi iz različitih razloga bili dragi i značajni. Jedan od njih je svakako nastup na takmičenju u Rumi 2009. Zatim, prvi nastup sa simfonijskim orkestrom u Nišu 2010. godine. Tada sam pevala ariju Margarete iz Boitove opere “Mefistofele”, koju pedagoški gledano nijedna pevačica, ako je uopšte taj tip glasa, ne bi trebalo da peva pre svoje tridesete godine, jer je tehnički izuzetno zahtevna i traži zrelost. Ja tada nisam bila svesna toga, tako da je to super funkcionisalo.

   Pored toga jako mi je bila značajna, kao prva velika uloga, Miss Jessel iz Britnove opere „Turn of the screw“, koju sam pevala u decembru 2014. u Esenu.

   2015. godine nastupila sam u Gradskoj vijećnici u Sarajevu sa gitaristom Sanelom Redžićem. Bilo je veliko zadovoljstvo nastupiti pred internacionalnom publikom u tako lepom ambijentu.

   Povremeno posećuješ Dimitrovgrad sa porodicom, ali je dimitrovgradska publika imala prilike da te vidi i čuje i kao pevačicu i pijanistkinju. O kojim je nastupima reč i kakve utiske nosiš sa njih?

   2005. sam spontano ušla u pozorišni projekat Pauline Manov u Domu kulture u Dimitrovgradu. Predstava se zvala „Dok nas smrt ne rastavi“, a moja sestra Olga, koja svira violinu, i ja na klaviru muzički smo pratile čitavu radnju. Svirale smo različita dela, od klasične muzike do džeza i popa, a u nekim delovima predstave je to bila naša improvizacija u skladu sa radnjom na sceni. To je za mene bilo potpuno novo iskustvo i mnogo sam naučila kroz rad sa glumačkom ekipom.

   Odmah nakon toga usledilo je gostovanje na istom mestu na koncertu grupe “Unplaggers“, koja danas postoji u nešto izmenjenom sastavu kao “Liga izuzetnih džentlmena“. Ovaj nastup mi je posebno značio jer sam pevala pesmu grupe Evanescence „My immortal“, i to mi je bio prvi nastup u žanru gothic/metal.

   Pred kraj srednje škole postala sam član benda „Aria Aeterna“ i nastupala sa njima narednih godinu dana. Ta saradnja mi je bila posebno draga jer sam imala mogućnost da pevam pesme bendova koje sam još od tinejdžerskih dana slušala. Prvi nastup bio je na Peace festu u Dimitrovgradu 2008. godine. Za sve nas je bilo ogromno iznenađenje da smo uspeli da osvojimo toliku publiku na svom prvom nastupu i to na velikoj sceni.

   Osvajala si brojne nagrade – koju bi među njima izdvojila kao najdražu, odnosno koju nagradu smatraš svojim najvećim uspehom?

   Nagrada koju bih izdvojila je specijalna nagrada “Najbolji sopran takmičenja” naše primadone Radmile Bakočević na već pomenutom takmičenju u Rumi 2009. godine.

   Kako se pripremaš za nastup i kakav je osećaj pevati pred punom koncertnom salom?

   Pripreme za nastup pre svega podrazumevaju vokalne vežbe, koncentraciju i fokus na sadržinu dela da bih bila u pevačkoj i psiho-fizičkoj formi za ono što treba da izvedem. Osećaj na svakom nastupu je drugačiji i zavisi od mnogo faktora. Na primer, osećaj koji sam imala pre desetak godina i koji imam sada su drugačiji jer sada imam više iskustva. Sa druge strane, publika takođe učestvuje u nastupu, jer je to razmena energije između publike i izvođača. Sa svakim novim nastupom, ta razmena je drugačija i nikad nije potpuno isti osećaj.

   Kakva su tvoja muzička iskustva izvan oblasti opere i solo-pevanja? Možeš li da zamisliš sebe kao pevačicu u nekim drugim žanrovima i da li bi volela da se ozbiljnije posvetiš, recimo, pevanju u nekom rok ili metal bendu?

   Apsolutno sam otvorena za eksperimente, ako mi se dopadne neka ideja. 2010. sam gostovala na koncertu “Divljih jagoda” u Domu Sindikata u Beogradu. Pevala sam njihovu pesmu “Sto vijekova”, i nastupati sa tako renomiranim bendom je zaista bilo nezaboravno iskustvo.

   2015. godine sam pevala sound-track za nemački film “Wenn ich Ich sage”, koji su režirale moje kolege sa Folkvang Univerziteta. Pored toga, sarađivala sam i sa plesačima i učestvovala u projektu „Arena Arctica“ sada u decembru.

   Što se pevanja u bendu tiče, vrlo rado bih se pozabavila time ozbiljno ukoliko su uslovi adekvatni, tj. ako osetim da mi leži konkretan pravac.

   Imaš li uzore u muzici i koje žanrove voliš da slušaš?

   Imala sam različite uzore u različito vreme. Dugo su mi bile uzor Cecilia Bartoli, Anna Netrebko i Angela Gheorgiu. Zatim su to bili Patricia Petibon, Filip Žaroski (Philippe Jaroussky), Kristof Dumo (Christophe Dumaux), Katarina Bradić, Diana Damrau i mnogi drugi.

   Ono što me je uvek fasciniralo bila je kombinacija metala i klasične muzike. Tako sam zapravo i počela da slušam metal. Prvi bend je bio Apocalyptica. Posle njih sam otkrila Nightwish, Therion i sve ostale metal bendove koji delimično ili uopšte nemaju veze sa klasikom. Zanimljivo je da sam pesme Metalike prvi put čula u izvođenju Apocalyptice na četiri violončela, a tek onda u originalu. I ranije sam znala da Metalika postoji, ali nikada do tada nisam došla u dodir sa njihovom muzikom, jer prosto nisam bila u takvom okruženju.

   Danas slušam mnoge žanrove, skoro da u svakom žanru mogu da nađem bar jednog izvođača ili pesmu koja mi se sviđa. Ono što pored klasike najviše slušam je muzika 80-ih, od post-panka i alternative do glam-rocka, i sve što ima dodirnih tačaka sa gotik/metal stilom i zvukom. Posebno bih izdvojila bend Depeche Mode, koji je teško svrstati u jedan žanr, a od novijeg pop zvuka Lanu del Rey. 

   Smatraš li da je u doba u kome i netalentovani muzičari lako dolaze do slave moguće zainteresovati publiku za kvalitet i približiti im, na primer, klasičnu muziku? Kakva je po tom pitanju situacija u Nemačkoj – koja je muzika popularna i ima li na muzičkoj sceni mesta za ono što bi se kod nas nazvalo “kič i šund”?

   Kiča i šunda ima svuda u svetu, a bilo ga je i u ranijim epohama. Vremenom su stvari koje nemaju umetničku vrednost bivale zaboravljene. Da li će nešto danas postati popularno zavisi od medija, i oni su ti koji formiraju ukus publike generalno. Za mene je klasična muzika nešto vanvremensko, kao što su Šekspir, Viktor Igo, Gete, Mikelanđelo, Van Gog itd. Jedina je razlika u tome što muziku treba izvoditi da bi živela. U Nemačkoj postoji jaka tradicija i sistem, tako da je klasična muzika, pored sve ostale muzike, mnogo više prisutna u javnosti. Treba da budemo svesni da klasika nije savremena muzika. To je nekada bila savremena muzika, kao što je to danas ono što uglavnom slušamo na tv-u. Ono što ja vidim kao problematično je što imidž koji su klasični muzičari izgradili sebi podrazumeva da su na distanci sa publikom i da je klasična muzika samo za određene ljude. A zapravo nije tako. Recimo, da bi nekome opera bila zanimljiva, samo treba da zna o čemu se radi i da razume tekst. Što se distance tiče, mislim da na koncertima treba biti spontaniji, neposredniji, prisniji, srušiti četvrti “zid“ između publike i izvođača i mnogo iskrenije nastupati. Kao što se sve ostalo u svetu menja, tako se menja i pristup i način izvođenja klasične muzike.

   Kakvi su tvoji planovi za budućnost? Gde vidiš sebe i čime bi konkretnije volela da se baviš?

   Ono što svakako imam u planu je da nastupam i radim na novom repertoaru. S obzirom na to da sam studirala opersko pevanje sa posebnim fokusom na teatar i glumu, opera je svakako jedan od ciljeva kojima težim. Pored toga, volim da pevam i mjuzikl i ostale žanrove koje sam već nabrojala, tako da sam spremna za nove izazove.

D. Jelenkov

Foto: Iz albuma M. Mladenov

   Rubrika “Mladi našenci” se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Dijana Jelenkov
About Dijana Jelenkov 486 Articles
Dijana Jelenkov rođena je 1988. godine u Pirotu. Osnovnu i srednju školu završila je u Dimitrovgradu, nakon čega nastavlja obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Nišu (na osnovnim studijama Srbistike) i Novom Sadu (gde završava master studije na studijskom programu Srpska filologija: srpski jezik i lingvistika). A onda seda u voz i vraća se u Dimitrovgrad. Kako je uvek bila od one dece koja više vole da ispod drveta čitaju knjigu nego da igraju žmurke, odmalena se interesuje za književnost i jezik, i naročito za dijalekat svog kraja. Leksika govora Dimitrovgrada bila je i predmet njenog master rada – rečnika sa preko 2000 reči koje su u upotrebi u ovom lokalnom govoru. U slobodno vreme bavi se pisanjem (uglavnom proze, i povremeno poezije), i prevođenjem književnih tekstova sa bugarskog jezika na srpski (a kada joj dođe, i obrnuto). Nekada davno, radove iz oblasti dečjeg stvaralaštva objavljivala je u zborniku „Radovićev venac“, pesničkoj zbirci „Razigrani snovi“ i dečjem časopisu „Drugarče“. U novije vreme, neki od njenih tekstova pojavili su se u časopisu „Nedogledi“ Filozofskog fakulteta u Nišu, te u književnim časopisima „Trag“ i „Majdan“. 2015. i prva polovina 2016. godine bile su plodne za bujanje književničke sujete – donele su joj drugu nagradu na konkursu „Vojislav Despotov“ u Novom Sadu, treću na konkursu za satiričnu priču u okviru Nušićijade u Ivanjici, kao i mesto među tri nagrađene priče na konkursu magazina Crna ovca (blacksheep.rs); svojim pisanijima zauzela je prostor i u zborniku „Crte i reze 6“ (zbirci najboljih radova sa konkursa „Andra Gavrilović“ u Svilajncu), kao i u poetskom zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 26“ književnog udruženja Glas korena iz Niša. Njene kratke priče našle su se među izdvojenima i na naredna dva konkursa Crne ovce. Zajedno sa kolegom Ratkom Stavrovim i gospođicom Dorotejom Todorov objavila je prozno-poetsku zbirku "Dodir". Nije odolela ni iskušenju da se oproba kao novinar – na poziciji prevodioca i autora sarađivala je sa onlajn časopisom EMG magazin, a povremeno objavljuje tekstove i na portalu blacksheep.rs.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*