Miljana Petrov – kreativnost i emocije utkane u pletivo

   Miljana Petrov rođena je i živi u Pirotu, ali po ocu vodi poreklo iz dimitrovgradskog sela Senokos. Završila je Gimnaziju „Predrag Kostić“ u Pirotu i po struci je inokorespondent-saradnik, ali se od detinjstva aktivno bavi i zanimljivim i kreativnim hobijem – pletenjem. Pored ove tradicionalne tehnike koju je usvojila u porodici, pohađala je i obuku za tkanje pirotskog ćilima, izradu grnčarije, vez i zlatovez, jer, kako kaže, želi da nauči sve što može. Za Dimitrovgrad je vezana rodbinskim i prijateljskim sponama, ali i u domenu kreativnog stvaralaštva: neke od njenih radova Dimitrovgrađani su mogli da vide prošle godine u prostorijama Zavičajne muzejske zbirke u Narodnoj biblioteci „Detko Petrov“, gde su bili izloženi povodom obeležavanja Vukove nedelje.

   O lepoti, težini i raznovrsnosti kreativnog rada u okviru rubrike “Most prijateljstva” razgovarali smo sa vrednom i kreativnom Miljanom Petrov.

   Kada si i od koga naučila da pleteš, i koja je bila tvoja prva rukotvorina?

   Naučila sam da pletem sa oko šest godina. Naučile su me baka, nana i tetka. Moje prve rukotvorine su bile kapica, šal, prsluk, pončo i pantalone za moju lutku. Prvi odevni predmet koji smo godinama nosile i sestra i ja je jedan prsluk. Njega sam plela krišom, u petom razredu, u školi, da mama ne vidi da joj kradem vunicu. Osim da pletem, naučile su me i da vezem, heklam, šijem… Kasnije sam učila i da tkam od jedne prave tkalje, baka Ruške. A uz pomoć interneta i raznih tutorijala savladavam i  jako staru i zanimljivu tehniku dekorisanja – dekupaž.

   Kada si počela ozbiljnije da se baviš kreativnim radom?

   Onog trenutka kad sam poželela da nosim ručno rađenu garderobu, a ni bake ni tetka nisu imale vremena. Još u osnovnoj školi sam ekperimentisala sa šivenjem i pletenjem. Od pre osam godina bavljenje ručnim radom je postao prinudni izvor prihoda, jer nema posla.

   Koji su najlepši  momenti koje jedan kreativni stvaralac može da iskusi u svojoj karijeri, a šta je ono što je u ovom poslu naporno, komplikovano, teško?

   Najlepši momenat je kad vidim da neko nosi ono što sam isplela, isheklala, sašila, da koristi ono što sam napravila. Tako znam da se trud isplatio, da su i očekivanja ispunjena. Najteže je pronaći kvalitetan materijal. Način izrade i šeme su dostupni na internetu. Teško je i plasirati proizvode.

   Čime se sve zapravo baviš – šta sve izrađuješ i koje materijale koristiš?

   Koristim razne materijale, čak i recikliram. Pošto volim da eksperimentišem i učim, svoje rukotvorine izrađujem od vune, vunice, pamučnog konca, platna… Pravim nakit i razne druge aksesoare od polimerne gline, drveta, koristim razne tehnike – vez, dekupaž, ukrašavanje perlicama… Sve zavisi od toga šta je naručeno, ili šta želim za sebe lično da napravim.

   Odakle crpiš ideje i inspiraciju za stvaranje, i da li više voliš da radiš po šemi ili da sama budeš dizajner?

   Uglavnom su ideje sa interneta. Proslede mi sliku predmeta koji žele, i ja krenem u avanturu. Ponekad moram i da prilagodim izradu specifičnim željama naručioca, ali i zbog nedostatka repromaterijala. Na kraju, naručilac je zadovoljan, a to je veoma važno. Šeme je lakše naći na internetu, čak i tutorijale za izradu. Ali, često i sama dizajniram.

   Šta bi istakla kao prednost jednog ručnog rađenog predmeta u odnosu na onaj koji je nastao u fabričkoj proizvodnji?

   U svaki ručni rad utkane su emocije onoga ko ga želi i onoga ko ga stvara, poput deteta koje silno želi neku igračku i nestrpljivo čeka da je dobije. Ručno rađen predmet ima  lični pečat, počev od oblika, preko boja, načina izrade, pa i načina nošenja, korišćenja… Potrebno je i vreme da bi bio kvalitetno izrađen i da bi duže trajao.

   Da li se kod nas ručni rad dovoljno ceni?

   Kod nas je problem finansijski momenat. U većim mestima i u inostranstvu mnogo više se ceni ljudsko umeće stvaranja. Često čujem komentare da i nečija baka, komšinica, tetka, isto puno pletu, da neko drugi takođe puno radi baš to što radim i ja… U početku mi je bilo malo neprijatno i teško, da budem iskrena. Cene mojih proizvoda su bile jako niske, jedva da su prelazile malo iznad troškova repromaterijala, a opet, jedva su se prodavali. Kupovna moć ljudi u našem kraju je jako slaba, ali po pogledima i komentarima itekako vole ručne radove, naročito ako liče na one iz njihovog detinjstva.

    Čini se da je broj onih koji se bave nekom vrstom ručnog rada i pokušavaju da zarade od toga u porastu – kako se izboriti za svoje mesto na sve pretrpanijem tržištu kreativaca i steći svoje kupce i obožavatelje?

   Jedini način je kvalitet. Bez obzira na cenu, ljudi žele da kupe nešto što će trajati duže od jednog pranja.

   Prošle godine si, povodom obeležavanja Vukove nedelje, imala prilike da izložiš svoje radove u Narodnoj biblioteci u Dimitrovgradu. Kakvi su tvoji utisci sa ove izložbe?

   Bila sam veoma počastvovana pozivom da izlažem svoje rukotvorine, ali sam imala i veliku tremu. Puno ljudi je videlo deo mojih rukotvorina, komentarisali su… Bilo mi je od velike koristi da čujem sugestije i kritike. Veoma sam zahvalna organizatorima, ali i mladoj koleginici čiji su radovi takođe bili izloženi. Mislim da bi takvih malih izložbi trebalo da bude još. Na taj način se ručni rad približava mlađoj sajber generaciji, ali se i stvara mogućnost da se neko od njih zainteresuje i za bavljenje ručnim radom. Tako se i prenosi narodna tradicija, sa voljom, a ne na silu.

   Učestvuješ i na različitim sajmovima kreativaca – gde su do sada ljubitelji rukotvorina mogli da vide tvoje radove, i gde ćemo moći da ih vidimo i kupimo u skorije vreme?

   Volim da učestvujem na manifestacijama kreativaca, prvenstveno zbog druženja sa veoma inspirativnim, vedrim i vrednim ljudima. Osim na izložbi u Narodnoj biblioteci u Dimitrovgradu, učestvovala sam na prošlogodišnjem i ovogodišnjem Uskršnjem sajmu i letnjem vašaru u Pirotu, na Sajmu turizma u Knjaževcu pre par godina, na prošlogodišnjoj manifestaciji “Dani caribrodske šušenice”, kao i na ovogodišnjem dvodnevnom Sajmu agrobiodiverziteta u Dimitrovgradu. Pošto je za izradu većine rukotvorina potrebno vreme, a ja uglavnom radim po narudžbini, imam malo vremena da napravim više artikala za plasman i prodaju. Moje rukotvorine se uglavnom mogu videti na facebook stranici i profilu Pletisanka Miljana.

   Da li bi i zbog čega preporučila ljudima da razmisle o pletenju i heklanju kao o mogućim hobijima kojima bi se makar rekreativno i povremeno bavili?

   Bavljenje ručnim radom, bilo koje vrste, zahteva celo biće. Potrebno je vreme, materijal, ali i snalažljivost i koncentracija. Tako se, makar na kratko, isključimo iz svakodnevnih stresnih situacija, a vremenom može da postane i rezervni izvor prihoda – a u današnje vreme dopunska zarada je uvek dobrodošla.

   D. Jelenkov

   Foto: Iz albuma M. Petrov

Rubrika “Most prijateljstva” se sufinansira sredstvima grada Pirota u okviru konkursa za sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja za 2016. godinu. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Dijana Jelenkov
About Dijana Jelenkov 268 Articles
Dijana Jelenkov rođena je 1988. godine u Pirotu. Osnovnu i srednju školu završila je u Dimitrovgradu, nakon čega nastavlja obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Nišu (na osnovnim studijama Srbistike) i Novom Sadu (gde završava master studije na studijskom programu Srpska filologija: srpski jezik i lingvistika). A onda seda u voz i vraća se u Dimitrovgrad. Kako je uvek bila od one dece koja više vole da ispod drveta čitaju knjigu nego da igraju žmurke, odmalena se interesuje za književnost i jezik, i naročito za dijalekat svog kraja. Leksika govora Dimitrovgrada bila je i predmet njenog master rada – rečnika sa preko 2000 reči koje su u upotrebi u ovom lokalnom govoru. U slobodno vreme bavi se pisanjem (uglavnom proze, i povremeno poezije), i prevođenjem književnih tekstova sa bugarskog jezika na srpski (a kada joj dođe, i obrnuto). Nekada davno, radove iz oblasti dečjeg stvaralaštva objavljivala je u zborniku „Radovićev venac“, pesničkoj zbirci „Razigrani snovi“ i dečjem časopisu „Drugarče“. U novije vreme, neki od njenih tekstova pojavili su se u časopisu „Nedogledi“ Filozofskog fakulteta u Nišu, te u književnim časopisima „Trag“ i „Majdan“. 2015. i prva polovina 2016. godine bile su plodne za bujanje književničke sujete – donele su joj drugu nagradu na konkursu „Vojislav Despotov“ u Novom Sadu, treću na konkursu za satiričnu priču u okviru Nušićijade u Ivanjici, kao i mesto među tri nagrađene priče na konkursu magazina Crna ovca (blacksheep.rs); svojim pisanijima zauzela je prostor i u zborniku „Crte i reze 6“ (zbirci najboljih radova sa konkursa „Andra Gavrilović“ u Svilajncu), kao i u poetskom zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 26“ književnog udruženja Glas korena iz Niša. Njene kratke priče našle su se među izdvojenima i na naredna dva konkursa Crne ovce. Zajedno sa kolegom Ratkom Stavrovim i gospođicom Dorotejom Todorov objavila je prozno-poetsku zbirku "Dodir". Nije odolela ni iskušenju da se oproba kao novinar – na poziciji prevodioca i autora sarađivala je sa onlajn časopisom EMG magazin, a povremeno objavljuje tekstove i na portalu blacksheep.rs.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*