Planinari iz Bugarske će na pitanje – koji je najteži vrh za uspon u Bugarskoj, dati (ne)očekivan odgovor: vrh Botev! Sa svojih 2376 m, ovaj prvenac celog masiva Stare planine, smešten u području Centralnog Balkana, malo iznad Kalofera i Karlova, na razmeđi oblasti Pernik i oblasti Stara Zagora, znatno je niži od vrhova planine Rile i Pirin planine. Vrh Botev, kada je lepo vreme, lako se može uočiti iz velike udaljenosti, i sa starog magistralnog puta Sofija – Burgas.
Na vrhu su izgrađeni objekti meteorološke stanice i antenskog sistema, i antene sa Boteva kao šiljci paraju nebo. Botev je jedna ogromna gromada, koja po obliku i sastavu tla podseća na mnoge Stare planine. Uzdiže se iznad platoa Raj, taman toliko da zakloni horizont i da svako ko ugleda to dominatno uzvišenje lako zaključi da više tačke od ove nema poprilično unaokolo.
Ispod Botevog vrha, lako će se i sa udaljenih mesta uočiti nešto što u trenutku menja raspoloženje koje su prethodno proizveli pogledi na antene. Videćemo nešto čega skoro da u celoj Evropi nema: vodopad Rajsko prskalo, sa 124 m drugi najviši u Evropi, a najviši na Balkanskom poluostrvu.
I, kako onda ovaj vrh može biti toliko zahtevan i predstavljati izazov za planinare iz Bugarske, zemlje gde je planinarstvo nacionalni sport, najpopularniji i najvažniji?
Dug je i naporan prilaz podnožju vrha Botev. Čak i bugarski planinari kada krenu na Botev, moraju organizovati dvodnevnu akciju.
Najpopularnija maršruta vodi od izletišta Panicite, na desnoj obali reke Tundže, malo uzvodno od Kalofera.
U Kaloferu je, inače, 1848. godine rođen pesnik i revolucionar Hristo Botev, jedna od najznačajnijih ličnosti u bugarskoj istoriji. Po njemu je i nazvan staroplaninski prvenac, i, možda zbog simbolike, uspon na takav vrh mora predstavljati izazov, iskušenje, napor. Hristo Botev i njegova četa su upravo na Staroj planini pojačali plamen slobode, koji je prethodno, kao iskru, zapalio Vasil Levski. Aprilski ustanak iz 1876. godine prethodnica je konačnog oslobođenja Bugarske od vekovnog turskog ropstva.
Vasil Levski i Hristo Botev, zanimljivo je, rođeni su u dva susedna mesta, u Kaloferu i Karlovu. Tradicija i sećanje na ove velikane čuvaju se kao svetinja, jer oni su to i zaslužili. Tako je u Kaloferu izgrađen muzej i memorijalni kompleks posvećen Hristu Botevu, a svakog 6. januara, na dan rođenja Hrista Boteva, na reci Tundži, kod mosta u centru varoši, održava se „muško horo“, gde mladići u narodnoj nošnji ulaze u ledenu vodu i igraju kolo.
Vratimo se našoj maršruti i ispratimo dešavanja sa dvodnevne akcije od 20. i 21. maja 2017. godine, koju je organizovao Nenad Stevanović, odnedavno vršilac dužnosti novoosnovanog Planinarskog društva „Preslap“, inače dugogodišnji planinarski vodič, možda posle Zorana Pavlovića Paće i najaktivniji i najbolji u Srbiji.
Na akciji je učestvovalo petnaestoro planinara iz Sofije, Niša, Bele Palanke, Zaječara i Pirota. Vodiči su bili Nenad Stevanović, Miroslav Dokman i Cvetan Cekov.
I već malo iznad Panicite počelo je da se odmotava klupko i da se spoznaje odgovor na pitanje zašto je osvajanje Botevog vrha toliko teško. U subotu popodne vreme je bilo lepo, vedro i sunčano. Odmah smo ugledali i vrh Botev i vodopad Rajsko prskalo. Krećemo se ka njima, ali im se ne približavamo, kao da dugo stojimo u galeriji i gledamo u fotografiju ili ulje na platno. Jedanaest kilometara treba prevaliti do hiže Raj, planinarskog doma kraj vodopada Rajsko prskalo. Od 700 m nadmorske visine, do 1450 m. Samo na početku staze smo kraj reke Tundže, a posle se krećemo uzvodno kraj Bele reke. Više puta se penjemo i silazimo, izlazimo na proplanke, ulazimo u šumu. Na leđima su nam veliki rančevi. Teško je, ali predeo je prelep. Stara planina je izuzetno bogata vodom. Sve je živopisno. Stiče se utisak, bilo gde da se nađemo na ogromnom masivu Stare planine, od uzvišenja Vrška čuka kod Zaječara, do rta Emine na Crnom moru, sve buja od života, a izvori vode kuljaju na sve strane.
Iako izgleda sa proplanaka da rukom možemo dotaći Rajsko prskalo i zahvatiti studenu vodu da umijemo naša umorna lica, našem pešačenju kraja nema. Zavijamo ulevo, pa udesno, gore, dole, više puta prelazimo Belu reku. Sve je savršeno obeleženo i mnogo je planinara na stazi.
U smiraj dana, penjemo se strmo šumskom stazom, na čijem kraju se nazire prodor prigušenog svetla, onakvim kakvo je pre zalaska sunca. To je znak da ćemo konačno izaći na plato Raj, kod planinarskog doma i vodopada. Pažljivo osluškujemo i čujemo obrušavanje vode sa visine od 124 m. Eto nas konačno i u hiži Raj, posle više od četiri sata pešačenja. Sada sa platoa Raj gledamo obratno, na jug, i opet nam se čini da je mesto odakle smo pošli na uspon tako blizu.
Do vrha Botev vodi živoisna staza, koja se može podeliti u tri dela. U prvom delu se prolazi pored Rajskog prskala i izlazi na „Tarzanovu stazu“, veoma opasnu deonicu koja je osigurana metalnim sajlama. „Tarzanova staza“ dovešće nas do 1900 m nadmorske visine, a onda će uslediti jedna lakša deonica od kilometar-dva, do visine od 2100 metara. I, konačno, treći deo je završni uspon uz padine Boteva, gde se prelazi i potok koji dole tvori Rajsko prskalo.
U jednom pravcu, dužina ove staze je 7 km, a savladava se preko 900 m visinske razlike. Strmo, naporno, ali dostižno u uslovima suvog vremena.
Kada pada kiša, sve se menja…a Botev vrh je inače i najvetrovitiji u Bugarskoj, sa najviše oblačnih dana i dana pod maglom, čak 250 dana godišnje.
Koliko god u subotu bilo lepo vreme, u nedelju nam se sve okrenulo. Teško da se može reći da nam je „jutro osvanulo“ jer su crni oblaci tokom noći okružili Centralni Balkan, a kiša je padala kao usred jeseni. Hladnoća – kao u januaru!
Iz hiže Raj se ka Botevu, po nekom nepisanom pravilu, kreće u 7 časova ujutru, a krajnji trenutak za polazak, ako ima razloga za odlaganje, jeste 9 časova. Mi smo odmah posle doručka počeli da pakujemo velike rančeve za povratak nazad u Kalofer, s tim što nismo hteli da žurimo nazad, očekujući da kiša stane za par sati i da se popodne spustimo šumskom stazom u Panicite.
Kiša, međutim, staje u 9:30 časova. Veliki rančevi su spremni za povratak. Vodiči se konsultuju. Nenad Stevanović donosi odluku da se odmah izvuku mali rančevi, i da se krene ka vrhu Botev! Da naviše idemo do 12 časova, a u 12 časova da se okrenemo i spustimo u dom. To što je kiša prestala oko hiže Raj, ne znači da je nema na Botevu, ili da čak i sneg ne veje gore, a svakako je veoma hladno i duva olujni vetar. Barem ćemo se u početku sasvim približiti Rajskom prskalu.
Do Botevog vrha se stiže za 3 sata. Ubrzavamo kretanje, a mislimo korak po korak. Prolazimo kraj Rajskog prskala, uživamo na minut dva u njegovoj monumentalnosti. Idemo dalje, dolazimo do sajli i „Tarzanove staze“. Uglavnom se misli da se staza tako zove po poznatom junaku iz knjiga, filma i stripa, ali u pitanju je poznati bugarski planinar iz perioda između dva svetska rata, Todor Božkov, zvani Tarzan, koji je prvi rešio „planinarski problem“ na deonici od platoa Raj do vrha Botev i trasirao stazu koja je kasnije nazvana po njemu. Todor Božkov je, na žalost, stradao 1941.godine tako što je pao sa stene kraj Rajskog prskala. Posle drugog svetskog rata, ova deonica je koliko-toliko obezbeđena postavljanjem ograde i sajli.
Vlažne stene iziskuju povećanu opreznost i ispoljavanje planinarskih veština. Da je vreme sunčano, iza nas bi se pružio predivan pogled na plato Raj i doline Bele reke i Tundže. Ovako, mislimo samo na prvi naredni korak. Kako se penjemo, sve je hladnije. Prelazak „Tarzanove staze“ je najveće iskušenje kada su planarske veštine u pitanju, i prkošenje zakonima gravitacije.
Po izlasku sa „tarzanke“, pogledali smo u pravcu gde se nalazi vrh Botev, ali se prvenac Stare planne ne može videti. Samo belina. Hladno je i pojačava vetar. Stavljamo kape i rukavice, navlačimo kapuljače. Ali se ne predajemo i idemo, brže nego ikad na ovoj nadmorskoj visini. Složni smo, ko zna – možda i osvojimo vrh! Kada smo došli do snegom pokrivenog platoa, znali smo da smo nadomak vrha. Na obodu platoa vidimo da ispod snega teče bujični potok – kasnije Rajsko prskalo. Sneg je dubok i čvrst i sasvim bezbedno prelazimo na drugu stranu.
Ulazimo u oluju. Vrh Botev nije gostoljubiv danas. Ali mi idemo napred i naviše. Nema još dugo. Ne možemo verovati da ovoliko brzo možemo hodati i da ćemo sasvim sigurno dostignuti najviši vrh Stare planine.
Gore je pravi pravcati grad! Prilazak Botevu je prelep, a na samom vrhu je toliko objekata, da niko i nema utisak da je na planini. U završnici pratimo drvene stubove, koji služe za označavanje puta ka vrhu u zimskim uslovima. Posle dva sata od kako smo krenuli od hiže Raj, nailazimo na spomen obeležja na vrhu Botev, koja se nalaze samo stotinak metara od orgomne antene. Ali, gde je antena? Ona ista koja se vidi sa magistralnog puta? Ako je magla toliko gusta da sakrije antenu od pedesetak metara visine, kako bi se tek čovek izgubio u ovoj beloj nedođiji?
Odajemo dužnu poštu na spomen obeležjima, na jednom su stihovi bugarske himne, na drugoj reči Aleka Konsantinova. I tada, antena izranja iz magle! Samo za trenutak! Ponovo se gubi!
Odlazimo do meteorološke stanice, na kojoj se nalazi i oznaka vrha, fotografišemo, i krećemo brzo nazad. Bežimo od ove hladnoće i vetra, bojeći se da se na nas ne sruči kiša ili snežna vejavica…
A dolinu kod hiže Raj, konačno je ogrejalo sunce. Kao da kiša nije ni padala. Uspomena na nju su naše blatnjave cipele i pantalone i kolena i zglobovi koji bride. Sada se već teška srca rastajemo sa Rajskim prskalom. A dug put silaska sa Stare planine i povratka kući tek predstoji…
Do sledećeg susreta sa vrhom Botev! Ovako nešto se ne propušta! Verujemo i tada, kao i sada – uz maestralno vođstvo Nenada Stevanovića. Planinarsko društvo „Preslap“ izabralo je pravog čoveka koji će voditi akcije društva.
M. Dokman
Foto: Miroslav Dokman
