Ка би могло да се човек уплаши там`н колко требе. Ни много малко, та да га мечката изеде, а он мисли да је она зајак, ни повече та да не умре док још неје ни помислила да појде к`мто њега, нело там`н толко да ђу раскара, изл`же или да побегне и скута се од њу.
Затова слушајте кво ви кажу. И ви што се не бојите и ви што се повече бојите, па и ви на који је страат там`н колко требе.
Седете си дом, пријатељујте си с фамилију, распитајте се при себе кво је најубаво, а кво најлоше при вас, ама подокнете и пријатеље и тија што су сами и тија што мисле да нему пријатеље.
Узнете и растресите по ћошетијата, може че намерите нешто одаванашњо што че ви је мило и што че ви даде вољу да истрпите. И говорете. Говорете на децата прикасће. Слушајте и кво ви она говоре.
И само да знајете да на Цариброд неје прв пут да мињује кроз тек`в ћелепир. Закачале су га и чуме и морије и испансће тресће и ж`лте гостинће и кве ли не заразе, мрсотије и болештине и оцелел. На текова место је да га ништа не подмињује. Ни добро ни зло.
Има једна прикаска од Вазова. Ока се ако се не л`жем „В лазарета“ и пусује за Цариброд у сличну ситуацији ко и са. Вазов га глeда од „лазарета“ (карантин), негде преди њега не може да улезне у градчето, а очите му најмного бегају камто „Погледиште“ (Нешково) и паметникат на њега. Това му дава силу и трпение да исчека да мине заразата.
Има и једна маала која је спомен на неокоју чуму и одаванашњо време и колко је човекат жилав, ако је трпак ка мора. Ока се Чуј пет`л. И са је нади Цариброд ко и у онова одавнашњо време ка чумата накарала Чаршијуту да се покута и да се утенчи од стра.
Тека било све до једно јутро ка се чуло ко од куде Бучумет запојал пет`л. Т`ги се сви уокали; Чуј пет`л, чуј п`тл, разбрали дека има још живот и дека је болеста победена и пол`ка почели да излазе надвор.
Тeка било још у старо време и за това наш народ каже: трпение-спасение. Од деншњо време че добавимо и дисциплина и разбирателнос камто друђи.
Има и записано да су од ко је света и века, животат и смрта у војну. Тека је у Еп о Гилгамешу, у Илијаду, Библију, Куран, при Камија, Кафку, Томаса Мана, Андрића. Све је това забележено и винађи је животат победувал.
Само нема нигде записано да је некој претекал за това што је имал десет ћила повече брашно од комшију или до вољу таоалет-папир. Поговорката каже – Свако зло за добро, а ја се надам да че из това излезнемо барем малко по добри него што смо са. Невоља учи!
А до т`ги че чекамо да се чује пет`лат. Че запоје од некуде, будете сигурни!
Слободан Алексић Ћоса
Фото: из албума Давора Ранчића, колекционара из Земуна
