Kolumna Ratka Stavrova: O izgubljenim veštinama i koječemu drugom

Dobro je poznato da tu i tamo ljudi prave umetnost od smeća.

Brazilski dokumentarac iz 2010, Waste Land, dirljiva je priča o ljudima koji okolnosti u kojima žive uspevaju da pobede umetnošću koju stvaraju upravo od – smeća. Film je to koji postavlja pred zainteresovanog gledaoca delikatnu moralnu nedoumicu: treba li nekome koga je poreklo zakovalo za dno socijalne lestvice reći da je veoma talentovan, čak i onda kada je jasno kako je taj neko, zaista, na dnu života i kako mu njegov talenat neće pomoći da se odatle makne… Odjek slične dileme naslućuje se i u epizodi serije Doctor Who, onoj koja priča o Vinsentu Van Gogu.

Zamislite sada situaciju u kojoj ljude mole ne da stvaraju umetnost koja oduzima dah, nego ih jednostavno mole da razbiju dosadu i prazninu i svoje i tuđe egzistencije tako što će se baviti nečim kao što je pripremanje kakve male pozorišne predstave, organizovanje neobaveznih intimističkih koncerata, slikanje na razne načine…

Jeste li zamislili? Pretpostavljam da nemate nikakvih nedoumica oko nastavka. Ljude mole, ali ljudi neće. U stvari, nije baš ni da niko neće. Tačnije, niko ne bi da to vidi neko izvan uskog kruga sasvim bliskih ili da, totalno nedopustivo, neko dalek i nebitan ima koristi od toga što je rađeno, pa i urađeno.

Na kraju krajeva, ti koji tako razmišljaju su u pravu.

Entuzijazam je rođak ljubavi, i to ne baš neki daleki rođak. Reč amater sadrži ljubav u svom korenu. Uvek treba da postoje ljudi koji se nečim bave iz ljubavi, sa time se nije teško saglasiti.

Ali ljubav je, i pored svoje nesumnjive uzvišenosti, teško dostupna i lako kvarljiva roba. Još je Erih From, govoreći o ljubavi, naglašavao koliko je ona retka. Izgleda da je ljubav jedna od onih izgubljenih veština, poput nošenja satova, razvijanja filmova i izrade fotografija u kućnoj laboratoriji, organizovanja vlastitih aktivnosti bez mobilnog telefona i interneta, pisanja romana naliv-perom u svesci, slušanja muzike sa gramofonskih ploča… Ili je, zapravo, u svemu ovome najvažnija jedna, takođe odavno zanemarena, veština, koja održava ljubav u životu: uzvraćanje ljubavi.

Ljudi iz brazilskog dokumentarca znaju da vole. Napisao sam znaju zato što nemam hrabrosti da pokušam da saznam (a uspelo bi mi, siguran sam) šta je danas sa njima, da li su sačuvali svoju pobedu, da li im je njihova ljubav uzvraćena…

Izbegnite da se nađete u njihovoj situaciji. I nemojte misliti da entuzijazam nije talenat. Jeste, i veoma je dragocen. Čuvajte svoj talenat za one koji zaslužuju da znaju za njega. Sa ostalima se dogovarajte oko cene ili ih ostavite u neznanju. Talenat nije politika niti bogata trpeza kraj vinskog podruma. Talenat jeste poklon, ali niste u obavezi da za taj poklon uzvraćate nekom drugom.

Vi ste ti kojima treba uzvratiti.

Ratko Stavrov

Foto: Ratko Stavrov

Ratko Stavrov
About Ratko Stavrov 18 Articles
Ratko Stavrov je rođen 18. 11. 1963. u Splitu. Stanovao je na raznim mestima. Sa ove tačke gledišta nije baš siguran gde je živeo. Dakle, Split, Smederevo, Sarajevo, Beograd, Dimitrovgrad. Završio je 1987. godine studije srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. U međuvremenu je ostao bez jezika, koji je sada prinuđen da stalno posuđuje, a književnost koju je učio zove se drugačije. Zaposlen je u Gimnaziji u Dimitrovgradu. Kao samozvani umetnik sa afirmacijom među prijateljima u prethodnih dvadesetak godina izdao je šest knjiga (od kojih su dve zajedničke), uglavnom kratke proze. Izuzetak je u poslednjoj knjizi, gde su šansone bez nota. Pošto nema strpljenja za pecanje, hobi mu je vođenje radio-emisija. Ima pokoju dobru fotografiju, koju s vremena na vreme predstavi publici u Dimitrovgradu.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*