Strošena češma – kladenac tradicije (2)

Nastavljamo priču o Strošenoj šešmi u Dimitrovgradu, koja zbog vremenske nepreciznosti i nepominjanja konkretnih imena, poprima obrise legende. Suštinski ona je caribrodska varijacija „Zidanja Skadra na Bojani“. Ovaj svojevrsni kladenac tradicije vraća nas puno godina unazad.

Škola u hanu

Jedna od njih je u Cvetkovom hanu, koji se nekada nalazio na obodu trga Širinta, građen kao čorbadžijska kuća u turskom stilu, sa velikom štalom za konje i zapregu. Podigao ga je Cvetko, sin Ivka, preduzmiljiv čovek, koji je osim vodenica na Nišavi imao i stado od 600 ovaca i brojnu krupnu stoku. Han je nastao na početku XIX veka i nije bio ni jedini ni najveći u Caribrodu. Ipak u uspomenama Caribrođana ostao je najsvežiji, jer je u njemu još za vreme Turaka, 1869. Godine otvorena prva škola na bugarskom. Osim toga je u više navarata bio zaslon od noći pred Turcima Draganu Cankovu, jednom od prvih liberanih političara kod Bugara, pa kako priče kažu i samom „apostolu“ bugarske slobode Vasilu Ivanovu Kunčevu, poznatijem kao Vasil Levski.

Zbog promena navika i stila života, koji ga je obrisao kao ugostiteljsku potrebu i nerаščićenih vlasničkih odnosa, Cvetkov han je dugo stajao pust sa ogromnim ogoljenim gredama, solidnim gornjim bojem pokrivenim ćeramidom, prozorskim oknima bez džamova, otporan na vreme, smenu godišnjih doba i političkih prilika i sa svojom autetičnom arhitekturom bio kao bogom dan za gradski muzej. No to nije postao iako je odbijao ne samo da se sruši neko i da klone, pa su se sigurno mnogo namučili dok su ga rušili. Sada je na njegovom mestu stambena kuća u čijem parteru su bakalnica i pekara.

Orkestar u kasarni

Neposredno po oslobođenju Bugarske od Otomanske vlasti za sedište 25. Dragomanskog puka određen je Caribrod. Ubrzo je počela i gradnja kasarni, jedne velike – pešadijske i druge manje – artiljerijske. Uz njih su izidane štale, pekara, vešeraj i niz zanatskih radnji, a uređena je i velika bašta (gradina) sa dolapom na Nišavi, kao i mali park oko artiljerijske kasarne.

Izgrađene tačno iznad Strošene češme, kasarne ili kazarmete, kako kažu stari Caribrođani, ubrzo su postale njen sastavni deo zbog kojih je procvetala.

Naime, odmah posle vojske u Caribrod je stigla i pripadujaća vojna muzika, čiji je jedan od prvih kapelnika bio Todor Naumov, kompozitor i korepetitor koji je u Caribrodu posejao tradidiciju kolektivnog muziciranja i prvi put počeo Caribrođane da uči notnom zapisu.

Nešto ranije stigla je grupa ruskih vojnih instruktora. Svedočanstvo o “drilu” i nesporazumima gotovo nepismenih bugarskih redova i strogih, ali sposobnih Rusa ostavio je caribrodski književnik Marin Mladenov u pripovetci „Gde tvoj pojasok“. Osim sitnih nesporazuma sve ostalo sa kasarnama je za neveliki Caribrod bio pun pogodak.

Naime, sa vojskom je stigao posao za Strošenočešmence, stigli su i dobro plaćeni i relativno dobro obrazovani oficiri i spretne zanatlije, pa je Strošena češma počela da dobija osim novih stanovnika iz okolnih bugarskih gradova, pa i same Sofije i doseljenike iz obližnjeg Pirota u Srbiji. Dobijala je i zaista lepe privatne kuće, prave provincijske vile. Dobila je i ozidanu vadu (kanal), sa tri lučna i čudno lepa mosta od kojih je danas samo srednji u prvobitnom vidu, a 1908. dobija i sopstvenu osnovnu školu,, nazvanu  „Kamikat“.

“Kamikat“ je posle Drugog svetskog rata postao sinonim za niže razrede osnovne škole u celom Dimitrovgradu а danas su u njemu smeštene Narodna biblioteka i lokalna muzejska zbirka. Nekad pak reprezentativna zdanja iz zlatnog doba Strošene češme, koje je prekinuo Prvi svetski rat, uglavnom su u lošem stanju. Kad bi se samo malo doterale te skoro pa raskošne kuće imenovane po prvim vlasnicima; Dimitraškovoto, Arovoto, Tokukunskata zdanija, Bojanćinoto, Mininoto, kućata na doktora Boljevskoga ili Gornjite Brezničanje, postala bi istinski ukras Dimitrovgrada. Velika kasarna, koja je donela progres Strošenoj cešmi danas ne postoji. Postala je žrtva aprilskog rata i odluke patriotizmom, no i komunizom zadojenih oficira da je zapale.

Onaj, koji je filmom želeo da promeni svet

Kada se na kraju prošlog stoleća, povodom prvog veka filma među prvih sto režisera koji su ga obeležili pojavilo ime Zlatana Dudova sa mestom rođenja Caribrod, niko u Dimitrovgradu ili nekadašnjem Caribrodu o njemu ništa nije mogao da kaže. Iako je njegov film “Kule vampe” ili “ Prazni stomasi” stavljen na 19. mesto filmova svih vremena, to Dimitrovgradjanima ništa nije značilo.

Ali podaci ipak nisu ostali bez odjeka, jer se u izdanju „Bratstva“, dakle samom Dimitrovgradu o Dudovu pojavio zbornik tekstova u kojima su uz stručne ljude iz Beograda i Sofije svoj doprinos dali i neki Caribrođani.

Tako se saznalo da je rođen u Strošenoj češmi u kućici na trgu Širinta i u jednom od najstarijh caribrodskih rodova – Dudini, da je posle osnovne škole i progimanazije u „Kamiku“, školovanje nastavio u Sofiji, da je kao đak generacije tamošnje Prve muške gimnazije 1922. otišao na studije arhitekture u Berlin, da se ubrzo odrekao i da se posvetio pozorištu i filmu, kojim je hteo da promeni svet i bori se protiv haosa i nehumanosti ondašnje ekonomske krize u Vajmarskoj Nemačkoj i sistema koji je proizveo.

Tako upisuje pozorišnu školu Ervina Pishatora, postavlja komade za ulične pozorišne predstave, zatim prelazi na Berlinski univirzitet, takođe na studije pozorišta, što ga vodi prema Fricu Langu, kome postaje asistent na „Metropolisu“, pa potom u istraživanje ruskog pozorišta i put u Moskvu, gde upozanje Vladimira Majakovskog, Dziga Vertova, magiju i rečitost montaže Sergeja Ejzenštajna i idejnu snagu ranog „Oktobra“, posle čega se vraća u Berlin, potpuno izmenjen i do kraja zadojen levičarskim idejama, otuđen od većine i sa nadimkom Stepski vuk po Heseovom junaku.

Takav Zlatan Dudov upoznaje Bertrolda Brehta, s kojim od starta pravi magičnu autorsku dvojku i po čijem scenariju snima svoj nabolji film „Kule vampe“. Zbog toga dalji Dudovljev put postaje bežanje pred Hitlerom i usputno snimanje filmova. Na tom putu se čak na kratko vratio i u Caribrod, ali nije uspeo da ubedi vlasnika lokalnog bioskopa da prikaže najverovatnije njegov najpopularniji film „Mehurići od sapunice“. Dudov umire 1963. u Berlinu u 61. godini u saobraćajnoj nesreći, posle jedne od poslednjih klapa svog nikad završenog filma „Kristine“. Umro je onako kako je živeo – beskompromisno filmski. 

Eto sa takvim Dudovom se Dimitrovgrad susreo 35 godina posle njegove smrti, zainteresovan za ono što je stvorio, uz želju da mu se oduži i makar podigne spomen ploču na njegovoj kući. Ali godine i garniture koje su odlučivale o kulturi Dimitrovgrada su se smenjivale i prolazile, želja da mu se dug vrati bivala sve manja, a mala, trošna i sigurno dvovekovna rodna kuća Zlatana Dudova se krunila, pucala i propadala, sve dok se jednog dana nije potpuno srušila, na trgu Širinta i pred očima Dimitrovgrađana, kojima je kroz svoje delo, ako ništa drugo, makar proneo ime po svetu.

Zato treba da se zapamti da ima malo gradova koji imaju nešto tako živopisno, lepo i bogato pričama kao što je Strošena češma, još manje onih koji imaju sreću da su rodna mesta najvećih reditelja sveta, ali i da je Dimitrovgrad jedini u kome jedan takav reditelj gubi rodnu kuću i nema ni spomenika, ni ulice, ni spomen-ploče, niti kakvog pomena, kao da se boji da svoju sve sivlju prosečnost suoči sa nekim tako velikim kao što je Zlatan Dudov.

Napomena. Teksta ne bi bilo bez knjiga, članaka ili separatnih radova Bogdana Nikolova, Vlastimira Vaceva, Marina Mladenova, Stefana Nikolova-Grčeto, Dinka Tucakovića, Aleksandra Grozeva, no i Spasena Gogova, Slobodana Cvetkova i porodice Aleksandra Aleksića-Čaveje, koji su svojim uspomenama obogatili, a na nekim mestima i korigovali priču o Strošenoj češmi, kao i baba Dimitane Crcine, od koje je priča o nastanku imena Strošene češme “prepisana” još pre 1969. kada je umrla. Svima njima hvala!

Kraj.

Slobodan Aleksić Ćosa

Foto: Milana Videnov / Petar Videnov / Grafike Metodi Petrova / Lost Bulgaria / iz albuma Marije Gocev, Marjana Milanova, dr Aleksandra Aleksića-Čaveje i Slobodana Aleksića

Tekst je objavljen u okviru projekta „Dimitrovgrad – Kragujevac – Pančevo: Kulturno nasleđe i multikulturalnost”, koji partnerski realizuju udruženja Emblema iz Dimitrovgrada, Šumadinka iz Kragujevca i Omnibus iz Pančeva na sajtovima www.far.rswww.glassumadije.rs i www.pancevo.city.

Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

About Slobodan Ćosa Aleksić 90 Articles
Iako rođen u Pirotu 1955. godine, svojim rodnim mestom smatra Dimitrovgrad (Caribrod), gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu i gimaziju. Filozofski fakultet diplomirao u Beogradu. U novinarstvu od novembra 1982. godine, najpre u Beogradu 202, zatim u Radio Boru, pa na kratko u Studiju B, da bi od avgusta 1984. godine poceo da radi u Beogradskoj hronici, kasnijem Beogradskom TV programu. Od leta 1987. u Radio Jugoslaviji, a u Televiziju Beograd vraća se decembra 1995. Trenutno radi kao novinar na sajtu RTS-a. Osim na radiju i televiziji, sarađivao i u novinama, nedeljnicima i periodičnicima: “Danas”, “Vreme”, “Republika” na srpskom i “Balkanite”, “Bratstvo” i “Most” na bugarskom jeziku. Radio i na filmu i oko filma i bio jedan od pokretača i mentora radionice antropološkog dokumentarnog filma “Pametnik”, koja se održala na Staroj planini 2008. i 2009. i u Kanjiži 2010. godine. Priredio 2003. godine knjigu “Beskompromisni Dudov” u izdanju Doma kulture “Studentski grad”, koja govori o životnom putu i filmskoj poetici Zlatana Dudova, velikana sedme umetnosti.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*