Intervju – Marko Kostić reditelj filma “Kozje uši”: Promena unutrašnjeg okruženja

Krajem aprila u beogradskom “Sava Centru” i novosadskoj „Areni“ održane su svečane projekcije dugometražnog igranog filma „Kozje uši“ u režiji Marka Kostića u produkciji Luks filma. Nakon prethodnog uspešnog i nagrađivanog filma „Princ od papira“, sa nestrpljenjem smo dočekali novi projekat i iskoristili priliku da porazgovaramo sa rediteljem o njemu bitnim detaljima, filmskim i životnim planovima.

Skoro deceniju kasnije, nakon vašeg prvog dugometražnog igranog filma “Princ od papira”, uspeli ste da realizujete drugi igrani film “Kozje uši”. Da li i na koji nači, se u međuvremenu promenio Vaš odnos prema filmu i životu generalno?

Nisam ni sanjao da ću ovo ikad izjaviti, ali danas me književnost mnogo više zanima od filma. Ali, to ne znači da sam kao gledalac van aktuelnih medijskih trendova. Naprotiv, mislim da ekspanzija igranih serija na kablovskim televizijama dokazuje da je rediteljski posao sve više predmet dramskih nego vizuelnih umetnosti. To potvrđuje staru tvrdnju Nortropa Fraja da je film, kao uostalom i pozorište, samo jedan od mnogobrojnih oblika književnog stvaralaštva. Internet je, po toj logici takođe književna forma, što podseća na misao Jurgena Habermasa da je svojstvo literature – uspostavljanje kritičkog rastojanja i fizičke distance između članova društvene zajednice, čime literatura, po njemu, utiče na promene u društvenim odnosima. Ima neke simbolike u tome da sam preko fejsbuka pozvan da ekranizujem Kozje uši, roman o ženi koja menja društvene odnose u njenoj neposrednoj okolini.

Da li ste zadovoljni ekranizacijom istoimenog romana scenaristkinje Vladislave Vojnović i koje je Vaše mišljenje o sličnostima i razlikama, prednostima i manama različitih medija/formata, u ovom slučaju romana i filma?

Scenario je nudio više ironije i poigravanja sa formalnim elementima naracije nego što je to činio studiozni i obimni roman koji mu je prethodio. Ono što mi se dopalo su različiti načini na koje se scenario može tumačiti. Može da se prati kao realistična priča o siromaštvu i preživljavanju, ali i kao nadrealna igra u kojoj iracionalni prestupi rešavaju objektivne probleme protagonista. Podstiče na saosećanje prema glavnim junacima, ali ne previđa da se o njihovoj moralnoj odgovornosti može različito svedočiti. Može da se čita kao priča o običnom kriminalu, a i kao priča o neobičnom ludilu. Može da se gleda kao crnohumorna komedija, ujedno i kao starobalkanska tragedija (možda će neko prepoznati vezu između lika Stojanke i Klitemnestre iz Eshilove Orestije). Možemo se sa glavnom junakinjom Stojankom emocionalno identifikovati, a možemo se od nje i kritički distancirati. Možemo je tumačiti kao neuspešnu ženu koja tvrdoglavo ignoriše državni sistem ili pak kao uspešnu ženu koja sistemski ignoriše tvrdoglavo neuspešnu državu. Zato opstanak Stojankinog domaćinstva nije pitanje od materijalne vrednosti, već od vrednosti njenog subjektivnog pogleda na svet.

U kojoj je meri ruralno okruženje, u kojoj se odvija radnja filma, uticalo na Vas tokom realizacije projekta?

Možete da obrnete to pitanje – koliko sam ja uticao na okruženje u kome je film sniman? Šalu na stranu, da bih opravdao motive glavnog lika, nisam mogao da dozvolim da atmosfera okoline utiče na mene, iz prostog razloga što ne utiče ni na glavnu junakinju. Stojanka je napisana kao prava protagoniskinja, a to znači da ona utiče na svoju okolinu mnogo više nego što okolina utiče na nju.

Da li ste zadovoljni likom koji tumači Gorica Popović i da li ste na umu imali neke uzore u istoriji kinematografije za ovu rolu? Kakav je danas odnos prema ženskim likovima u domaćem filmu?

Za razliku od modernih serija, nema mnogo filmova sa ženama kao glavnim zvezdama, a još manje filmova sa glavnim likovima u zrelim godinama. Takođe, nisu česti projekti u kojima je dramska psihologija važnija od specijalnih efekata. Retke su drame sa ovako precizno napisanim ulogama, pa još sa glavnim likom prisutnim u svakoj sceni i to u tumačenju karakterne glumice kakva je Gorica Popović. Zbog svih ovih okolnosti, mislim da je njena glumačka kreacija jedna od najboljih, ne samo u srpskoj, već u svetskoj kinematografiji u poslednjih nekoliko godina.

Po Vašem mišljenju, koji je najsvrsishodniji rediteljski način tretiranja natprirodnih i oniričkih elemenata u scenama drame?

Ja sam film režirao kao da je u njemu sve realno i mislim da je to najbolje rešenje kada radnja i nije baš realistična. Aristotel je rekao da je za dobru dramu bolje ako su scene verovatne a nemoguće, nego neverovatne a moguće. Trudio sam se da nemoguće situacije iz Stojankinog života učinim verovatnim i verodostojnim. Mislim da je naglašeno stilizovana režija prikladnija tamo gde junaci ne mogu da izbegnu svoju sudbinu, kao u američkom noaru ili italijanskom neorealizmu. Tada je korisno pribeći “pomerenoj” stilizaciji. Ali u slučaju Kozjih ušiju, bitno je bilo držati se jednostavnog postupka, jer su akcije glavne junakinje toliko ekstremne, da bi podcrtavanje toga smanjilo dramatičnost priče. Ovako je film naizgled jednostavniji jer je takva  perspektiva glavne junakinje, a da li je Stojanka zaista tako jednostavna na publici je da proceni. 

Da li je ovo najveća filmska ekipa sa kojom ste radili?

Svakako. Pomenuo bih sjajnu glumačku ekipu, svako u različitom odnosu prema Stojanki i njenom karakteru: Nikola Kojo, Slobodan Ćustić, Milica Spasojević, Pavle Marković, Nenad Maričić, Monika  Romić, Goran Radaković, Bojan Dimitrijević, Nebojša Ilić, Sergej i Bane Trifunović, Jelica Brestovac, Nataša Marković, Anđelka Prpić, Ljiljana Lašić, Ivan Mihajlović, Matija Živković, Dojna Petrović, Vanja Radošević i Voja Brajović. Takođe, rad u postprodukciji bio je od velikog značaja za konačni izgled filma, pre svega montaža Almira Kenovića i Petra Jakonića, muzički skor Aleksandra Saše Habića, dizajn zvuka Velibora Hajdukovića i slika direktora fotografije Miloša Spasojevića.

Kakav je Vaš odnos prema savremenom bioskopskom i festivalskom filmu? Gde je tu mesto “Kozjih ušiju”?

Za razliku od prethodnog filma Princ od papira, koji je bolje prošao na festivalima nego u bioskopu, Kozje uši odlično prolaze u bioskopima širom Srbije, Švajcarske i Italije. Festivalski život filma počinje pozivom festivala u Motovunu, kao i italijanskog festivala na ostrvu Ventotene, gde se nalazi u užoj konkurenciji za nagradu Open Frontier, koja se dodeljuje najboljem evropskom filmu sa političkim i društvenim angažmanom. Nadam se da je to tek početak festivalske turneje filma.

Da li možemo da očekujemo i treći dugometražni projekat u saradnji sa Vladislavom i Luks filmom i kakvi su planovi za budućnost?

Mene su producenti Luks filma, Vladislava Vojnović i Miloš Spasojević, pozvali da radim na ovom filmu pošto su finansije već bile obezbeđene, što je zaista retka privilegija za jednog srpskog reditelja. Sa druge strane, posle višegodišnjih napora, nismo našli sredstva za produžetak naše nagrađene polusatne komedije Mašinica sa Andrejem Šepetkovskim u glavnoj ulozi. Ali zbog toga ne očajavam, mislim da su Kozje uši kruna mog rediteljskog rada i ako bi ostatak svog radnog veka posvetio samo teorijskom tumačenju kulture i umetnosti, bih bio sasvim zadovoljan. Opcija povlačenja iz filmske profesije čini mi se sasvim moguća, a da li je verovatna – to je sasvim drugo pitanje i sve mi se čini da sam ja poslednji koji će o tome odlučivati (smeh). 

U ime ekipe portala FAR i građana Dimitrovgrada, hvala Vam na ovom intervjuu!

Hteo bih da pozdravim prijatelje iz Dimitrovgrada, a posebno kolegu i prijatelja Petra Videnova. Za Dimitrovgrad me vezuje ceo jedan film koji sam tamo snimio, kao i mnogo uspomena koje nameravam uskoro da obnovim.

Milan Milosavljević

Foto: iz albuma M. Kostića