Tijana Dimitrov u svetu muzike i književnosti: Talenat je samo delić onoga što sam danas i što se nadam da ću biti sutra

   Tijana Dimitrov rođena je 1998. godine u Beogradu, a po ocu vodi poreklo iz Dimitrovgrada. Završila je Osnovnu školu „Branko Radičević“ u Beogradu, a ljubav prema muzici usmerila je njeno dalje obrazovanje: pre dve godine diplomirala je violinu u Muzičkoj školi „Mokranjac“, a trenutno je na četvrtoj godini u Muzičkoj školi „Dr Vojislav Vučković“, gde uči violu. Takođe, volela bi da nauči da svira gitaru, a tvrdi da su joj od muzičkih instrumenata privlačne i perkusije. Iako bi se moglo reći da je muzika njena glavna preokupacija, Tijana neguje još jednu veliku ljubav – književnost i pisanje.

   Već sa 13 godina napisala je roman „Dnevnik jednog nebitnog dečaka“, koji je osvojio treće mesto na konkursu „Mladi književni supertalenti 2014“ i bio objavljen u izdanju „Samizdat B92“. U domen njenih interesovanja spadaju i film, fotografija, strip, ilustracija, animacija, i kako sama kaže, često poželi da ima više vremena kako bi mogla da se posveti svemu što je zanima.

   Tijanin otac Nenad Dimitrov svira harmoniku i član je poznatog orkestra „Bele pčele“, pa je ljubav prema muzici za Tijanu bila neka vrsta nasleđa. Ipak, ona smatra da bi se interesovanje za ovu umetnost razvilo i da nije bilo genetske predispozicije – a talenat je, kako kaže, samo delić onoga što je danas i što se nada da će biti sutra.

   „Svi mi pričaju da sam odmalena reagovala na muziku. Pevušila bih i đuskala u ritmu. Tada sam umela da izmišljam pesmice i izvodim ih pred publikom. Ali, pravo interesovanje za muziku, kada ona prestaje da predstavlja bilo kakav napor ili obavezu, javilo se tek pre par godina, verovatno kada sam upisala violu – bila je to ljubav na prvi pogled, ili prvo slušanje”, priča Tijana.

   U samim muzičkim počecima uzori su joj bili otac i profesorka violine, a danas priznaje da bi volela da svira violu kao Jurij Bašmet. Za mladu viol(in)istkinju muzika je način da se izrazi i da komunicira sa svetom, da prenese drugima svoja osećanja, ali i svojevrstan beg od stvarnosti i obaveza. Iako je u bavljenju muzikom svakodnevno vežbanje neophodno, kaže da je, zbog velikog broja školskih obaveza, jednostavno nemoguće vežbati po, recimo, šest sati dnevno. Ipak, i tročasovno vežbanje za nju je sasvim dovoljno, s obzirom na to da ima svoje „cake“ i tehnike:

   “Verujem da je čak i pola sata sasvim dovoljno ako znaš kako da vežbaš i ako koristiš glavu”, otkriva Tijana. “Ponekad umem da vežbam ‘na suvo’ u prevozu ili pred spavanje. Tako premotavam u glavi ono na šta mi je profesor rekao da obratim pažnju, razrađujem način na koji bih određene stvari odsvirala ili prosto učim tekst napamet.”

   Kao učenica Muzičke škole imala je brojne nastupe na javnim časovima, koncertima i festivalima, a sa školskim orkestrom svake godine je učestvovala i u obeležavanju Dana škole na Kolarcu – a kako najviše voli da svira u društvu, ovi koncerti uvek su joj bili najdraži. Među svoje najznačajnije nastupe ubraja svoj diplomski koncert iz violine, kao i nastup u “Operi” u Trstu sa orkestrom ESYO, koji smatra najlepšim iskustvom u dosadašnjoj muzičkoj karijeri. Naravno, to nije sve:

   “Svirala sam sa par prijatelja na japanskom festivalu pre dve godine, gde smo odsvirali par numera iz popularnih japanskih serija i filmova. Aranžmane smo pravili sami, i to je bio pravi izazov”, navodi Tijana. “Ovog leta sam svirala pred najmnogobrojnijom publikom na Tašmajdanu sa Dečijom filharmonijom. U  ‘Omladinskom narodnom orkestru’ sam odnedavno, svirali smo na Kolarcu i gostovali u par emisija na RTS-u.”

   Kao umetnik koji nastupa pred publikom, i naša sagovornica se stalno suočava sa tremom, a o tome kaže:

   “Tremu imam, mislim da je to sasvim prirodno, i verovatno ću je uvek i imati. Ako nemaš tremu, onda ti nije stalo. Meni je bitno da što bolje odsviram.”

   I mada je često osvajala nagrade na školskim takmičenjima, a zahvaljujući svom umeću u sviranju violine, već sa šest godina dospela na prvo mesto na republičkom takmičenju u Nišu, ipak nije veliki ljubitelj ovakvih nadmetanja:

   “Iako su me kao malu vodili svuda, sve je to počelo da predstavlja veliki stres za mene, pa sam prestala toliko da vežbam. Danas mi se ideja da se takmičim sa vršnjacima uopste ne sviđa.”

   Klasika je temelj njenog bavljenja muzikom, ali je raspon žanrova koje voli prilično širok jer, kako tvrdi, sluša ono što joj prija.

   “Klasika, naravno, igra glavnu ulogu jer time želim da se bavim i njome najbolje mogu da se izrazim. Barok, ruski romantizam, francuski impresionizam su pravci koje najviše volim, a volim i onu modernu, atonalnu muziku, koja mnogima para uši i tera ih da prevrću očima; našu tradicionalnu muziku, kao i muziku drugih kultura, Japana najviše”, kaže Tijana, i dodaje: “Uživam u džezu, bluzu, regeu, i svim njihovim mešavinama. Rok sam tek nedavno otkrila i oborio me je s nogu. Za  osamnaesti rođendan dobila sam gramofon i počela da pravim svoju kolekciju ploča iz 80-tih,70-tih, 60-tih…”

   Iako je rođena i živi u Beogradu, Dimitrovgrad još odmalena predstavlja za nju nešto posebno i, kako sama kaže, zauzima specijalno mesto u njenom srcu. Ovde je još kao mala kod bake i deke provodila letnje raspuste, sa kojih nosi veoma lepe uspomene.

   „Volela sam da se igram sa decom, trčim za loptom, razgledam prirodu i zelenilo. Volela sam činjenicu što nikome nije bilo bitno šta nosim, šta volim, kako izgledam. Dimitrovgrad je takođe predstavljao jednu veliku inspiraciju za mene – dalje od škole i obaveza mogla sam da se posvetim knjizi, vežbanju i crtanju, okružena mirom i lepotom“, seća se ona.

   Dimitrovgrad je za Tijanu značajan i kao mesto koje je u njoj probudilo želju za pisanjem, nakon što je par godina pohađala pesničku radionicu Elizabete Georgiev u Narodnoj biblioteci „Detko Petrov“. U to vreme nastala je i njena prva priča, koja je štampana u zbirci radova „Hajde da stvaramo“. Tijani je pripala i čast da uradi ilustaciju za korice, što je, priznaje, za nju bio zaista velik doživljaj.

   „Mnogo sam se radovala tim radionicama. Volela sam da se družim sa decom  i to je bila odlična prilika da sklopim nova poznanstva, a Beti me je naučila da je najbitnije da radim ono što volim.”

   Sasvim spontano u knjigu je prerasla i njena priča o dečaku Adamu i njegovoj drugarici Neris, koji zajedničkim snagama poput pravih detektiva rešavaju zamršeni slučaj ubistva. Ovaj mali roman je za nju bio način da iskaže svoju ljubav prema kriminalističkim romanima – pogotovo prema ser Arturu Konanu Dojlu i njegovom Šerloku Holmsu, čije prezime simbolično nosi i glavna junakinja njene knjige. O tome kako iz današnje perspektive gleda na svoj prvi objavljeni roman kaže:

   “Zapravo mi je jako smešno kada sve to sada čitam. Knjigu sam pisala pre pet godina. Sećam se koliko sam dugo radila na samom raspletu ubistva i stvaranju likova. Tada sam shvatila da je biti pisac jako teško, ali da mi se to ipak sviđa.”

   Kako se želja za pisanjem uglavnom rađa iz ljubavi prema čitanju, i Tijana odmalena voli da čita, a pored kriminalističkih romana posebno ističe Tolkinova dela i romane Džoan K. Rouling koji su, kaže, njeno detinjstvo učinili magičnim. Ipak, kroz njeno odrastanje odrastala su i njena književna interesovanja:

   “Volim Crnjanskog, a Kafkin ‘Proces’ i Kamijev ‘Stranac’ ostavili su veliki utisak na mene. Udaljila sam se od fantastike koju sam toliko volela i okrenula se pričama o običnom čoveku, životu. Tada su se umešale psihologija sa Frojdom i filozofija sa Platonovom ‘Državom’. ‘Čoveka bez prošlosti’ Aleksandra Hemona i ‘Gubitnika’ Tomasa Bernanda  znala sam skoro napamet. Haruki Murakami je verovatno moj najveći uzor trenutno. Ali, roman je zamenila forma kratke priče i sada me to najviše interesuje. Sve više čitam stripove i divim se Nilu Gejmenu”, otkriva naša sagovornica.

   Na pitanje planira li da nastavi da se bavi pisanjem i ubuduće odgovara da voli da piše, te veruje da će to raditi zauvek, makar za sebe. Volela bi da objavi nastavak priče o Adamu i Neris ili neku zbirku kratkih priča, ali cilj kome trenutno stremi je da upiše Akademiju – a kasnije će, smatra, sve ići lakše.

   Ova svestrana osamnaestogodišnjakinja neguje interesovanje i za brojne druge oblasti, ali se, zbog nedostatka vremena i uslova, svima njima bavi samo iz hobija.

   “Obožavam filmove, pogotovo animirane, ali to je nešto u čemu mogu samo da uživam, iako bih mnogo volela da se oprobam i u tome. Pre par godina išla sam na radionicu japanskog stripa (mange) i ilustracije, i tada sam verovala kako ću se baviti i stripom. Ali, shvatila sam da, nažalost, ne mogu na sve strane i da nisam hobotnica”, kaže u šali Tijana. Takođe, zanima je i fotografija, a naročito voli da fotografiše ljude.

   Po završetku srednje škole planira da upiše Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, Odsek za gudačke instrumente, odnosno Studijski program za violu. U budućnosti, nakon završenog fakulteta, vidi sebe kao člana nekog orkestra, okružena dobrim ljudima i muzičarima.

   Vršnjacima, ljubiteljima umetnosti i čitaocima poručuje:

   “Radite ono što volite uprkos teškim trenucima – njih će uvek biti. Budite okruženi inspirativnim ljudima i ljudima koje volite. I naravno,volite sebe, jer je to najvažnije.”

Т. Jelenkov

Foto: Iz albuma T. Dimitrov

Rubrika “Mladi našenci” se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Dijana Jelenkov
About Dijana Jelenkov 416 Articles
Dijana Jelenkov rođena je 1988. godine u Pirotu. Osnovnu i srednju školu završila je u Dimitrovgradu, nakon čega nastavlja obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Nišu (na osnovnim studijama Srbistike) i Novom Sadu (gde završava master studije na studijskom programu Srpska filologija: srpski jezik i lingvistika). A onda seda u voz i vraća se u Dimitrovgrad. Kako je uvek bila od one dece koja više vole da ispod drveta čitaju knjigu nego da igraju žmurke, odmalena se interesuje za književnost i jezik, i naročito za dijalekat svog kraja. Leksika govora Dimitrovgrada bila je i predmet njenog master rada – rečnika sa preko 2000 reči koje su u upotrebi u ovom lokalnom govoru. U slobodno vreme bavi se pisanjem (uglavnom proze, i povremeno poezije), i prevođenjem književnih tekstova sa bugarskog jezika na srpski (a kada joj dođe, i obrnuto). Nekada davno, radove iz oblasti dečjeg stvaralaštva objavljivala je u zborniku „Radovićev venac“, pesničkoj zbirci „Razigrani snovi“ i dečjem časopisu „Drugarče“. U novije vreme, neki od njenih tekstova pojavili su se u časopisu „Nedogledi“ Filozofskog fakulteta u Nišu, te u književnim časopisima „Trag“ i „Majdan“. 2015. i prva polovina 2016. godine bile su plodne za bujanje književničke sujete – donele su joj drugu nagradu na konkursu „Vojislav Despotov“ u Novom Sadu, treću na konkursu za satiričnu priču u okviru Nušićijade u Ivanjici, kao i mesto među tri nagrađene priče na konkursu magazina Crna ovca (blacksheep.rs); svojim pisanijima zauzela je prostor i u zborniku „Crte i reze 6“ (zbirci najboljih radova sa konkursa „Andra Gavrilović“ u Svilajncu), kao i u poetskom zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 26“ književnog udruženja Glas korena iz Niša. Njene kratke priče našle su se među izdvojenima i na naredna dva konkursa Crne ovce. Zajedno sa kolegom Ratkom Stavrovim i gospođicom Dorotejom Todorov objavila je prozno-poetsku zbirku "Dodir". Nije odolela ni iskušenju da se oproba kao novinar – na poziciji prevodioca i autora sarađivala je sa onlajn časopisom EMG magazin, a povremeno objavljuje tekstove i na portalu blacksheep.rs.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*