Апатека нема лека, ама текваја нема ђу ни на далека

Још 1883. Константин Јиричек писује да Цариброд још нема доктура, ама нешто ко аптеку има. Това бил кабинетат по химију у тогавашњу три годишњу државну школу. Може затова век по това Пашата појеше: „Апатека нама лека… и ни канеше с`с „светенуту водицу“ (стовна с рећију).

Ама да са не шалимо. Болницу је добил још 1891. годину, зграду специјално за њу негде после 1893, ка су пуштене паре за градеш на овова што је денс`ска остало од њу. Т`ги је получил и постојану и по сва здравопазвашта правила напрајену аптеку.

Није тука имамо слику и на сликуту апотекуту из од прилиће 1960. на местото дека си је и са. На њу се види цел тогавашњи персонал. Станко, Спаска Вецкова Петрова – аптекарката, техничарката Нада, шефат на аптекуту Михајло Франгов и Драгица Ћирић – техничарка. Види се и дете. Това је Аца Франгов, син на Михајла и Милку Франгову, после доктур, а са пензионер у Лесковац.

Михајло Франгов је бил Битолчанин, завршил фармацију у Загреб 1933. Бил је и син на аптекара, кој је па за аптекара изучил у Стамбол још у турско време, па је још у готово си детинсће године научил магистралу, или на шопсћи казано ко се праје лекове.

Ка је 1951. дош`л у Цариброд и на друђи почел да показује и да ђи учи кво је магистрала. Затова царибродската аптека по снабдевенос и чистоту за кратко време станула прочута, па су се нарочно железничаре из Ниш, који ђи много имаше једно време на станицу, из Цариброд врчали винађи с две работе. С`с лекове за закасали и с еспап за пријатеље и фамилију. Понеже у цел Нишћи срез од царибродскуту аптеку и царибродсћијат пазар неје имало бољи.

Аптеката је даже неофицијално на началото на 80-те на миналија век провасгласувана и за најбољу у Србију, па је за њу прајена и емисија на „Радио Београд“.

Иначе, по Вторуту војнуту аптеката је мењала неколко места. Била је прво у кућуту баш на Пепу аптекаркуту, коју суринуше назнам из кој разлог и са је на њоњо место галеријата, после у Стратковото, на ћошето на Балканску и Десанаке Максимовић, па кратко време у зградуту дека је са продавница на пекарату и од 1958. на местото дека си је и са, у зграду коју си је дигла сама.

Са не знам ко је у аптекуту. Сигурно да ко и у све друђе за све баш и нема лека, ама знам и да је опстала на убаву традицују, коју ђу нема на далека.

Бладарим за помош при писувањето на: др Александра Франгова (Аца Франгов), мр Георги Иванова (Гошко аптекарат), др Александра Алексића (Аца Чавеја), проф. Божидара Станчића (Бошко Гроздин), Катерину (Кату) Панајотов и на Соњу Тодоров из чиј је породични албум сликата.

 Слободан Алексић Ћоса, Белград

Фото: Из породичног албума Соње Тодоров

Написал/ла

Въпреки това, че е роден в Пирот през 1955 година, за свое родно място счита Димитровград (Цариброд), където прекарва детството си и завършва основно училище и гимназия. Дипломира се във Философския факултет в Белград. В журналистиката е от 1982 година: най-напред в Радио Белград 202, след това в Радио Бор, накратко в Студио Б, а от август 1984 г. започва работа в Београдска хроника – по-късно Београдски ТВ програм. През лятото 1987 г. минава в Радио Югославия, за да се завърне в Телевизия Белград в декември 1995 година. В момента е журналист в сайта на РТС. Освен в радиото и телевизията, сътрудничи и с вестници, седмичници и периодични издания: „Данас”, „Време”, „Република” – на сръбски език и „Балканите”, „Братство” и „Мост” на български език. Работи и във филми, и един е от инициаторите и ментори на работилницата за антропологическият документален филм „Паметник”, която се проведе на Стара планина през 2008 г. и 2009 г. и в Канижа през 2010 година. Редактира книгата „Бескомпромисният Дудов” през 2003 година, издателство на Дома на културата „Студентски град”, която говори за жизнения път и поетиката на филма на Златан Дудов, великанът на филмовото изкуство.

Без коментар

Оставете коментар