Prvi put posle Aleka Konstantinova – Masovan uspon na Greben planinu

Planinari ga poistovećuju sa Materhornom, najteža je planina za uspon u Srbiji, jer „nomen est omen“. Greben je češalj, a planina čije litice i vrhovi podsećaju na zupce češlja – izazov je kakav se retko nailazi. Planina Greben, tako surova, nepristupačna, opasna, da je zastrašujuće i pomisliti na uspon. Planina Greben, u srcu jednog od najlepših krajeva Srbije, jer se između nje i susedne Vlaške planine, probija reka Jerma kroz svoja čuvena dva kanjona – Poganovsko i Vlaško ždrelo.

Aleko Konstantinov, velikan, vizionar, književnik – pripovedač, satiričar, esejista, jedan od najnaprednijih mislilaca svog vremena, i planinar – pokretač organizovanih planinarskih akcija na Balkasnkom poluostrvu, proveo je oktobra meseca 1895. godine više od stotinu planinara preko Greben planine, kanjona Jerme i Vlaške planine. Upravo ovde, na nekoj od oštrih stena Grebena, veliki Aleko pogledao je Vlašku planinu, činilo se da se kamenom do nje može dobaciti, da je rukom može dotaknuti.

Onda je ispod sebe video ogroman bezdan, i jedva uočio, kao tanku plavičastu traku, reku Jermu. Čuo je njen huk, i pogledao lica svojih planinaraskih saputnika – koja su bila ukočena, ne od straha, ne od velikog napora, a na Grebenu su strah i umor neminovni – već od treme, koju je stvorila sva lepota koja se ukazivala sa Grebena. Od treme, koja nije dozvoljavala bilo kome da išta izusti. I na toj steni, na kojoj je Aleko jedva stajao, jer oslonca na Grebnu skoro i nema, on je stvorio obrise jedne od najelpeših pripovedaka koje slave prirodu, planinu i planinarske pohode – „Šta? Zar Švajcarska?!“

Naredna masovna akcija na Grebenu izvedena je 123 godine posle pohoda Aleka Konstantinova i njegovih junaka. Planinarsko društvo „Preslap“ iz Niša i prijatelji, i Planinaski klub „Predejane“, izveli su u subotu, 5. maja uspon sa dve strane Grebena na njegov najviši vrh – Beženište (1338 metara nadmorske visine). Planinari iz Niša, Sofije, Beograda, Valjeva, Mladenovca, Gadžinog Hana, Donjeg Dušnika, Dimitrovgrada, Aleksinca, Žitorađe, Paraćina i Aranđelovca, na Beženište su krenuli iz sela Dragovita.

Zoran Pavlović Paća, tek pristigao sa svoje ekspedicije u dalekom Peruu, poveo je još trojicu planinara iz Leskovca, Lebana i Donjeg Dušnika, smerom kojim se uopšte nije išlo. Staza iz Dragovite, barem je „put kojim se ređe ide“, ali Paća i njegova družina odvažili su se da se uzveru uz stene i litice Grebena, pravo iz Trnskih Odorovaca, odakle se čini da ni divokoze ne mogu da se popnu.

Izazovi su bili veliki, odgovornost vodiča ogromna. Iz pravca Dragovite, prvi deo staze, do prevoja na 1100 metara, uvodi nas u dalja iskušenja. Na prevoju se pravi duži odmor, da se prikupi snaga za ono što predstoji – a to je – izazov i opasnost na svakom koraku. Kamenita staza, puna neravnina, sa kamenjem oštrim poput žileta koje svuda unaokolo štrči. Sitno rastinje koje otežava kretanje. Potom dva vidikovca, kratak predah između kamenite staze i ogromnih stena gde više staza i ne postoji, već se samo treba penjati na stene, čini se do iznemoglosti. I taman kada se planinari popnu na jednu stanu, potrebno je naglo sići sa nje, jer se ispred ukazuje nova stena, nova prepreka, još veća, još nepristupačnija od ove koja je upravo savladana. Samo, setimo se da „nomen est omen“. Između nazubljenih vrhova Grebena ne postoje prevoji. Svaki vrh iznova treba savladati, i pred svakim vrhom kao da ponovo počinje uspon, a sve što se do tada odigralo – zaboravlja se. Kao da se i nije odigralo.

Naročito je opasna jedna oštra stena, koju su planinari prozvali „nož“. Prostor koji se može korititi za prelazak „noža“ širok je manje od pola metra. Jedva da se jedno stopalo tu može smestiti. A sa obe strane su ambisi duboki par stotina metara. Poznato alpinističko pravilo o „tri tačke oslonca“ ovde se ne može primeniti. Nema prostora za tako nešto.

I nož su planinari savladali. Svojom pameću, prisebnošću, koncentracijom, praćenjem svega onoga što vodiči rade. Kolena podrhtavaju od straha na ovom mestu, što je potpuno prirodno stanje, ali um i volja ovde vladaju! I, umesto da se kao nagrada posle prelaska „noža“, pred planinarima ukaže Beženište – još će se dosta čekati na završetak uspona. Još je tri bezimena vrha potrebno savladati do Beženišta. Svaki opasniji od prethodnika. Kamenjar, ljuti krš. Nije Greben poput ostalih planina. Iscrpljuje Greben svu psihičku i telesnu snagu. Svaki korak je podjednako važan. Svaki korak je traganje za osloncem. Pa i kada se izađe na Beženište, svi moraju biti svesni – to je tek pola puta. Valja se vratiti nazad istom stazom.

Dugo, dugo su planinari boravili na Beženištu. Što zbog preko potrebnog odmora, što zbog iščekivanja Paće. U jednom trenutku, Paća se javio i rekao da će još podosta vremena trebati da savladaju litice među koje su ušli. Paćin smer dođe mu nekako, kao penjanje uz zid.

Tek na povratku u Dragovitu, stigla je vest od Paće da su se svi popeli na Beženište. Koristili su kompletnu opremu za alpinizam. Drugačije nije moglo.

Junak uspona iz pravca Dragovite je desetogodišnji David Antić iz Niša. On se nije verao uz stene Grebena, on je po njima plesao.

Vodički tim nosio je ogroman teret odgovornosti, veliki strah u sebi. Vodiči su bili Nenad Stevanović, Miroslav Dokman, Bratislav Stojanović, Anita Mihajlović, Marija Marković, Vladica Janačković i Saša Aranđelović.