Na krov južne i zapadne polulopte planete zemlje zakoračila je “Družina snova” Zorana Pavlovića Paće, najuspešnijeg planinarskog vodiča Srbije svih vremena. Zoran Pavlović Paća, četvrti put kao vođa ekspedicije, a peti put uopšte, izašao je na vrh Akonkagva (6962 m), a ovoga puta predvodio je još sedmoro planinarki i planinara iz Srbije i Severne Makedonije, u ekspediciji koja je trajala od 27.januara do 22.februara 2019.godine. Po uspešnosti uspona na Akonkagvu, nema Paći ravnog ne samo u Srbiji, već i znatno šire. Da Paća s pravom nosi nadimak „El Grande“, pokazuju i njegove dve ekspedicije u Peruu i Boliviji, koje je izveo 2017 i 2018.godine, a narednu će voditi već u aprilu 2019.godinu.
Članovi ove, najnovije i ko zna koje po redu “družine snova”, bili su, iz Srbije: Nataša Janjić, Marina Stanković, Kristina Dimitrijević i Nikola Petrović, a iz Severne Makedonije slavom su se ovenčali Marijana Đorđievska, Vladimir Jovanoski i Stoilko Stoicev.
Svi oni, junaci su svog vremena i prostora, svi oni ispisali su novu zlatnu stranicu istorije planinarskog sporta.
Zajedno su prošli kroz izazove koje neminovno sa sobom nosi pohod na Akonkagvu. Čitavih 18 dana, Paćina „Družina snova“ boravila je na planini, u kampovima i u bespućima Anda, spavala u šatorima, koje su na leđima iznosili u najviši deo planine, a uz šatore i mnogo druge opreme i namirnica. Treba to izdržati, bez osnovnih higijenskih uslova, kada vreme protiče veoma sporo, kada se meteo uslovi menjaju više puta u toku dana, kada se temperatura spusti i do minus 40 stepeni, a vetrovi, olujne jačine, nose sve pred sobom, zavijaju, i sve to izgleda kao i da nije sa ovoga sveta! Svako će ovde odigrati po koju minijaturu svoje lične drame, boriti se protiv sila koje bi mnoge navele na odustanak.
Trasa ekspedicije bila je standardna, kada Zoran Pavlović Paća vodi uspone na Akonkagvu, uz dobro poznatu Paćinu metodologiju aklimatizacije, koja ga svrstava na mesto najuspešnijeg vodiča, jer zaista retko se dešava da na Paćinim ekspedicijama planinarke i planinari odustaju.
U Argentini, gde je sada leto, pešačenje je započelo u selu Peninentes na 2600 metara nadmorske visine, i prva deonica je voidla preko jezera Horkones do kampa Konfluencija na 3300 metara nadmorske visine. Odavde je izvršen aklimatizacion uspon do Plaza de Francije na oko 4100 metara nadmorske visine, i povratak do Konflucencije. Sledio je zatim uspon do baznog kampa Plaza de mulas na 4300 metara nadmorske visine. Do ovog mesta, višak opreme iznet je uz pomoć mula. Posle toga, trebalo je dodatno se aklimatizovati i uz to iznositi opremu i namirnice za završni uspon, znatno iznad Plaza de mulasa, na visinu od preko 5000 metara, gde su i uslovi znatno suroviji. Prvi aklimatizacioni kamp bio je kamp Kanada na oko 5050 metara, gde je “družina snova” provela jednu noć. Posle toga družina se prebacila do kampa Nido de kondores na oko 5400 metara, postavila šatore, noćila, i sutradan otišla do kampa Berlin na oko 5900 metara. Odmah potom, Paća je spustio družinu čak do Plaza de mulasa, što je bilo veoma važno za kvalitetnu aklimatizaciju. Dodatni dan boravka u Plazi de mulas, zbog lošeg vremena na Akonakgavi, iskorišćen je za uspon na vrh Bonete (5077 m), što je itekako značilo za konačnu aklimatizaciju.
Finale ekspedicije trajalo je tri dana: prvog dana, 13.februara, družina je izašla od Plaza de mulasa do Nido de kondores i tu prenoćila. Sutradan, 14.februara, sa Nido de kondores, Paćina družina prebacila se do kampa Kolera na oko 5900 metara i prenoćila. Ne treba posebno isticati olujne vetrove i izuzetnu hladnoću u ovom području. U 2 sata iza ponoći, 15.februara, Paća je svoju družinu poveo na konačan uspon i konačno ostvarenje snova. Za oko 10 časova, sedmoro članova “družine snova”, izašlo je na Akonkagvu.
Dvoje članova „družine snova“ ostvarilo je posebno upečatljive podvige. Stoilko Stoicev iz Severne Makedonije, uputio je poruku celom svetu da i lica sa hendikepom moraju imati adekvatno mesto u društvu. Oštećenje vida kod Stoilka je u obimu od čak 90 procenata, ali to ovu gromadu od čoveka nije sprečilo da ostvari nešto što je pre njega, u celom svetu, ostvario samo jedan planinar sa takvim hendikepom.
Nataša Janjić iz Trstenika jedina iz družine nije uspela da izađe na Akonkagvu. Ipak, Nataša je, i samim učešćem na ekspediciji i dolaskom do visine od blizu 6000 metara, gde je zbog bolova u nozi i leđima odustala, pokazala da je prevazišla organičenja koja su joj bila postavljena posle teške operacije leđa pre par godina. Pobedila je avet prošlosti. Nataši je i sada tako malo nedostajalo da ispuni davnašnju želju, a sa svojom spremnošću i upornošću to će svakako postići kao članica neke naredne Paćine „družine snova“.
Miroslav Dokman
Foto: Učesnici ekspedicije “Akonkagva 2019”
Portret Zorana Pavlovića Paće: Nenad Aleksandrov