“Pjesme” – nova knjiga Ratka Stavrova

Iz štampe je nedavno izašla poetska zbirka Ratka Stavrova, naslovljena jednostavno – “Pjesme”. Iako je poeziju objavljivao u sklopu drugih publikacija, ovo je njegova prva celovita i samostalna zbirka pesama.

Zbirka “Pjesme” mogla bi se nazvati neobičnom – neobičnom po načinu pisanja, koji često donosi čitave male priče, nanizane na stihove bez rime; po načinu na koji se čita, upija i iznova čita, po pomešanim utiscima i osećajima koje po čitanju ostavlja.

Reći da je ova poetska zbirka sačinjena mahom od ljubavnih pesama verovatno bi bilo podjednako prenagljeno kao i tvrditi da ona to nije. Možda bi se moglo smatrati da je reč o specifičnom susretu, kako to autor voli da kaže, p(j)esmica, koje na više različitih načina donose pred čitaoca isto tako različite, često čak specifične vrste ljubavi. Ljubav tihu i melanholičnu, posutu čežnjom, otetu iz prošlosti i budućnosti (Ona žena u knjižari, / Da li si to stvarno bila ti? / Toliko mnogo želim da te vidim, / Toliko mnogo želim da te slušam, / Toliko mnogo želim da te sanjam…); ljubav koja po toplini i brizi nalikuje na prijateljsku i(li) očinsku (Znaću da ništa nije konačno / Dokle god postoji i jedna jedina / Želja / Koju ti nisam ispunio…), čak i ljubav koja je, deluje, obeležena samim svojim nepostojanjem tamo gde se očekuje (Na kraju krajeva, pitaj me šta ti padne na pamet. / Da li te volim / Nemoj da me pitaš).

Zanimljiva je povremena pojava sasvim konkretnih detalja, ponekad i svojevrsnih kratkih zapažanja, vezanih za različite oblasti stvarnosti – politiku, kulturu, istoriju i sl: Korbin je u Barseloni; U malom mjestu na kraju svijeta, / Od Lutera pola vijeka / A hiljadu skoro od šizme; Bilo je, rekoh, sve tu / (…) osim filmova Marsela Karnea u noći… Mestimični, uglavnom sasvim neočekivani, ovakvi stihovi kao da nas podsećaju na činjenicu da nismo izolovani od sveta, od društva, od drugih ljudskih bića, već, naprotiv, htelo nam se ili ne, čvrsto vezani za vreme, podneblje, prošlost i budućnost u koje smo uronjeni.

Pored pomenutih, pesme obiluju i drugom vrstom konkretnih pojedinosti, koje kao da su preuzete iz neke drugačije, „intimne” realnosti, iz lične svakodnevice, nečijeg stvarnog života, razgovora, susreta. Svet poezije Ratka Stavrova u ovoj zbirci delom je i svet nadmene srednjoškolke koja igra bilijar sa malim bratom, praznog vagona što miriše na tek stavljene parfeme, devojke koja premešta knjige u kutiji od klima-uređaja, mirisa peciva sa džemom koji se širi iz obližnje pekare… Ipak, da li je reč o pravoj stvarnosti pretopljenoj u poeziju, o pesničkoj „krađi“ realnosti, ili možda tek o izmišljenom poetskom svetu koji je gotovo opipljiv – tajnu ostavljamo na čuvanje autoru.

Zbirka u celini ostavlja (potpuno opravdan) utisak da je napisana od strane sasvim odrasle, zrele osobe – jer samo dovoljno godina iskustva može doneti pisanju neke osobine koje mladalačkom vrlo često nisu svojstvene. Mada se u pojedinim delovima zbirke može „uhvatiti“ izvesna, ponegde čak i jače izražena gorčina, do kraja knjige ostaje pre svega utisak pomirenosti – mirenja sa svetom, ljudima, samim sobom, uz punu svest o prirodi svega navedenog, sa nešto tihe tuge, ali bez besa, bunta ili razočaranja.

I čini se da je ovaj utisak najizraženiji na mestima gde se pred nama otvara piščev odnos prema starosti i prolaznosti, konačnosti i smrti. Iako u pesmama često samome sebi pridaje osobine „čoveka u godinama”, zamišljajući povremeno i situacije iz budućnosti, iz, recimo, daleke 2046, deluje kao da je godine i dolazeću starost stihovima spokojno prigrlio. Ponegde, poput svica u letnjoj noći, svetlucaju i misli koje bi se mogle posmatrati i kao vedre, premda obojene svešću o neminovnosti starenja i nestajanja: Nije se plašio. / Smrt će mu reći koga je volio / I ko je volio njega. / Saznanje uzaludno / A još više divno…

Ako, pak, spadate u grupu čitalaca koji će po prvom listanju ove zbirke (a i ostvarenja njenog autora uopšte) reći sebi – pa ja ovde ništa ne razumem, svakako pročitajte još jednom. I još jednom. Ako i ovo ne „pomogne“, i dalje morate priznati da ste, čak i da niste dokučili smisao koji možete da obrazložite rečima, pročitano mogli živo da zamislite, da osetite, dodirnete dušom. A to je, ko zna zašto, ponekad i najbitnije.

Ratko Stavrov rođen je 1963. godine u Splitu. Živi u Dimitrovgradu, gde radi kao profesor srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji “Sv. Kirilo i Metodije”. Piše prozu, poeziju, kolumnističke tekstove. Autor je romana “Kapričo”, “Djevojka iz daleka”, “Da li ćeš sresti nekog kao ja”, “Olja”. Svojim kratkim pričama, odnosno poezijom, kao koautor učestvuje u zbirkama “Devojačke price / Moonlight shadow” i “Dodir”.

D. Jelenkov

Foto: Dijana Jelenkov

About Dijana Jelenkov 951 Articles
Dijana Jelenkov rođena je 1988. godine u Pirotu. Osnovnu i srednju školu završila je u Dimitrovgradu, nakon čega nastavlja obrazovanje na Filozofskom fakultetu u Nišu (na osnovnim studijama Srbistike) i Novom Sadu (gde završava master studije na studijskom programu Srpska filologija: srpski jezik i lingvistika). A onda seda u voz i vraća se u Dimitrovgrad. Kako je uvek bila od one dece koja više vole da ispod drveta čitaju knjigu nego da igraju žmurke, odmalena se interesuje za književnost i jezik, i naročito za dijalekat svog kraja. Leksika govora Dimitrovgrada bila je i predmet njenog master rada – rečnika sa preko 2000 reči koje su u upotrebi u ovom lokalnom govoru. U slobodno vreme bavi se pisanjem (uglavnom proze, i povremeno poezije), i prevođenjem književnih tekstova sa bugarskog jezika na srpski (a kada joj dođe, i obrnuto). Nekada davno, radove iz oblasti dečjeg stvaralaštva objavljivala je u zborniku „Radovićev venac“, pesničkoj zbirci „Razigrani snovi“ i dečjem časopisu „Drugarče“. U novije vreme, neki od njenih tekstova pojavili su se u časopisu „Nedogledi“ Filozofskog fakulteta u Nišu, te u književnim časopisima „Trag“ i „Majdan“. 2015. i prva polovina 2016. godine bile su plodne za bujanje književničke sujete – donele su joj drugu nagradu na konkursu „Vojislav Despotov“ u Novom Sadu, treću na konkursu za satiričnu priču u okviru Nušićijade u Ivanjici, kao i mesto među tri nagrađene priče na konkursu magazina Crna ovca (blacksheep.rs); svojim pisanijima zauzela je prostor i u zborniku „Crte i reze 6“ (zbirci najboljih radova sa konkursa „Andra Gavrilović“ u Svilajncu), kao i u poetskom zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 26“ književnog udruženja Glas korena iz Niša. Njene kratke priče našle su se među izdvojenima i na naredna dva konkursa Crne ovce. Zajedno sa kolegom Ratkom Stavrovim i gospođicom Dorotejom Todorov objavila je prozno-poetsku zbirku "Dodir". Nije odolela ni iskušenju da se oproba kao novinar – na poziciji prevodioca i autora sarađivala je sa onlajn časopisom EMG magazin, a povremeno objavljuje tekstove i na portalu blacksheep.rs.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*