Кој је само кратко живејал или пак само бил зимњо време у Цариброд мора да је пробал шушенице и тешко да ђи је забварил. Кво је чудо у њи трудно је да кажеш. Шушеницете ђи има скоро па суде. Само ђи у друга места друђико окају. Да ли је печеница, вешалица или треће неје важно и оне су блађе, ама не толко и што је најважно несу царибродсће.
Загадката на царибродскуту шушеницу мож` да је у сиротињовањето, у поснете помије на свињете, у чекањето да се закољу, у работуту која се улагала, у чистуту и сигурну руку на касапинатога, у нетрапенијето с које се чекају, у усољувањето, сушењето на „блага дрва“, у досушувањето по тавањето и зевниците и у вољуту с које се праје и с које се износе преди госје, или ко се деле с пријатеље. Може да је и у децата која ђи прва пробају, у домаћинатога кој ђи с гордос пуши, или у газдерицуту која ђи преди госјето износи. Може па да је у и госјете који ђи после вале.
За шушеницуту, инак, не требе ни најбуво месо. Најблага је ка је од грбњак и ка је попрошарена сас сланину. Не требе ни много урутће. Доста је пушница и притће, а ако нема може и у буре завијено с опанџак, с огањ кој тлаји на поди њега, ама најмного требе мерак и љубов. По њи се познавају и на гледку и ка ђи пипнеш и ка ђи пробаш. По њи се и помне. Но кво је најважното од това, никој точно немож` да каже. Затова ми позволете да живејем у илузију да че меџу сто шушенице позанејем б`ш онеје које су из Цариброд и од које има много малко по укусне работе које сам опитал.
Шушеницете су убав и благ дел од мојете спокојне, чисте и снеговите зиме у Цариброд и царибродсћете мале. A са су празник на цел Цариброд, вечим четврту годину ако се не л`жем. Верујем да су блађе ко што сам ђи запомнил.
На здраје и на Цариброџање и на госјете!
Слободан Алексић Ћоса, Белград
Фото: ФАР