Odoleli svim izazovima Bavarskih Alpa: Paćina „Družina snova“ uspešno se popela na Cugšpic

Za osam minuta se žičarom iz Garmiš-Partenkirhena može izaći na Cugšpic (2962 m), najviši vrh Nemačke. Za osam do devet sati se, kada su stene Bavarskih Alpa suve i vreme je lepo, alpinisti mogu popeti od planinarskog doma Holental do Cugšpica i vratiti u dom. Od toga, šest časova traje uspon. Za osam minuta se na svetskim finansijskim i robnim berzama može odigrati drama koja će promeniti svet. Zato što je vreme novac. A posle šest časova čekanja na graničnom prelazu, da bi se samo autoputem produžilo ka odredištu, osim izgubljenog novca, to izgubljeno i protraćeno vreme postaje – breme, teret, koji će poremetiti organizme čak i najspremnijih sportista kakvi su uvek i odreda članovi Paćine „družine snova“ i prilično uskratiti program i sadržinu jedne dugo i profesionalno osmišljavane planinarsko-alpinističke akcije na Bavarskim Alpima.

Zoran Pavlović – Paća, najbolji sportista juga Srbije prethodnih nekoliko godina i svakako najuspešniji planinarski vodič Srbije svih vremena, ne bi bio to što jeste da ne razmišlja više poteza unapred, da nema alternativu. Uticaja na višečasovno čekanje na graničnom prelazu nemamo, a na isti smo i dospeli rukovodeći se zvaničnim informacijama da je – čekanje minimalno! Kako li onda izgleda kada se produženo čeka?! Naše odredište je daleko od ravnice Srema, od neprirodno snažnih zvukova koji se šire Sremom, a koje proizvode vozači, trubeći nezadovoljni što stoje, a na put su krenuli. I njihovo odredište je daleko, mnogima od njih, kao i Paćinoj „družini snova“, u Nemačkoj. Paćini planinari uputili su se na Bavarske Alpe, na granicu Nemačke i Austrije. Tri su odredišta postavljena kao ciljevi ove planinarsko-alpinističke akcije: u petak se popeti na vrh Alpšpic (2638 m), u subotu na Cugšpic (2962 m), a u nedelju proći kanjonom Holental i spustiti se u Garmiš-Partenkirhen. Jasno je bilo da se nečega moramo odreći. Logično, pošto ćemo zbog ovog zadržavanja u petak ujutru biti tek u Sloveniji, a u Garmiš-Partenkirhenu tek popodne, da ćemo prvog dana, radi utehe i vraćanja zadovoljstva i osmeha, proći uzvodno čudesnim „đavoljim kanjonom“, kako se i naziva Holental, na reci Hamersbah, pritoci reke Loisah, koja je, opet, pritoka reke Izar.

Paća u kasno popodne u petak uvodi svoje planinare na stazu koja uzvodno prati reku Hamersbah. Članovi najnovijeg izdanja „družine snova“ su Kristina Dimitrijević, Marijana Đorđievska, Mladen Đorđević, Dragan Matić, Dražen Mandić i Miroslav Dokman. Reka je smaragdna i veoma snažna, jer je vreme kišovito, a gore, oko Cugšpica, bez obzira što je kraj avgusta, padaju snegovi i tope se, i to pojačava planinske potoke i reke. Ubrzo stižemo i do kanjona. Impresivan je. Sve je zaglušujuće. Retko gde se može doživeti takva snaga vode, pred kojom svaka druga sila ustuknuti mora, kao što su ustukle i stene Bavarskih Alpa, i razmaknute su na par metara jedna od druge, toliko da ova silina koja tuče i ključa, ovde nekako prođe. Kanjon je za posetioce potpuno uređen još početkom 20.veka. U blizini je nekada radio i rudnik molibdena. Potom su drvoseče iskoristile snagu rečnog toka da posečena stabla transportuju do Grajnaua i Garmiša (tada su još uvek Garmiš i Partenkirhen bili odvojena mesta, a spojena su tek 30-tih godina prošlog veka za potrebe zimskim olimpijskih igra 1936.godine). Izgrađena je i mala hidrocentrala koja i danas radi. Da ne govorimo o vodosnabdevanju, jer ovu vodu koriti vodovod u Garmiš-Partenkirhenu. A tek staze kako su uređene – ima ih i „na otvorenom“, ali i u tunelima, koji su osvetljeni. Nemoguće je ostati suv kada se prolazi kroz Holental. Ili će voda iz rečnog korita prskati na sve strane, kada udara u stene, ili će sa okolnih stana, što oni manji, što oni snažniji mlazevi i pravi pravcati vodopadi slivati se u glavno korito. I to sve polivajući planinare koji ovuda prolaze. Dužina kanjona je samo 1,5 kilometar, ali sadržaja je mnogo, čak postoji i mali muzej kanjona Holental.

Malo planinarima nedostaje da potisnu neraspoloženje i vrate osmehe na lica. Makar i mokri do gole kože. To malo su detalji iz prirode, sličice koje pokazuju silinu, snagu, večnost planine, kamena, vode, neba i šume. Svega toga ima na putu kroz kanjon, pa malo dalje do planinarskog doma Holental, koji se nalazi na 1387 metara nadmorske visine.

Dom je izuzetno udoban, ima sve uslove za prijatan boravak, a kako i ne bi imao kada je nemačka vlada u njegovu obnovu uložila sedam miliona evra.

Cele noći padala je strahovita kiša…delovalo je da se napolju odigrava potop. U pet sati izjutra, grupa nemačkih alpinista kreće ka Cugšpicu, ali se ubrzo vraća, jer ne mogu da pređu bujice koje su nastale na stazama i stenama. Nešto pre sedam časova, pre našeg polaska, intenzitet kiše slabi, ali kiša ne prestaje. Pretvara se u sitnu i dosadnu jesenju kišu. Nije to pretrana uteha, jer ovakva kiša, jasno je i po natmurenom nebu, pratiće nas ceo dan, a takva kiša probija svaku zaštitu, vlaga će biti na svakom koraku, i što je najopasnije, stene Cugšpica biće mokre i klizave, kao da su zaleđene.

Nešto manje od jednog sata hoda bilo je potrebno doći do prve ferate – gvozdenog puta. Nešto nam je neobično u izgledu i postavci ove ferate. Potpuno je vertikalna – prihvatiljivo, navikli smo. „Oklinčena“ je – i treba da bude. Ali – postaljena je usred vodenog toka, tačno na mestu gde se voda sliva niz stenu. Mokra ferata – i to da doživimo. Nema druge, no dobro zaštiti obuću, odeću i rance, i krenuti na veranje. Izlaskom iz mokre ferate, dolazimo do uobičajene ferate. Specijalnim setovima ili prusicima i karabinerima, osiguravamo se i strpljivo idemo napred i naviše. Na sitnu kišu smo već navikli.

Paća se mnogo puta penjao na Cugšpic, mi ostali smo prvi put na Bavarskim Alpima. Pomislimo svi kao jedan, kolika je šteta što je oblačno, što pada kiše, što nebo nije plavo, što ne sija sunce, koliko smo, u stvari, uskraćeni za vidike. Iz ambisa smo izašli, a još je mnogo uspona pred nama. Do Cugšpica treba savladati 1600 metara visinske razlike. To je izazov i na pešačkim akcijama, a kamoli na alpinističkim, preko ferata.

Sledeći veliki izazov bio je prelazak glečera. Svuda unaokolo led, ali pukotine u ledu. Paća za trenutak zaustavlja kolonu i određuje da svi moramo staviti dereze. I odmah smo opušenilji i sigurniji. Kramponi se ubadaju u sneg i led, nikakvog klizanja nema, te u koloni, strogo jedan iza drugog, najsigurnijim koridorom, izbegavamo i opasnost koju nose ledničke pukotine i jame.

Potom na red dolazi najteži izazov: vertikalna litica na potpuno mokroj steni, bez adekvatnih oslonaca za stopala, ali i bez postavljenih „merdevina“, stubova, „boltova“… samo čelična užad, puštena sa vrha te litice, do podnožja. Litica je visoka 20-tak metara, ali se mora savladati. Postoje samo dva načina, ili uz pomoć kratkog užeta napraviti „Prusikovu zamku“ ili spustiti dugačko vodičko uže i osiguravati svakog penjača ponaosob. Sve bi naravno bilo lakše da je stena suva, a sada je opasnost mnogostruka. Strpljivo, prkoseći zakonima gravitacije, bez pomisli i da pogledamo ispod nas, izlazili smo, jedan po jedan, na vrh ove litice. Iz tame do svetla. Od bespomoćnosti do trijumfa. Koliko samo čovek može biti slabašan pred ovakvim preprekama.

A onda, do Cugšpica, preostalo je dobrih 450 metara visinske razlike, isključivo uz feratu. Već ima i prilično snega. Beskonačna sajla, za koju je trebalo i znanja i hrabrosti uopšte je postaviti na ovom mestu. Na nekim mestima nema oslonca za noge, već su postavljeni metalni stubovi. A ispod je – beskraj… Naša užad, naši karabineri ili setovi nas drže iznad tog ambisa. Zamislimo da preskočimo terase naših stanova i počnemo da visimo sa desetog ili petnaestog sprata, da visimo iznad bulevara na kojima su i automobili teško uočljivi, a tek ljudi na trotoarima – skoro nevidljivi.

Žičara vozi za osam minuta?! A sa austrijske strane je „obična“ pešačka staza do Cugšpica?! Ali mi ćemo se popeti sa nemačke strane. Upijamo svaku Paćinu reč. Upijamo svaki Paćin pokret. Paća savetuje. Paća motiviše. Paća odlučuje o svemu. Paća je odgovoran. Paća je psiholog. Paća je najveći!

Popeti se na Cugšpic, iz pravca Holentala, tehnički je zatevnije nego popeti se na Mon Blan. Na samom Cugšpicu je ogroman stub sa krstom. Trebalo bi uočiti ga iz velike daljine, ali ne i u ovom sumornom danu. I onda, kada možda i nismo očekivali da smo blizu vrha, zapravo smo to bili. Krst u magli, Cugšpic u magli, belina i samo belina, tišina, jer po ovako lošem vremenu na vrh nisu izlazili ni turisti uz pomoć žičare. A znamo da se sa Cugšpica može videti cela Bavarska, vidi se i Tirol u Austriji, sa vrhom Grosglokner, i Južni Tirol u Italiji, sa vrhovima Marmolade. Ovako, ni mi se dobro u objetivima fotoaparata, na par metara samo, nismo mogli videti kako treba.

Najavažnije je da smo savladali sve prepreke i izazove, i da smo spremni da i kada ima prepreka u nama samima, preko njih pređemo.

Paća je zbog dužine uspona i silaska u subotu, nedeljni uspon na Alpšpic otkazao. Nije nam se dao Alpšpic. Umesto toga, ponovo smo otišli do kanjona Holental, na putu ka Garmiš-Partenkirhenu. Posle uspešnog uspona na Cugšpic, mogli smo polagano da uživamo u kanjonu. Dug put nas je čekao do kuće. Srećom, putovali smo bez ikakvih zadržavanja na granicama. Ionako smo upsonom na Cugšpic mnoge granice prevazišli.

U fotogaleriji pogledajte najzanimljivije detalje.