Јовината Фића

Некигаш преди повече од педесе године, све што је са јефтино било је скупо, а това што је са скупо, било је у безцење и без паре. Лумузинете на прво место. Толко су биле скупе да су биле ретће и имали су ђи освен Општинуту и Комитет, само некоја предпријатија у Цариброд. Од часна кола, по моји први спомени, шејесе и некоју  мислим да је имал само Дража путникат – Мерцедес 150, Лека, директорат на ФАБРАД* – Фиат 1100 и мој комшија Тепшић, технолог у гумаруту – Опел Олимпију.

Само малко по њи, летото 1963. кола ама у Смиловци докара мој тетин Јова Пешин, по право име Иван Гргов, а у Цариброд запоменен ко Јохан. Т`ги је бил директор на училиште негде на Косово. Беше купил  Фиат 750 – Фићу, за које паре је мог`л да се купи стан или добра кућа у Цариброд. За мене и за Смиловчање Фиатат на брже стану Јовината Фића.

Понеже прекорат винађи говори за човекатога (а и за колата), да кажемо да Јова тешко да је врнул некога за при доктура или нешто друго важно, тешко да је подминул некога да га не подвезе уз врлото, уз Козарицу и тешко да је убил ат`р на некоје дете које је сакало да пи-бип-не.

Мене ме још с`штото лето вози у Звонци у бању, а следваштото ме исчека сас мајћу ми од авион у Титоград и ме одведе при ујћу ми у Бар. Ујћа ми је там прајил луку, а ја сам се купал. Т`ги  ми је распрајал кико је с Фићуту возил деца у болницу негде на Косово, која су нашла пенкало-бомбу заосталу од војнуту и која су једва претекла. Т`ги или малко по после сам баш на туја Фићу пробал и да карам и чинило ми се је ко да сам возил Џемини или Сојуз ракету. Запомнил сам и ко деда ми думаше за Фићуту, ама па га напрајил Ђерманацат. Запомнил сам и ка се порази у смиловско Крај трње, па дооди човек из Одоровци, мислим да се је он окал Јова, та ђу опраји.

Много сам запомнил ама и забоварил. А неје тека требало. Требало је да записујем, најмалко за Фићуту. Дојде време ка Фиће нема, а нема ни човек кој мож` ти покаже и докаже да у Смиловско поље има повече лековне травће од колко у књигуту на Туцакова, куде има светена вода, миросано дрво, оброчан крс, куде напреко през Видич да дојдеш у Славињу и да се напијеш воду, ко да се не згребеш ка појдеш на онова што је остало од Изатовсћијат манастир, куде су Страшнете дупће, куде је пештерата, дека је деда Срета ковал паре или ко је започета и завршена Света Петка.

Нема ђу Фићата, нема га Јова, нама кој да ти каже, нема га ни народат у Смиловско поље. У Цариброд пак, пет иљаде лимузине на још малко, па по малко човека. У чудно време и на чудно место живејемо, ко да че лимузинете поору пољето, на`плне кошарете и појатете или занове фабрићете. Нема! Само че и онака половне да помогну да се преполовимо и што побрже источимо.

*ФАБРАД –  Фабрика брава Димитровград, која не додржа много.

Слободан Алексић Ћоса, Белград

Фото: Братство / Виртуелни музеј Цариброд / С. Алексић

About Slobodan Ćosa Aleksić 298 Articles
Iako rođen u Pirotu 1955. godine, svojim rodnim mestom smatra Dimitrovgrad (Caribrod), gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu i gimaziju. Filozofski fakultet diplomirao u Beogradu. U novinarstvu od novembra 1982. godine, najpre u Beogradu 202, zatim u Radio Boru, pa na kratko u Studiju B, da bi od avgusta 1984. godine poceo da radi u Beogradskoj hronici, kasnijem Beogradskom TV programu. Od leta 1987. u Radio Jugoslaviji, a u Televiziju Beograd vraća se decembra 1995. Trenutno radi kao novinar na sajtu RTS-a. Osim na radiju i televiziji, sarađivao i u novinama, nedeljnicima i periodičnicima: “Danas”, “Vreme”, “Republika” na srpskom i “Balkanite”, “Bratstvo” i “Most” na bugarskom jeziku. Radio i na filmu i oko filma i bio jedan od pokretača i mentora radionice antropološkog dokumentarnog filma “Pametnik”, koja se održala na Staroj planini 2008. i 2009. i u Kanjiži 2010. godine. Priredio 2003. godine knjigu “Beskompromisni Dudov” u izdanju Doma kulture “Studentski grad”, koja govori o životnom putu i filmskoj poetici Zlatana Dudova, velikana sedme umetnosti.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*