Ка сам стварно први пут дочекал Нову годину не могу се сетим. Онова што прво памтим је оћитен бор с памук, л`скаве ратије, много новодишње честитће и прикаску да че нач`ска дојде Деда Мраз да ми донесе подараци, понеже је јутре Нова година. Било је това преди 1960. док сам још живејал у Чуј пет`л. После ка излезоше телевизорете и ка сам вечим бил у Чаршијуту знало се! Недељу д`на преди Новуту се договарамо и распрајамо по училиштето кој кво че гледа; Чкаљу, Мију, Нелу Ержижишник, „Седам младих“, Мајду Сепе, ВИС „Златни дечаци“ или некој „каубојац“ кој почиња у три сабале. После това препричавамо јед`н на другога онова што смо сви гледали.
И тека док смо ни малите преспивали или чекали уз телевизор Новуту годину, старите су вечим имали организован дочек. Јед`н тек`в је бил у Гумаруту у халуту за „гумените нити“ ка су сви који су сакали на чело с председника општине и секретара Комитета могли да ђу дочекају. Несу морали да се „заплачују“ могли су од дома да си понесу и једење и пијење. Това знам по това што после тија дочек поче се говори за разводи, изневере па и до нас „оделенците“ стиже прикаска за нећикве „масне фоте“. Сигурно сам још т`ги разбрал да је Новата година голем и убав празник, јер не мину се много и ни си напрајимо новогодишњу журку при Пепи Жољу. Једино кво се сечам је да се потрумо од ћило коњак „Звечево“ и да сам први пут пробал цигаре. Имало је и девојчетија ама за њи се не сечам која су.
После това је било гимназија и јуриш… иде Нова година и са за мене невероватна енергија и воља с кву смо се спремали да ђу дочекамо. Увек су това биле журће у домаћу радинос, али спрајане с месеци унапред и с прецизнос ко у хотел с пет звездице. Наравно да је имало и т`ги дочеци по заведенијата, али преди това обавезна приредба у Домат. Памтим једну теквуја на коју Садик Хамидовић беше докарал фолклорат до „ниво за телевизију, а Шопи, који су целе две године били заједено и свакодневно пробали одсвирише, додуше „стурена парчетија“, на професионалан ниво. Помним и с кву се искренос и жестину честититала Нова година. Имало је толко нада за свакога да су се и човеци који се баш и не позанавају ако се сретну на улицу најсрадачно изсцеливају и си пожелају Срећну Нову годину. Текова је било времето. Време на узајамно поверење.
Интересно је да у това по-богато време од ден`шњо, Цариброд скоро да неје имал новогодишњу декорацију. По неколко у црвено офабане сијалице врзане у низку и развлечене између зградете у главнуту улицу и това је све. Ни јељће, ни ватромети, ни рекламе које блинкују по кавенете. Ништа више!
Затова је имало на иљаде и иљаде честитће које смо си прачали преди новуту и који смо ко деца сви бројили и валили се кој колко је добил и колко је ипспратил, а некоја девојчетија ђи и чувајоше и прајеше колекције од њи. Ка сам бил у горњите класове на основното беше на моду адет да ти некоје девојче или па обратно, док не гледаш муне у торботу честитку без потпис и ти после с д`нове и д`нове решаваш туја слатку мистерију.
А за самијат дочек ако се до њега не утавриш.. грамофони, шизање, танга, стискавци.. море и мрсотије је имало. Имало је и да се некоји заљубе, почну врску, а и да се ожене, нарочно ако су на одсуство из ЈНА. Они си са знају за кво су толко варкали и ко њим је са, а ја ђи нечу именујем.
Ја пак од целуту Нову годину сам најобичал припремете и тија жар с кој се готвиш за нешто че стигне и ка се све истутњи па се на 1. јануар пробудиш окол један или два пробаш од питијете и сармете, изедеш парче Васину торту, испијеш пиво да се сврнеш и излезнеш на студат и тишинуту и празничнијат мир и ако се не сртенеш с никога по чаршијуту појдеш на честитушку при по стари роднине, кумове или приајтеље. Негде пробаш од салчићите, негде те накарају да узнеш од печењето или те пак моле с малко вино, с грејану и ћисело зеље или шушпе у урду. И обично ништа не одбиваш и ка погледаш они вечим пет или шес и т`ги пол`ка пртиш камто Мотелат. А тамо још припразно ама те чека или Љубиша, или Спас Куза, или лично шеф сале Раде Танаће кој после честитушћете ока.
„Момчето кока се је са дигло и неје расанило. Спрајате му закуску. Помрит, зелена салата и дупли коњак, ока. И мала ћисала, кажем ја. И мала ћисела, каже он“.
И док се „изаразговарамо“ по`лка почињаују да стидзају и „сношњите“. Стиза и музика и почињу патерице, које трају на 1. на 2, и на 3. и наставаљају са на врчање за Беооград у „Панонију експрес“, прво у вагон рeсторанат, па у кушетат при Бугаринатога с „Плзен“, па при Ђерманцатога у спаваћата кола с „Раденбергерат“. И дооди Београд, па такси до станат, па мамурл`к. И т`ги се сетим кво ми је говорил деда Бора Црца.
„Ћосо, једно време неје имало нове године. Това је бил дел од Божич и на д`нат Нову годину несмо обрчали нарочно вниманије. Голем празник стану тек ка станумо комунисти. Ама да ти нешто кажем празникат неје лош. Само што се толко наредимо та незнамо кво и чекамо“, казувал је деда Бора.
Е за крај ка сам скоро ко деда Бора, кво да ви кажем и пожелајем?
На „Фар“, који је добар, жалајем да буде врло добар, на читатељите на „Фар“, који су одлични, да буду још по одлични, на Цариброд а`кл, слогу и прогрес, а на мeне само здраје. За срећу и успех свак требе да се постараје и да ђи намери. Тека је!
ЗАТОВА, ЧЕСТИТА НИ, ЗДРАВА И МИРНА НОВА 2017. ГОДИНА!
Слободан Алексич Кьоса
Фото: Славиша Миланов, Виртуален музей Цариброд, Pixabay.com
