Uspeh Paćine alpske ekspedicije: „Družina snova“ popela se na Gran Paradizo i Mon Blan

„Sa izrazitom lakoćom pokreta, onom kojom se dominantno hoda ka večnosti, sa čvstinom karaktera, neustrašivo, Zoran Pavlović Paća, najbolji sportista juga Srbije zadnjih nekoliko godina i najbolji planinarski vodič Srbije svih vremena, postigao je sa svojom „družinom snova“ još jedan epohalni uspeh.

Lepo, elegantno, i u svakom trenutku sigurno, pobednički, poput Rodžera Federera na teniskim terenima, poput Juseina Bolta na atletskim stazama, kao Sergej Jesenjin i Branko Miljković u poeziji, Rudof Nurejev na baletskoj, a Zoran Radmilović na pozorišnoj seceni, Paća i „družina snova“ probijali su se kroz alpske useke, vrleti, stene, preko lednika, pukotina, tako da ih ni mećava, ni oluja ne mogu izbaciti sa njihovog pobedničkog puta.

Samo par dana po povratku sa Kavkaza i slavlja povodom osvojenog Elbrusa, najvišeg vrha Evrope i Rusije, Paća i najnovija njegova družina uputila se put Alpa. Valjalo je popeti se na vrhove Gran Paradizo (4061 m) i Mon Blan (4810 m) i u samo nedelju-dve dana, povezati, spojiti, vrh koji je zaista najviši u Evropi, a to je Elbrus, sa vrhom koji se dugo u udžbenicima takvim smatrao, a svakako je najviši na masivu Alpa i u zapadnoj Evropi – Mon Blan.

Dve priče, dve predstave, potpuno različite jedna od druge, Paća kao reditelj, i njegove dve glumačke postave, odigrali su besprekorno. A nimalo sličnosti nemaju. Elbrus je jedna bela, snežna, beskrajna pustinja, koridor koji se do konačnog uspona više puta prolazi, zbog aklimatizacije, gde je sve identično, ali iz sata u sat sve teže i teže, jer kiseonika je sve manje i manje, i gde većina posrće, pada, ali ne i Paćini planinari. Poput stvralašta Semjuela Beketa je Elbrus. Pretežak za razumevanje…

A potom ćemo doći u srce Alpa, gde se u svakom trenutku odigrava drugačija radnja, gde će planinari, iako izloženi naporu, na taj isti napor zaboraviti, zato što stalno nešto moraju da rade: u jednom trenutku, svi ćemo hodati. Potom ćemo prelaziti „ferate“, navezani i osigurani za sajle. Onda ćemo morati da se veremo uz stene, koje pred nama stoje kao zidovi i utvrđenja. Malo dalje, hodaćemo u navezama i odolevati naletima snega, probijati se kroz mećavu, prelaziti preko noževa, gde je „staza“ u večitom snegu i ledu široka jedva toliko da jedno stopalo može u nju stati, a ispod su stravični odseci i ambisi, baš onakvi kakve pamtimo iz udžbenika geografije. Tada, kao deca, mislili smo da je nemoguće proći Alpima, a onda, kao odrasli ljudi, planinari i alpinisti, shvatamo da valja probati. Uostalom, i Hanibal je pre dva i po milenijuma sa svojom vojskom, na slonovima, prešao preko alpskih prevoja…

Paćina alpska ekspedicija, ili predstava, kako nam drago, odigrala se od 11. do 20. jula 2018. godine. Glumci su pristigli iz tri zemlje. Srbiju su predstavljali, pored Zorana Pavlovića Paće, još i Dragana Milojević, prof. dr Dragan Radivojević, Danijela Dimitrijević, Jovan Grbović, Zvezdan Ninić, Biljana Spasić, Živorad Žika Branković i Miroslav Dokman. Iz Makedonije, alpski izazov prihvatili su Simona Trajkovska, Milenka Šarović, dr Hristifor Sarakinov, Bojan Stojčevski, Jovica Apostolovski, Jovan Kojovski i Sašo Paligora. Iz Crne Gore, u „družinu snova“ uvršteni su Nikola Nikpaljević i Tomislav Stević.

Ogromni masiv Alpa deli se na mnogo manjih celina. Tako se vrh Gran Paradizo nalazi u oblasti Grajskih Alpa, a Mon Blan je u susednim Savojskim Alpima. Gran Paradizo je idealno odredište za aklimatizaciju pred uspon na Mon Blan. Paća, velemajstor aklimatizacije, to veoma dobro zna. Uostalom, ovo je šesti put da Paća pohodi Mon Blan, od toga čak peti put kao vođa ekspedicije ili akcije.

Rano izjutra, 12. jula, družina je došla na severozapad Italije, iznad doline Aosta, u mesto Pont, na 1960 metara nadmorske visine. Odatle valja pešačiti tri sata do planinarskog doma Vitorio Emanele drugi, na 2732 metra visine. Ova deonica poslužila je za razgibavanje posle dugog i napornog puta drumovima Srbije, Hrvatske, Slovenije i Italije. Družina se u domu dobro odmorila i bila spremna da narednog dana, tačnije naredne noći, 13. jula u 3 sata izjutra, krene ka vrhu Gran Paradizo. Paća za aklimatizaciju bira potpuno drugačiji pravac od uobičajene staze kojom će krenuti sve ostale grupe. Ipak, Paća je najbolji vodič i s dobrim razlogom, da njegova družina bude potpuno spremna za Mon Blan, vrlo brzo posle doma napušta standardnu stazu i odvodi svoje planinare pravo na stene.

Pre samog dolaska u podnožje stene, razdanilo se. Dan je bio jasan, vedar, sunčan… Video se odmah i Mon Blan, koji se od Gran Paradiza nalazi na udaljenosti od tridesetak kilometara vazdušnom linijom. Videle su se i stene ispod Gran Paradiza, činilo se da se preko njih ne može proći. Ali Paća želi da na ovoj trasi proveri što je moguće više stavki: kretanje na trasi „via ferata“, veranje uz stene, podešenost opreme svojih planinara, kretanje u navezi, eventualne kondicione i zdravstvene smetnje. Paćina družina stoga morala je da koristi prusike i karabinere, ili setove za feratu, da hoda i preko stena sa derezama na obući, sa propisno vezanim pojasevima i postavljenim kacigama. Malo po izlasku iz strmih stena, formirane su naveze, osamnaestoro planinara navezalo se u pet naveza, tri naveze sa po četiri planinara, i dve naveze sa po tri planinara. Identične naveze biće postavljene i na završnom usponu na Mon Blan…

Onako kako se i treba kretati na visinama preko tri hiljade metara – oprezno, polako, strpljivo – „družina snova“ približavala se Gran Paradizu. Dan je bio nestvarno lep za područje Alpa, sunčan, topao. Jasno je bilo da je ovakav dan izuzetak, čak i preko leta, i da u svako doba vreme može da se promeni, i da svi trebaju biti spremni za izazov Mon Blana i uspon na najviši vrh Alpa po znatno surovijem vremenu.

Sam vrh Gran Paradizo je u obliku oštre i izolovane stene. Na njega ne može stati više od par ljudi, zato se ispred vrha stvara gužva, i svi strpljivo čekaju svoj red da pređu i tih zadnjih dvadesetak metara i dođu na Gran Paradizo. Na vrhu su italijanski planinari, pre sedamdesetak godina, postavili statutu Bogorodice, i statua je prepoznatljivo i originalno obeležje ovog vrha.

Silazak u dom Vitorio Emanuele Drugi i spuštanje narednog jutra, 14. jula, do Ponta, protekao je u najboljem redu. Planinari su se na pravi način aklimatizovali za Mon Blan, koji je, što je veoma značajno, čitavih osamsto metara viši od Gran Paradiza, a tehnički i kondiciono izazovniji.

Baza za uspon na Mon Blan bio je francuski gradić Šamoni, mondenski i skijaški centar, i domaćin prvih zimskih olimpijskih igara, daleke 1924. godine. Ovde su Paćini planinari pronašli sve potrebne uslove da prikupe snagu za odlučujuća dva dana ekspedicije, za 16 i 17. juli, kada se trebalo uputiti gore, ka Mon Blanu.

Šesnaestog jula, od varošice Le Fajet, kraj Šamonija, na šesto metara nadmorske visine, družina se „zupčastim“ vozićem odvezla do zaklona Orlovo gnezdo, na 2400 metara nadmorske visine. Ovde, na Orlovom gnezdu, zapravo je i počeo odlučujući uspon na Mon Blan, koji će trajati ceo dan, celu noć i dobar deo narednog dana.

Sve do visine od 3300 metara, staza je bez snega, i ista je kao i mnoge staze na visokim planinama Balkanskog poluostrva: na Rili, Pirinu, Komovima, Prokletijama… Izlaskom na prevoj, uočava se vrlo blizu planinarski dom Tetrus, a levo i iznad njega, na vrhu ogromne stene, vidi se i dom De Gute, futurističkog izgleda, neobičnog stila gradnje. Na dnu stene De Gutea, tačno tamo gde prolazi planinarska staza, nalazi se nadaleko čuveni „kuloar smrti“, mesto u koje se svakodnevno obrušava kamenje sa vrha stene De Gutea. Ovo obrušavanje uzrokovano je temperaturnim promenama, topljenjem jednog sloja snega i padanjem novog snega. Opasnost je prisutna na svakom mestu i u svakom trenutku. Sveopštu opasnost planinari ne smeju pojačavati svojim nekontrolisanm pokretima, žurbom, panikom, galamom. Jednostavno, „kuloar smrti“, deonicu od tridesetak metara, treba prelaziti polako, oprezno, a vođa uspona će svakako upozoraviti ukoliko se u tom trenutku obrušava kamenje. Desi li se tako nešto, samo treba ostati pribran i odmah leći na zemlju (ili sneg). Srećom, Paćina družina takvih problema nije imala.

Odmah iznad kuloara, ukoštac se trebalo uhvatiti sa stenom De Gutea, gde na pojedinim mestima ima ferate, na nekima nema, a sve vreme, stena ima isti nagib, i gotovo je vertikalna. I to traje i traje… Dom De Gute kao da se smeši sa vrha stene, može se videti tokom uspona i veranja po steni, ali do njega se jako sporo dolazi. Inače, izgradnja doma koji je otvoren pre par godina bila je investicija vredna devet miliona evra. Stari dom De Gute bio je često zatrpavan lavinama i od njegovog daljeg korišćenja se odustalo. Zato je novi izgrađen na vrhu stene, na mestu gde je zaštićen od obrušavanja snežnih nanosa.

U dva sata iza ponoći, 17. jula, Paćina „družina snova“ bila je spremna za završni uspon. Odmah u domu su formirane naveze, stavljene dereze, kacige, pričvršćeni i za upotrebu spremljeni cepini. Noć je bila hladna, vetrovita, na nebu nije bilo zvezda, već je nebo bilo prekriveno oblacima.

Nije prijatno hodati po mraku. Kao da svi čekaju makar prvi odblesak svetlosti. Paćina naveza je napred, a Paća prvi u nizu od 18 planinara podeljenih u pet naveza. Sve informacije i komande prenose se od čoveka do čoveka. Malo iznad doma, prva opasnost – lednička pukotina. Skupljaju se naveze. Po prelasku pukotine, naveze se opet razvlače do širine od 5 metara. Svaka, makar i kratka pauza na nogama, koristi se za uzimanje vode i energenata. Voda je na ovim visinama prioritet. Organizam, da ne bi došlo do visinske bolesti, stalno treba hidrirati. Prva duža pauza usledila je u skloništu Valot, na 4400 metara nadmorske visine. Razdanjuje se, više nisu potrebne čeone baterijske lampe. Mnogo je planinara u Valotu, i uglavnom svi, osim Paćine grupe, žele da odustanu. Vetar je snažan, hladno je, neprijatno… Iz Paćine družine troje planinara, ipak, ne mogu dalje ka vrhu, ali spremni su da se vrate u dom De Gute. Paća prekomponuje naveze. U jednu od Paćinih naveza uskače i jedan planinar iz Poljske, čiji svi drugovi žele da se vrate u dom, a on želi do Mon Blana. Paća pokreće svoje naveze.

Potpuno se razdanilo, ali vidljivost je svega par metara. Barem je umesto tmine nastupile belina. Tri „noža“ treba preći do samog Mon Blana. To su veoma opasna mesta, rizična u svakom trenutku po živote planinara. Sem Paće, niko iz družine nije bio na Mon Blanu. Par njih pokušalo je prošle godine da se popne, ali su zbog nevremena odustajali kod doma Tetrus ili doma De Gute. Družina je već poodmakla od Valota. Ništa se ne vidi, ali Paćine komande su jasne i prenose se. Paća stalno upozorava na pukotine, traži zbijanje redova, približavanje naveza i smanjenje rastojanja u svakoj navezi. Paća upozorava na noževe, koji su potpuno nevidljivi, ali… Opasnost se oseća… Njihova oštrina, ambisi ispod svakog od noževa… Jeziv je to osećaj… ali snaga i koncentracija mora ostati na najvišem nivou… U protivnom….

Postoje tri noža Mon Blana: donji, srednji i „ženevski“ nož. Paća upozorava i navodi. Naveze iza Paćine jedva da mogu videti Paćinu siluetu kako se penje uz zaleđene delove. Paća obaveštava o svakom nožu i ledničkoj pukotini. Prvi nož i nije previše dugačak, drugi je beskonačno dug, treći, završni, još je daleko. Ako bi se ova magla i oblaci makar za kratko razišli, da vidimo gde idemo, ma koliko da je opasno i daleko od cilja… Paća u nekim trenucima okreće cepin tako da sečivo cepina zabija u sneg i led. Na cepin se oslanja. Dakle, veoma je opasno. I što je veća opasnost, to je psihološka stabilnost u navezama jača.

Mećava… Sve je prekriveno snegom, i tragovi, i odeća planinara, i rančevi… Svi su pobeleli…

Paća obaveštava da je do Mon Blana ostalo samo još stotinak metara visinske razlike. I, gle čuda, oblaci se razilaze, sunce se pomalja. Planinari zbunjeni, potom i oduševljeni prizorom koji vide ispred, prizorom oštrice koja je najviša u zapadnoj Evropi. Onda i uplašeni, kada se osvrnu nazad, da vide kuda su to prošli. Jezivo deluju tri noža. Dole, ispod njih, ispod njih, ispod njih… Beskraj… Život ovde visi o koncu, tačnije o alpinističkom užetu debljine 10 milimetara…

U 9 sati i 45 minuta „družina snova“ izašla je na Mon Blan. Neka ovih par trenutaka radosti odmore dušu i telo svakog Paćinog planinara. Valja se vratiti istom deonicom nazad, preko noževa… Da li će opet oblaci okupirati masiv Mon Blana, sada je svejedno…

Tek, Paća ne bi bio to što jeste, da nije obnovio svu potrebnu snagu i koncentraciju kod svojih alpinista. Noževi Mon Blana jesu neprijatni i opasni, ali uz maestralno vođstvo Zorana Pavlovića, svi su ih ponovo bez greške prešli. Do kraja dana, Paćina družina spustila se i do doma De Gute, i niz stenu, do doma Tetrus. Sva radost ovde je i ispoljena, jer imalo se šta i slaviti.

Nišlije, učesnici ove ekspedicije, uz savladavanje svih izazova, imali su i dodatni zadatak – da istaknu zastavu grada Niša i na Gran Paradizu i na Mon Blanu. U tome su Dragana Milojević, Dragan Radivojević i Miroslav Dokman i uspeli.

Miroslav Dokman

Foto: Zoran Pavlović Paća / Miroslav Dokman

About Miroslav Dokman 214 Articles
Miroslav Dokman je rođen 1973. godine u Surdulici. Po profesiji diplomirani ekonomista. Živi i radi u Nišu. Planinar i zaljubljenik u prirodu od ranog detinjstva. Učesnik brojnih planinarskih ekspedicija i veliki zaljubljenik u planine južne Srbije i Bugarske. Jedan od pokretača planinarsko-kulturnih manifestacija na jugu Srbije, kao što su Tradicionalni međunarodni uspon na Ruj, Tradicionalni uspon od Sokobanje do Oštre čuke, Međunarodni vlasinski uspon, Međunarodni uspon na Crnook, Međunarodni uspon na Radan, Međunarodni zaplanjski uspon, Praznik planinarske slobode i dostojanstva u selu Vrmdža. Urednik internet stranice "Tradicionalni međunarodni uspon na Ruj" i pisac planinarskih priča i putopisa. Saradnik pisanih i elektronskih medija u Srbiji i Bugarskoj: Planinarski glasnik, Blic, Narodne novine, Sloboda, Južne vesti, b92, radio Beograd, radio Babušnica, Nova TV-Bugarska, Mirogled-Pernik … Saradnik sa planinarskim i kulturnim poslenicima iz Republike Bugarske. Priprema svoju prvu knjigu planinarskih putopisa.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*