a
 

Uspešna fudbalska karijera: Dimitrovgrađanin Aleksandar Milev ostavio veliki i trag u Aleksandrovcu

   Aleksandar Milev na fudbalskom stadionu u Dimitrovgradu

   Ako su, možda, drugi zaboravili, ili iz nekih razloga propustili da kažu, što kod nas nije retkost, nisu zaboravili oni najvažniji – njegovi učenici „Profesore, hvala vam“. Sa tim se danas, duboko u sebi, rve profesor Aleksandar Milev čovek koji je čitav radni vek, četrdeset godina proveo u Aleksandrovcu mireći suprotnosti, od vizionara do praktičara, nikada se ne umorivši od davanja sportu, fudbalu posebno. Zato granice u svojoj profesiji i nije tražio, služio je sportu bez izuzetka.

   Pomalo setno, ali i ponosito, ovih dana, prebira po sećanju. Sa svojom savešću se nikada nije pogađao niti trgovao. I zato može, bez izuzetka, da pogleda u prošlost iako je stalno zagledan u budućnost. Brojke i datumi možda nešto i prikriju, ali mnogo toga i kažu, a Aleksandar Milev mnogo toga ima da kaže, zajedno sa svojim učenicima.

98

   Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (čuči – treći sa desne strane)

   Došao je u vinorodnu Župu iz dalekog Dimitrovgrada. Čovek i vreme, ruku pod ruku, i tako decenijama, do danas. Fakultetsku diplomu stekao je na Univerzitetu u Sofiji, gde je igrao fudbal u Akademiku i Lokomotivi, bio član Univerzitetske reprezentacije Bugarske. Kao gimnazijalac nosio dres Balkanskog i Radničkog iz Pirota, a potom obreo se u Župi. Mladi profesor pun entuzijazma započinje, po mnogo čemu, borbu sa vetrenjačama.

99

   Aleksandar Milev u dresu FK “Balkanski” (prvi sa desne strane)

   – Ništa ne bih menjao, pored svoje porodice, najviše volim svoje đake i moj Dimitrovgrad, volim i Aleksandrovac. Brus ne pominje svestan one nepisane „Odakle ti je žena odakle si i ti“. Smeje se na moju opasku, pa nastavlja.

   – Radio sam u Gimnaziji koja potom postaje OC „Deveti maj“, danas SŠ „Sv. Trifun“. Profesor jednom i zauvek. Igrao sam fudbal, postao trener, sa mojim učenicima osvojio sam mnogo toga čime ću se ponositi dok sam živ, – započinje razgovor.

   Aca, kako ga u prestonici vinove loze i vina zovu, pojednostavljuje stvar.

   – Sve se uklapa u jednu ogromnu i šarenu loptu. U radost pobede i tugu poraza, u naporne treninge i istrajavanja, da bi se stiglo do cilja.

   U velikoj i širokoj lepezi, njegovi učenici i on, stizali su do mnogih ciljeva. Malo je onih koji se mogu pohvaliti takvim rezultatima svoga rada. Pedantno i gotovo ljubomorno čuva sve pripreme za čas i treninge, ispisane krasnopisom. Samo da se ukoriče i eto svojevrsnog štiva mladim profesorima i trenerima. Sa ponosom pokazuje trenersku licencu stečenu u Slaviji iz Sofije na temu „Razvoj fudbala na Balkanu“.

   Pred mojim očima hrpa medalja, pehara, diploma, koje su osvojili njegovi učenici od regionalnih do državnih titula.

   – E, to je ono što me čini srećnim. Moji su učenici bili i ostali šampioni. Ima i državnih reprezentativaca, a tvrdim i onih koji će to tek postati. I sada, u poznim godinama i nekim „srčanim preskakanjima“, fudbala se nisam odrekao. Svojevremeno, 1990. godine, proglašen sam za najboljeg fudbalera veterana Srbije. Prethodne godine to je bio čuveni Dragiša Ilić – Talijan iz Napretka, a posle toga Simonović iz Niša… Našao sam se u lepom društvu.

   Mali je srednjoškolski izložbeni pano da prigrli sve pehare i medalje. U njegovoj kancelariji „u ćošku u kome sam proveo čitav vek radeći onaj administrativni deo“ nalazi se ostalo. Tu je želeo i da razgovor ovekovečimo fotografijom.

   Fudbal je, ipak, najveća ljubav. Odavde, iz njegove škole, potekli su brojni majstori „najvažnije sporedne stvari na svetu“.

aca i nenad

   Aleksandar Milev i Nenad Sakić

   Župa i naša škola dala je nekolicinu vanserijskih fudbalera: Nenad Sakić, Zaviša Pejić, Milan Narandžić, Rade Ivljanin, Dejan Ćirić, Aca Antić, Aleksandar Stojkovac, Dalibor Gašić i dva fudbalera kasnije doktora nauka Igor Stefanović i Dule Savić. Oni su čitali igru, oni su znali fudbal, oni su to, u svojim karijerama, i dokazali. Od mog trenera u Sofiji Stefana Boškova sam naučio jednu zanimljivu stvar. Ekipa mora da ima: tri visoka, tri brza i tri pametna igrača. A deseti? Neka bude predsednikov sin. Onda se nasmejao aludirajući na neke aktuelnosti.

   I jedan zanimljiv podatak. Već gotovo četiri decenije, on i njegovi drugari, svakog prvog januara igraju mali fudbal i lagano uvode sveže snage. Novogodišnji fudbalski koncert, tačno u 11:00 sati, kao onaj čuveni muzički u Beču. Ta tradicija se i danas poštuje. On više ne igra, ali je tu, za svaki slučaj.

   – Mogao sam više da dam fudbalu, školi verovatno nisam. Zadovoljan sam, i opet bih krenuo istim putem. U svom poslu sam bio izuzetno posvećen, tako će biti još ovih par meseci. Posle? Lagano ću se rekreisati jer sam i kopačke i patike, okačio o klin posle srčanog udara u decembru prošle godine. Za oproštaj od karijere dobio sam prekrasnu maketu rodnog Dimitrovgrada…

   I još jednom, podvlači.

   – Posle moje porodice najviše volim moje đake.

   A onda su zaiskrile suze u očima. Suze koje govore više od svake napisane rečenice. Od prijatelja saznajem – izuzetno svira trubu. Počeo je kao gimnazijalac u Dimitrovgradu u orketru sa 63 instrumenta čiji je dirigent bio Georgi Šukarev, kasnije dirigent u Bečkoj filharmoniji. Kada sam sklopio beležnicu ćaskali smo neobavezno i došli do jednog 6. avgusta i jedne Gordane sa kojom ima sina i ćerku. I…život ide dalje.

    TITULE

   – Pomenuću samo neke – moji učenici osvojili su pet puta titulu prvaka Srbije u fudbalu, uz jedno drugo mesto. Rukometašice i rukometaši takođe šampioni Srbije uz jedno drugo i sedmo mesto. Tu bih obavezno pomenuo Raku Milisavljevića koji je u RK „Župa“ trenirao devojčice i mnogo doprineo uspesima. Naši stonoteniseri imaju tri državne ekipne titule i nekoliko u pojedinačnoj konkurenciji. Tu su i pobednici atletskih takmičenja, takmičenja u šahu…Ponosim se time kao i takmičenjima na vodi u „Igrama bez granica“ – govori Milev.

Izvor: Sportski žurnal

Foto: Iz albuma porodice Milev

Napisao/la
Latest comments
  • Aca Milev je jedan od najboljih trenera kojih sam imao i koje sam upoznao. Da bi bio trener pre svega morate da budete i dobar covek i psiholog. On je i vise od toga. Svakog igraca je znao da motivise. Sa njime smo bili prvaci Srbije u malom fudbalu. Da se ja pitam, nama trebaju takvi ljudi da nam treniraju decu.
    Kako Aca Milev radi makazice na betonu, to je prica za sebe. To je umetnost, to je trebalo videti.

  • Bravo Aco! Kako igras fudbal, to dobro znam, ali za ovih 40 godina druzenja nisam znao da odlicno sviras trubu! Tvoj drug sa malog fudbala

Ostavi komentar