Кико се je рокенрол пришуњал у Цариброд

   Јед`н пост на Фејсбук или ко се вечим каже това, и клипче од Јутјуб на групу „Прелаз“ из некоју осамдесе и некоју ме врну у време повече од двајес године преди това. Време ка сам први пут чул за Битлси, имал прву странску плочу (Том Џонс и Green green grass of home) или Зелену траву дома мог, при Бранка Иванића Тампура видел и држал у руће прву електричну гитару Fender Bronco, коју му је купил деда му у Лондон и ка ми мајћа ми купи прву Кремона акустичну гитару, коју смо т`ги окали обичана, и која стиже преко срештуту у бачевско Гладно поље.

   Памтим и с кво се нет`рпеније на весникарницете чекаше „Џубокс“ сас наслови “Катерина Казели италијански Битлс“, „Групи 220 се осмехује успех“, или па „Силуетама препоручено да се ошишају“. У „Џубокс“ сам прочел и да је „Елвис Присли краљ рокенрола“ али кво је това рокенролат (rock and roll) тачно било не с`м знајал.

   Знал сам само да сам имал големо желаније да научим да свирим гитару, коју ни до денска нес`м научил ко што требе. У зградуту дека сам живејал имал сам још двојица запаљанковци. Првијат је Васко Алексов –Батко, кој још свири, а друђијат је Миша Брдар, коме одма купише електричну гитару и кој ђу одма појеба јер ђу је директно мунул у струју. Миша живеје у Суботицу и више нема гитару, а Батко са има Еко бас гитару, а имаше једну обичну или ко денска кажу акустичну марке „Музичка наклада“.

   Кво је време било неје имало ни кој да ти покаже. Мене ми је прв нешто показал кум ми Раша Дуруз. Знам да наврте гитаруту на русћи штим, рече ми чивијете нема за са да задеваш, од прс на прс ми показа на две жице прву песму Симерони, Симерони, коју ја скоро одма укапира а на мајћу ми рече:

   – Кумице, кумчето брже че се научи да свири!

   И тека ја два месеца свири Симерони, Симерони. Научише ђу и Батко и Брдар… ама това неје това. Нити личи на Шедеуси, нити на Комете које сам т`ги много обичал. Т`гај Миша доведе Ванчу Маћедонцатаога( Јован Василевски), кој ни показа ко да превртимо гитарете на италијансћи штим и два три основни акорда и ни рече да вежбамо док ни се не испличе прстите. После ни поче показује и Гошко Кљоха, брат на Асена Р`њу, кој је па башта на Нинослава басистуту и кој вече свиреше у нишку групу В.И.С. Јети (ВИС, иначе значи Вокално инструментални састав) и ни почемо да свиримо и Небески јахачи и Напуљску гитару и Плажу. Това наравно неје било рокенрол ама нас ни неје много смитало.

   Кво је стварно рок музика успејал сам да разберем тек пошто сам чул Стоунси и Paint It Black, после прво свирење на укључену гитару у појачало при батка Асена Иванова-Р`њу и доод`к у Цариброд на у това време врхунску београдску групу „Силуете“. Некико одма по това купи си и „Школу гитаре“ од Жарка Вукосављевића, Милча из Градинсћи пут ми тури магнет (pickup кажу денска) на гитаруту и поче стварано пол`чка да се учим да свирим.

   Това лето, мислим да је била 1968. напрајимо и групу. Неје имала име, а у њу су били Александар Златанов-Курта, саксофон, Васил Манов-Цика, гитара и певач, Георги Манов-Кокан, бубњеви и ја с`што гитара. Вежбаомо при Курту у амбарат и научимо Глорију, Осмех од „Групу 220“, Last time, које смо изговарали ко Ластајм од Ролингстоунси, једно или две парчетија од Манкиси и … мислим да је това било све. Арно, ама мислим да Цика имаше магнетофонче на батерије и ни се беомо сликали и това је пуштано у чаршијуту и арексало се на мнођи. И кво би. После това настадоше „Албатроси“ у који су били; Кокан, бубњеви, Курта, саксофон, Кљоха, бас гитара и Славча Мадов-Чарли, соло гитара и вокал. Бил сам и ја ко ритам гитариста док не поче училиштето, а летњо време ка дојде из Париз певач њи је бил и Васил Манов-Цика. Ко је да је, това је прва царибродска која је имала сви постове на рок групу.

   Наравно да је и преди това у Цариброд имало групе или састави ко се т`ги говорило. Јед`н од њи је и тија кој је пратил Пепи Гигова ка победи на Омладинсћи фестивал у Књажевац. Срце му је бил гитарис Асен Коцев- Лучаката, а уз њега су ишли и Милић Драгић-Шабан, на бубњеви, Асен Иванов-Р`ња, на гитару, Аца Бинчат, на трубу, кој је чак бил и у поставу на џез оркестар РТБ ( Радио-телевизије Београд), Влајко Шћемба на хармонику и вероватно и Таса и Коколан на кларинет или саксофон. Они су ипак свирили репертоар за кој неможе да се каже да је рокенрол.

   Увек је имало и гимназијсће групе. У лепу успомену ми је онаја на Бодето, Гошка аптекаратога и двата Маћедонца, Ванчу (Јован Василевски) и Маћедонцатога из Лукавицу. Свирили су чак и Луја Армстронга, али ђи помним ко победници на Гимназијаду (сусрет гимназија ондашњег Нишког среза) и по прву ауторску ствар у Цариброд, коју је напрајил Слободан Димитров-Бодето и окала се је Димитровград.

После смо и ни имали групу. Имала је име „Наутилус“ а крстил ни је Ћира из Гојин Дол за једну гимназијску приредбу. У њу су били Аца Новков- Пеликан, гитара, Предаг Димитров-Дуруз, бубњеви, Васко Алексов-Батко, бас гитара, Винкица Митић-Винче, вокал и органа и ја – с`што гитара. И ни смо били победници на Гимназијаду. Победи Дуруз у Бабушницу сас Срце ја циганин од Николу Ди Барија, једну не баш рокенрол ствар. Али онова што је интересно за „Наутилус“ је да је на нашу игранку у Домат први пут свирил Драган Јовановић-Гица, кој је „донел“ Џими Хендрикса, Блек Сабат, Дип Парпл…. енергију окол коју се после збрали Шопи-прва група из Цариброд која је мање-више свирила на професионалан ниво.

   У Шопи су били освен Гицу и Георги Манов-Кокан, бубњеви, Васко Алексов-Батко, бас гитара, Александар Златанов-Курта, саксофон и Веселин Величков-Веса, виолина и вокал. Били су јако упорни и музикални, набавише солидну опрему а и свакодневно су пробали, тека да су њине игранће по Цариброд остале запамћене. Али почеше женидбе, дипломе, војсће и пол`ка се раскараше.

   Иако више нес`м бил по Цариброд знам да су њину „мисију“ наставили „Прелаз“ јако добра група на Драгољуба Пејчева-Попаја и групата на Лакура на коју не знам името, али знам да Лакур још свири.

   Било је и по њи. Знам да ми је Пеђа (Предраг Манов) распрајал да су и они прајили групу и да је почел да свири гледајући Гицу. У Пеђинуту групу са мај почели и Нинослав Р`њин, одличан басиста и кока Владан Шукарин, ама и Саша Васов, кој је са кавалџија. Распрајал ми је и за „страшнога“ гитаристу Пиксија, кога ја не само да нес`м чул, него га и не познавам.

   После това од Јутјуб знам за доста добар “Транекс“ с Игцка на гитару, солиднога басисту коме не знам име, Ђорђа Гогова и Дејана Христова – Декија, са вођу на „Лигу изузетних џентлмена“. По њи су били одлични клинци „Источна капија“ и после не знам за друђи.

   Това не значи да нема и да нема да буде, јер рокенролат је жилав планетарни па и царибродсћи феномен. Повече од четиресе годинине му је требало да се прим`кне и ушуња у Цариброд и затова верујем па че си има нови Гице, Кокани и Попаји. Че има сигурно и некој нов Ђорђе Гогов и нов Деки Христов, па може и Пеђа Манов, кој је јед`н од најдобри гитаристи у ден`шњуту ни државу.

   Е са дали че има нов Асен Лучка, Аца Пеликан или Пепи Гигов, това не знам. Това је од Бога. Он прача и подарјава теквија „силници“, да ни радују, развикују, најеже и узвисују с`с песму, свирку или поезију.

   Слободан Алексич Кьоса

  Фото: От албума на С. Алексич, Д. Тодоров, В. Алексов, П. Манов и П. Виденов

Napisao/la

Въпреки това, че е роден в Пирот през 1955 година, за свое родно място счита Димитровград (Цариброд), където прекарва детството си и завършва основно училище и гимназия. Дипломира се във Философския факултет в Белград. В журналистиката е от 1982 година: най-напред в Радио Белград 202, след това в Радио Бор, накратко в Студио Б, а от август 1984 г. започва работа в Београдска хроника – по-късно Београдски ТВ програм. През лятото 1987 г. минава в Радио Югославия, за да се завърне в Телевизия Белград в декември 1995 година. В момента е журналист в сайта на РТС. Освен в радиото и телевизията, сътрудничи и с вестници, седмичници и периодични издания: „Данас”, „Време”, „Република” – на сръбски език и „Балканите”, „Братство” и „Мост” на български език. Работи и във филми, и един е от инициаторите и ментори на работилницата за антропологическият документален филм „Паметник”, която се проведе на Стара планина през 2008 г. и 2009 г. и в Канижа през 2010 година. Редактира книгата „Бескомпромисният Дудов” през 2003 година, издателство на Дома на културата „Студентски град”, която говори за жизнения път и поетиката на филма на Златан Дудов, великанът на филмовото изкуство.

Bez komentara

Ostavi komentar