Putopis o “Zemlji izlazećeg sunca”: Razglednice iz Japana

Za vreme našeg nedavnog boravka u Japanu (od 23. avgusta do 4. septembra 2017. godine), uspon na planinu Fudži savršeno smo uklopili sa obilaskom japanskih gradova, i zato je ova akcija ili ekspedicija savršeni mozaik planinarenja, putovanja i sticanja novih znanja o japanskom društvu, jednom od najuspešnijih na svetu.

Određene spoznaje o Japanu stekao sam izučavajući istoriju ove zemlje, u okviru priprema za ekspediciju. Kako je uspon na Fudži odložen i, umesto da se izvede na početku našeg boravka u Japanu, usledio je na njegovom kraju, to smo vreme do odlaska na svetu japansku planinu maksimalno posvetili obilasku japanskih gradova i znamenitosti.

Ulazak dva superbrza šinkansen voza u stanicu

Zanimljivo je da smo ovime kroz japansku istoriju, koja je podeljena na više perioda, prešli unazad, od modernog doba do starog veka, na jedan impresivan način, za šta smo iskoristili upravo dostignuća modernog Japana u vidu najsavršenijeg javnog prevoza na svetu. Japanska železnica je možda i najbolji sistem javnog prevoza na svetu. Ne postoji nikakvo kašnjenje, niti jedne sekunde, tokom cele godine, na bilo kojoj liniji. Sve je tako isplanirano da je samo potrebno znati kuda se ide, gde je odredište, gde želimo da otputujemo, i tamo ćemo biti u najkraćem roku. Svaka od hiljada i hiljada linija ima vezu sa nekom drugom linijom, počev od lokalnih vozova, preko brzih, do superbrzih “šinkansen” vozova. Jednostavno, na svakoj stanici, kada se izađe iz jednog voza, ubrzo se, za par minuta, može ući u neki drugi voz koji povezuje ka odredištu, ako već prva linija nije bila direktna. Šinkansen vozovi su posebna priča. Sa putnom brzinom između 250 i 300 kilometara na sat, za putovanje unutar Japana čak su bolji i pogodniji od aviona. Na polazak šinkansena može se doći i minut ranije, dok se za ukrcavanja na avion na aerodromu moramo pojaviti barem dva sata ranije. Šinkansen vozovi su prostraniji i udobniji od aviona. Jedan od kurioziteta šinkansen vozova, koji strancu zapada za oko, jeste ponašanje voznog osoblja. Kondukteri ne kontrolišu karte, jer se ionako na stanicu i na peron ne može doći dok se prethodno na ulazu karta ne učita, ali se zato kondukteri prilikom svakog ulaska u vagon poklone putnicima i sa sklopljenim rukama zahvale na poverenju.

Panorama Tokija sa zgrade gradske uprave

Savremena dostignuća japanske države, japanskog naroda i društva, neminovno će pobuditi istraživački duh da se dođe do ne tako lakog odgovora na pitanja, poput – zašto je japansko društvo toliko uspešno (možda i najuspešnje na svetu), zašto je teško pratiti Japan u razvitku, ili šta je ono što nama nedostaje da budemo i delić onoga što predstavlja Japan… Zato je potrebno naučiti nešto najosnovnije o istoriji Japana, zatim proniknuti u filozofska učenja Dalekog istoka, psihologiju i mentalitet naroda.

Do tokijskog aerodroma Haneda putovali smo 28 sati, od kojih je 5 sati otpalo na let od Beograda do Dohe u Kataru, 13 sati na čekanje na let za Tokio, i još 10 sati leta od Dohe do Tokija.

Ono čega smo se pribojavali, vremenska razlika od 7 sati u odnosu na srednjeevropsko vreme, ispostavilo se da nije nikakva smetnja i sa tog aspekta niko od nas sedmoro nije imao nikakav problem. Međutim, ono što smo možda zapostavili a gde su se javile nevolje jeste izuzetno nepovoljna klima u Japanu, vlažna okeanska, gde vetrovi duvaju iz pravca Tihog okeana ka kopnu i donose svu vlagu. Od prvog trenutka boravka u Tokiju, a kasnije i u ostalim japanskim gradovima, teško smo disali, znojili se, negodovali, a ništa nismo mogli promeniti.

Ipak, na kraju, teško japansko vreme nam i nije bilo breme, najbolji način da se sa ovim problemom izborimo bio je da ne mislimo na njega, već da se posvetimo planiranim odredištima.

Nebesko drvo, toranj u Tokiju

Japanci su izuzetno staloženi ljudi, tolerantni, potpuno spremni da prihvate svaku različitost. Japanska porodica živi skromno, nenametljivo. Njihova filozofija ne prepoznaje potrebu za isticanjem u vidu velelepnih kuća ili bogato uređenog životnog prostora. Naprotiv, njihov stambeni prostor je za nas Evropljane neuobičajeno tesan, bez obzira na to da li se radi o kućama ili stanovima u stambenim zgradama. Skoro svaka kuća ili stan u Srbiji su nameštajem bolje opremljeni od kuća i stanova u Japanu. O razlici u prihodima nije potrebno posebno govoriti, ali zato Japanci svoja sredstva ulažu u razvoj znanja, u stalno usavršavanje i u instrumente kojima se trguje na finansijskim tržištima. Svaki Japanac zato će bez ikakvog ograničenja odvojiti novac za nabavku bolje, savremenije računarske opreme. Japanci kupuju hartije od vrednosti i akcije kompanija, Japanci ulažu u privatne penzione fondove. U svakom trenutku, Japanci znaju šta rade.

Nedeljom se neke ulice u Ginzi pretvaraju u pešačke zone

A u Japanu – rade svi! Nema nezaposlenosti, nema inflacije, nema omladine koja traži posao, a potajno želi da ga ne dobije. Nema korupcije. Nema ispijanja kafe i čitanja novina u prvih sat i po radnog vremena! I nema odlaganja posla za naredni dan, ako se može i mora završiti danas. I ne dešava se da će se, ako je danas petak, manje raditi, a zadaci pomeriti za ponedeljak. Sva mirnoća Japanaca koja je prisutna unutar porodice, nestaje na radnom mestu. Svaki Japanac, bez obzira na kom je radnom mestu, zadovoljan je poslom i izgara na radnom mestu. Ne postoji ni sekund praznog hoda. Japanci su zahvalni što svaki dan mogu da, svako na svom radnom mestu, doprinesu celokupnom društvu, kao i svojim porodicama.

Nema spletki, mediokritetstva, ljubomore. Konkurencija je zdrava. Japanci će biti srećni ako u svojoj okolini, unutar kompanije, imaju nekog istaknutog pojedinca, stručnjaka. Neće ga, kao ovde kod nas, sputavati, niti biti ljubomorni na njega. Jer taj snažan čovek će i ostale ljude oko sebe povući snažno napred. Biće mu zahvalni na tome, i učiniće sve, kroz povećanje plate i drugih pogodnosti, da ga zadrže u svojim redovima.

Pijaca u Ueno kvartu

Za skoro dve nedelje boravka u zemlji izlazećeg sunca, nismo čuli da je bilo ko od Japanaca povisio ton, da je bio nervozan. U ogromnom Tokiju, koji, ako se računa kao aglomeracija, ima za pedeset posto više stanovnika nego sve države bivše Jugoslavije zajedno, nismo naišli na otpadak, smeće, grafite. Da se razumemo, i Japanci odlaze na utakmice, navijaju za neki sportski klub, ali zbog toga neće učiniti nažao bilo kome ko navija za nekog drugog. I Japanci imaju različite stavove o mnogim pitanjima, ali to neće biti razlog da vređaju druge ljude i spletkare. Naprotiv, tipična japanska “rasprava” izgleda kao lagana popodnevna “čašica razgovora” kod nas, gde će japanski sagovornik nastojati da predstavi svoje stavove, i da pažljivo sasluša sagovornika, na kraju mu ljubazno zahvali na izdvojenom vremenu. Nema uvreda i galame. Da li treba posebno istaknuti da je sve apsolutno bezbedno, sigurno. Poznato je da u mnogim svetskim metropolama, nažalost, ima delova grada gde i policija ne sme da uđe. U Tokiju i drugim japanskim gradovima to, naravno, nije slučaj. Ne samo da su tolerantni i ljubazni prema strancima, već na svakom koraku poštuju njihovu odluku što su baš sada, baš ovogodišnji godišnji odmor, odlučili da provedu u Japanu, da se upoznaju sa njihovom zemljom, ostave novac u Japanu, iako su, možda, mogli izabrati za odredište neku od ostalih dvestotinak zemalja na svetu.

Kvart Asakuša, rikša

Japanski školski sistem tako je postavljen da se učenici od najranijeg uzrasta privikavaju na rad, na osamostaljivanje. Još u vrtiću se obavezno uči engleski jezik i rad na računaru. U školama je uvedena kombinacija teorijske i praktične nastave. Za narednih pedeset godina tačno su propisani, zahvaljujući detaljnim ispitivanjima, struktura zanimanja, broj učenika i studenata unutar svakog obrazovnog profila. Sve je podređeno ekonomskom razvoju, te su stoga studenti još tokom pohađanja fakulteta spremni za obavljanje posla za koji se školuju i kako koji od njih diplomira, već se narednog dana zaposli.

Japanci jedu laganu hranu. Osnovna namirnica je pirinač. I upravo pirinač simbolizuje još jednu važnu činjenicu iz japanske istorije koja nas upućuje ka odgovoru zašto u Japanu uspeh, za razliku od mnogih drugih sredina – najlakše uspeva? Naime, Japanci, tokom svoje istorije, ništa od ovih dostignuća kojima suvereno vladaju u svetu nisu izumeli. Čak je i pirinač prenet iz Kine, u trećem veku pre nove ere. Japanci su oduvek nadograđivali i do neslućenih visina razvijali prvobitne izume drugih. Nije Japan izumeo elektroniku, savremeno bankarstvo, železnički saobraćaj, nuklearne elektrane, tešku industriju… Japanski stručnjaci su sve ovo pobrojano, i još mnogo toga, neprestano razvijali i podizali uvek za lestvicu više od drugih.

Gradski autobus u Kjotu

Japanci najviše jedu ribu, plodove mora i živinsko meso. Zbog izuzetno dinamičnog tempa života, kvalitetni, takoreći domaći obroci, dostupni su svuda, pa tako u prodavnicama postoje posebni odeljci gde se može pazariti gotovo jelo, ili pak od raznih namirnica iskombinovati obrok.

Japanska istorija bila je teška. Unutrašnji odnosi često su bili narušeni i bilo je perioda sukoba klanova i građanskih ratova koji su trajali više vekova. Japan je bio napadan od strane Mongola u 13. veku, ali se odbranio. Japan je napadao susedne zemlje, Kinu i Koreju, krajem 19. i početkom 20. veka. Činjeni su strašni zločini, sve je kulminiralo atomskim napadima na Hirošimu i Nagasaki… A opet, Japan se iznad svega toga izdigao. Prošlost je smeštena u muzej, jedini imperativ je budućnost!

Gradska uprava Tokija

Naš boravak u Japanu počeli smo u Tokiju, koji simbolizuje savremeni Japan. Meidži obnova, istorijski period koji je počeo pre 150 godina, označava početak savremenog Japana i Japana kao svetske supersile u ekonomiji, znanju, inovacijama.

Prvi kvart koji smo obišli bio je Šinđuku, koji je poslovni i administrativni centar Tokija, i čiji su simbol zgrade bliznakinje gradske uprave, dva nebodera od po 54 sprata (severna i južna zgrada), gde je za posetioce dozvoljen pristup do 45. sprata. Sa opservatorije gradske uprave Tokija pruža se i najbolji pogled na grad i okolinu, uglavnom se i planina Fudži vidi, ali sada to zbog nešto lošijeg vremena nije bio slučaj.

Hram Senso-đi

Posle Šinđukua, koji svojom vrevom i modernom arhitekturom odslikava metropolu od 35 miliona stanovnika, otišli smo do Asakuše i hrama Senso-đi, najstarijeg budističkog hrama u Tokiju. Na kraju dana, konačno smo se osvežili u parku Ueno, kraj jezera punog lokvanja i cveta lotosa i fontana.

Fontana u parku Ueno

Narednog dana smo zakoračili iz perioda Meidži obnove u period Edo (1600 – 1867), obilaskom carske palate u današnjem kvartu Čijoda. Edo je u stvari preteča Tokija, prvo naselje na području kasnije metropole. Edo period je važan za sređivanje unutrašnjih prilika u Japanu, okončani su građanski ratovi koji su pet vekova pre početka Edo perioda potresali japansku državu. Osim u prvih tridesetak godina, Edo period bio je i period samoizolacije Japana prema ostatku sveta, što jeste pomoglo sređivanju unutrašnjih prilika, ali je kasnije pod pritiskom Sjedinjenih Američkih Država Japan napustio tu politiku i sa Meidži reformom vrlo brzo postao jedna od najrazvijenijih zemalja sveta.

Carska palata, Tokio

Iz Tokija smo prešli u obližnji grad Kavasaki, pedesetak kilometara južnije od Tokija i dvadesetak od Jokohame, a Kavasaki nam je bio baza za odlazak do Kamakure, na obali Tihog okeana.

Kamakura je i naziv istorijskog perioda Japana od 1185. do 1600. godine, koji je obeležen dobrim i lošim dešavanjima. Razvoj kulture je ono što pamtimo po dobrom, ali su zato tada počeli stogodišnji građanski ratovi zavađenih feudalnih i vojnih klanova. Upravo tada nastali su daimjoi – feudalci, i vojni zapovednici – samuraji, suštinsku vlast imali su šoguni kao vrhovni vojni zapovednici, dok je car obavljao samo protokolarne dužnosti. 401

Najvažniji kulturni spomenik u Kamakuri je statua Bude, visoka 15 metara, najviša u Japanu, a nalazi se u hramu Kotoku-in. Statua je podignuta sredinom 13. veka.

Naredna tri grada koja smo posetili bili su Kjoto, Nara i Osaka. U Kjotou, ili nekadašnjem Hejanu, staroj prestonici i središtu dešavanja u istorijskom Hejan periodu (794 – 1185. godine), bili smo smešteni tri dana, a u samom gradu obišli smo Zlatni paviljon i carsku palatu.

Zlatni paviljon u Kjotu

Zlatni paviljon u Kjotu uvršten je na listu svetske kulturne baštine. Sada je deo zen budističkog manastira Kinkaku-đi, a inače je podignut još u 14. veku od strane feudalca Sajondži Kincune. Ipak, u prvobitni Zlatni paviljon pretvara ga drugi vlasnik, moćni šogun Ašikaga Jošimicu, godine 1397, i koristio ga je za života. Tek po njegovoj smrti, paviljon se dodeljuje manastiru. Zlatni paviljon dosta je oštećen 1950. godine u požaru koji je podmetnuo jedan umno poremećeni monah, te je u kasnijim godinama obnovljen, i sada izgleda različito u odnosu na prvobitni oblik iz 14. veka.

Park u Nari

U Nari smo posetili čuveni park, koij je poznat po svojim hramovima i po deset hiljada srna i jelena koji slobodno žive u njemu.

Nara je takođe bila prestonica Japana od 710. do 794. godine, i Nara period označava prvi zlatni vek japanske kulture, jer se razvio sistem školstva, a prva dva književna dela, kapitalna za japansku kulturu, nastala su upravo u Nara periodu, između 710. i 720. godine. To su mitološki i kosmogonijski Kođiki (zapisi iz drevnih vremena) i Nihon Šohi (hronike Japana), koji daje određene istorijske činjenice o nastanku i razvoju japanske države, naročito od jačanja Jamato klana na ostrvu Kjušu i prelaska na najveće ostrvo Honšu.

Dvorac u Osaki

U Osaki smo posetili čuveni dvorac, koji je njegova najveća znamenitost, a koji je podigao šogun Tojotomi Hidejoši 1583. godine.

Najzad, pre odlaska na Fudži, posetili smo Hirošimu i Nagasaki.

Toga dana prešli smo, od Kjota do Nagasakija i nazad, čak 1600 kilometara, a da to nismo ni osetili, jer smo putovali izuzetno brzim i udobnim vozovima šinkansen.

Hirošima je grad različit od drugih u Japanu. U Hirošimi život kao da stoji i 72 godina posle zločinačkog napada atomskom bombom. Oseća se tužna atmosfera i jedva smo čekali da napustimo ovaj grad, ali smo prethodno u Parku mira odali počast nedužnim žrtvama rata i simbolično pozvonili na zvono mira.

Zvono mira u Hirošimi

Park mira u Hirošimi

Put u Nagasaki označio je i prelazak sa ostrva Honšu na ostrvo Kjušu. Za razliku od Hirošime, u Nagasakiju se život odvija dinamično kao i u drugim japanskim gradovima. Ostrvo Kjušu i Nagasaki su, inače, srce Japana i veoma su važni za japansku istoriju.

Tihi okean, ostrvo Kjušu

Naime, Jamato klan stvorio je prvu državu na ostrvu Kjušu, pre dve i po hiljade godina, da bi tek početkom novog veka prešli na Honšu. Takođe, Nagasaki je kroz istoriju bio najvažnija japanska luka. Kineski i korejski moreplovci i trgovci plovili su do Nagasakija. Nešto kasnije, Mongoli su dva puta pokušali invaziju na Japan, oba puta neuspešno, a oba puta su napali Nagasaki. Najzad, prvi evropski moreplovci, trgovci i katolički misionari svoj prvi susret sa Japanom ostvarili su u 16. veku preko luke Nagasaki.

Čak i u periodu samoizolacije Japana, pod Tokugava šogunima u Edo periodu, holandskim pomorskim i trgovinskim kompanijama bilo je dozvoljeno da pristaju u Nagasaki, a osim robe, oni su donosili i knjige, udžbenike i pruručnike, što je poslužilo i kao osnova za kasniji nagli razvoj Japana.

Park mira u Nagasakiju

U Nagasakiju smo, kao i u Hirošimi, posetili Spomen park i odali poštu žrtvama atomskih napada 9. avgusta 1945. godine.

Profesor Pere Jovanov iz Strumice, susret u Tokiju

Poslednjeg dana našeg boravka u Japanu, posle uspešnog uspona na planinu Fudži, konačno smo sreli i čoveka sa naših prostora u dalekom svetu. U parku Ueno, profesor muzike, violončelista Pere Jovanov iz Strumice nastupa kao ulični svirač. Pere Jovanov je dugogodišnji stanovnik Japana, oženjen je Japankom, i potpuno se uklopio u život Japanaca. Jednom u dve godine on poseti rodnu Makedoniju, jer mu poslovne obaveze i muzički nastupi ne dozvoljavaju da često napušta Japan.

Poprilično emotivna, prosto neverovatna, bila je reakcija sa obe strane kod ovog slučajnog, ali srdačnog susreta.

Miroslav Dokman

Foto: Miroslav Dokman

Сподели публикация
Написал/ла

Мирослав Докман е роден през 1973 година в Сурдулица. По професия е дипломиран икономист. Живее и работи в Ниш. Планинар и природолюбител от ранното си детство. Участник в бройни планински експедиции и голям любител на планините на Южна Сърбия и България. Един е от основателите на планинарско-културните мероприятия в Южна Сърбия, каквито са Традиционното изкачване на Руй, Традиционното изкачване от Соко баня до Остра чука, Международното Власинско изкачване, Международното изкачване на Църноок, Международното изкачване на Радан, Международното Запланско изкачване, Празникът на планинарската свобода и достойнство в село Връмджа. Редактор на интернет страницата „Традиционно международно изкачване на Руй” и писател на планински разкази и пътеписи. Сътрудник на печатни и електронни медии в Сърбия и България: Планинарски гласник, Блиц, Народне новине, Слобода, Южне вести, б92, Радио Белград, Радио Бабушница, Нова ТВ - България, Мироглед – Перник... Сътрудник на планинарски и културни дейци от Република България. Подготвя първата си книга с планински пътеписи.

Без коментар

Оставете коментар