Dimitar Ilijev – Mitko, pezioner iz Beograda već duže od dve decenije ostvaruje svoj dečački san. Na mestu pradedove kuće u selu Smilovci, odakle je davne 1954. krenuo u svet, 1993. je počeo da ga hvata i materijalizuje. Najpre je sredio kuću predaka, vrativši joj deo stare, nekadašnje duše, ali i dodavši mnogo toga što je plod njegove interpretacije uspomena. Zatim je u mestu “Bramsći most” pronašao ogromnu polubrađenu kamenu ploču, koju je dovukao u svoje dvorište i postavio na četiri velika kamena postamanta doneta negde sa Stare planine.
Dodavši na to potpuno prirodan kameni oblutak koji neverovatno podseća na „Lepenca“ (čoveka sa Lepenskog vira) napravio je samo na prvi pogled jednoznačnu kompoziciju, jer se ona gotovo svaki put doživljava drugačije. Da li kao praistorijski dolmen, legendarni sto Kralja Artura, sto za tajnu večeru ili oltarska menza (mensa oltaris), koja se može videti i po našim crkvama, zavisi samo od posmatrača, pa čak i od trenutnog posmatračevog raspoloženja.
Uradivši to Mitko je shvatio dve stavri. Prvo, da je na putu da pronađe pravi dragulj iz svojih dečačakih snova i drugo, da posao u koji je krenuo nema kraja i da će stalno hrliti da od prirodnih elemenata stvara nove i nove ambijentalne kompozicije, koje će mu se, ako su dobre, uvek otimati iz ruku i postajati deo senzacija posetilaca njegove kuće i okućnice.
A onda se tom pohodu bez kraja, pomalo neočekivano, pridružila i njegova supruga Nadežda, ili kako Smilovčani kažu Nena.
Nena je odmah postala i sama kreator prionuvši na dvorište, koje je samo posle jedne sezone postalo prelep vrt sa mnogo autentičnih biljaka iz staroplaninskog areala, da bi posle toga polako počelo da pristiže seme i rasad iz Beograda i drugih gradova Evrope, ali i egzotičnih područja.
Tako se bračni par Ilijev praktično našao na istom poslu. Dok Mitko sređuje kuću i od ekonomskih zgrada pravi čudno lepe ambijente u kojima se recimo samo sluša muzika, ili su „dekorisani“ njegovim studentskim skicama i aktovima, ili su pak samo predviđeni za spavanje i meditaciju na krevetima u nivou zemlje, gde su strunjače napunjenjene barskom travom iz mesta “Savat”, Nena pronalazi nove i nove načine, bilje i drveće da obogati vrt.
Videvši da mu otac i majka dele isti san u tome se odlučio da im pomogne i njihov sin Ivan, akademski vajar. On je najpre doneo svoje gipsane skulpture i kompozicije, koje su sada deo vrta, a potom neterao oca da i on donese svoje studentske aktove, skice i portrete i svoju kolekciju džez ploča. Po tome Ivan je idejni tvorac Mitkove sobe za muziku i meditaciju u selu Smilovci.
Tada se pak i Mitko „usudio“ da se vrati svom likovnom zanatu, što je rezultiralo brojnim skulpturama od neznatno obrađenog kamena, od kojih je najveća i najuspelija nazvana Velin Markov, kao uspomena na davno pokojnog komšiju i kosca specifičnog karaktera, kome nije bilo ravnog u Smilovskom polju.
Kada sam polovinom juna posetio Mitka i Nenu u njihovom vrtu, moram da priznam da je prvi utisak bio prenatrpanost. No to je trajalo samo trenutak. Od skulpture do skulpture, od stola do stola, sobe do sobe, slike do slike, brzo sam svatio da tu sve ima svoje mesto, razlog i opravdanje.
Onda sam pitao Mitka zašto to radi?
– U početku Božjeg je reč, a u početku ljudskog je ljubav. To što radim i što ću uraditi je iz ljubavi, reče mi Mitko.
– A Vi Neno?
– Ja ga samo pratim. Već, evo više od 43 godine. Valjda je i to ljubav, odgovori mi Nena.
Više nisam pitao, niti morao da pitam. Mogao sam i sam, samo da gledam i da naslućujem razlog svake posađene biljke, svake postavljane kompozicije, slike, svakog duvara ili kamena u vrtu i da shavatim da ta na prvi pogled razbarušena šarolikost počiva na skladu, razumevanju i slozi, koju ova dvojka gaji već duže od 43 godine i odgajaće je dok postoji.
Slobodan Aleksić Ćosa
Foto: Slobodan Aleksić Ćosa
