a
 

FOTO: Na granici mogućeg: Uspon na Komove u Crnoj Gori

Na severoistoku Crne Gore, nedaleko od ogromnog masiva Prokletija, nalazi se čudesna planina Komovi, stenovita, nepristupačna. Njena četiri najviša vrha sastoje se od stenovitih šiljaka, raštrkanih poput zubaca češlja, koji paraju nebo, i ulivaju jezu i strahopoštovanje svakome ko dođe u dolinu Štavna, u podnožje Komova.

Ko se na Komove penje – pita se jesu li „pravedni“ svi zakoni fizike i gravitacije koji se uče u školi? Kada se bilo ko na vrhove Komova konačno i popne, kratkotrajna radost će ga obuzeti, a potom će se uvući još veći strah: na vrh smo se nekako uzverali, sa rukama, nogama i glavom iznad ambisa – ali kako ćemo se spustiti?

Čekali smo povratak Zorana Pavlovića Paće sa njegove „južnoameričke turneje“. Zadnje odredište Zoranovo bila je drevna i tajanstvena zemlje Peru.

Dočekali smo, dugo se psihički pripremajući i očekujući dvodnevnu avanturu, da se uputimo put Komova u noći između petka i subote, 2 i 3.juna 2017.godine. Setili smo se prošlogodišnje avanture na Prokletijama, kada smo usred noći pristigli u dolinu Grebaja, podno moćnog vrha Očnjak. Tada nam je Paća rekao da je dobro za nas što Očnjak ne vidimo onako umorni od puta, jer bismo se toliko uplašili da niti bismo spavali, niti ujutru penjali na ogromnu stenu.

Sada, međutim, u ranu zoru stižemo u Štavnu, a posle prošlogodišnjeg iskustva sa Očnjakom, Paća je procenio da možemo podneti prvi pogled na Komove i uplašiti se manje negoli da nismo išli na Očnjak.

Iz Srbije je u Zoranovoj grupi došlo nas sedamnaestoro planinara, iz Predejana, Vranja, Leskovca, Bojnika, Niša, Aleksinca i Svilajnca. Ranije je dogovoreno da akciju zajednički izvedemo sa planinarima iz Crne Gore, na čelu sa Draženom Markovićem, a u ovoj grupi bilo je planinara iz Podgorice, Kolašina, Mojkovca i Berana. Na kraju, pridružili su nam se i prijatelji iz Čačka i Paraćina, te je dvadeset sedmoro učesnika krenulo u opasan poduhvat na Komovima.

Akcija na Komovima najavljena je i kao poslednja proba psihofizičkih sposobnosti onih planinara koji će ovog leta sa Zoranom Pavlovićem krenuti na neku od ekspedicija: Elbrus, Mon Blan, Fudžijama, Cugšpic.

Iz Štavne se prvog dana penjemo na Vasojevićki Kom (2460 m). Od sva četiri Koma, on je najmanje zahtevan, ali u poređenju sa bilo kojim planinskim vrhom u Srbiji, teži je za uspon. Jedini je od Komova, gde se nekako može proći, bez korišćenja ruku i veranja po stenama, ali treba ići pravom putanjom i treba zazirati od gromova, koji često tuku Vasojevićki Kom, i to iznenada.

Izlazak iz doline Štavna, potom skretanje na usku i strmu stazu, koja nas vodi na sipar. Vrhu prilazimo zaobilazno, preko prevoja Vere Vincek. Prevoj je nazvan po legendarnoj crnogorskoj planinarki i botaničarki koja je 2002.godine stadala prilikom uspona na Vasojevićki Kom. Dovoljan razlog za oprez i zabrinutost. Potom – slika koja će zaustaviti naše kretanje i zbog koje ćemo zanemeti: na prilazima Vasojevićkom Komu, ugledaćemo, poput slikarske kompozicije, poređane vrhove Ljevorečki Kom, Srednji Kom i Kučki Kom. Još ima i malo snega u uvalama, a ono što je iznad uvala je za nezaborav. Apsolutna dominacija prirode, kraških stena, snaga koja može sve odneti sa sobom, i koja malo kome dopušta da osvoji vrhove.

Pomislih tada na velikog Aleka Konstantinova, koji je, u jesen 1895.godine, ugledavši stene Greben planine iznad reke Jerme, diveći se njihovoj silini i lepoti, uskliknuo kako se nijedan alpski predeo, makar i u Tirolu i Švajcarskoj, ne može porediti sa onim što je ugledao.

Jedino što „brine“ je…što su stene Komova mnogo veće i oštrije od onih na Greben planini. U pravu je Aleko, naši krajevi obiluju nestvarnim prirodnim lepotama, i čovek ostaje mali i nejak pred ovim oblicima.

Na Vasojevićkom Komu smo se lepo izveselili i počastili, zato što je naša Ana Palamarević upravo na ovom vrhu proslavila rođendan. Da je birala – teško da bi izabrala lepše i uzbudljivije mesto na kome će provesti svoj rođendan. Ana sa svojom najboljom prijateljicom Dušicom Bucom Živković, avgusta meseca kreće u osvajanje Mon Blana, najvišeg vrha Alpa i zapadne Evrope.

(Ali, o Ani i Dušici ćemo na portalu „Far“ objaviti posebnu priču, jer smo uprkos svim opasnostima i naporu ova dva dana u Crnoj Gori, iskoristili vreme da se ispričamo o njihovoj upornosti i pripremama za veliki podvig na Alpima).

Na Vasojevićkom Komu usnimili smo i fotografiju planinara koje povezuje Elbrus, najviši vrh Evrope i Rusije. Sedmoro junaka su ili već osvojili Elbrus prošle godine, ili će put krova Evrope krenuti 22.juna ove godine. Njihov zajednički sadržalac je Zoran Pavlović Paća, koji će i ove godine voditi eksepdiciju na Kavkazu. Sada, pa ko zna kada sledeći put, na jednom mestu su se našli prošlogodišnji junaci sa Elbrusa Jasminka Nikolov, Irina Petrović (prva žena iz Niša koja je dosegla Elbrus), Zoran Pavlović Paća, Miroslav Dokman i Dražen Anđelić, zajedno sa junacima koji se pripremaju za ovogodišnju ekspediciju, verujemo još bolju i uspešniju od prošlogodišnje, Dražen Marković i Tomislav Milenković.

U jednom trenutku, procenjeno je da smo dosta uživali, da se moramo vratiti u Štavnu i odspavati što više, jer se u nedelju, na Kučki Kom i Ljevorečki Kom, polazi već u 3 sata iza ponoći.

Prva svetlost počela je da obasjava Međukomlje, prevoj između Kučkog i Ljevovečkog Koma. Prolazimo ispod Srednjeg Koma, na koji se planinari ne penju iz bezbedonosnih razloga, zbog čestih odrona stena i kamenja i nemogućnosti prolaza.

Naš prvi cilj je Kučki Kom (2487 m). Poprilično je udaljen, a iz Međukomlja se krećemo strmom i uskom stazom, ali još uvek stazom. Stene nas očekuju u završnici. Rančevi su nam teški, puni zaliha vode, jer ćemo najmanje 12 časova biti u bezvodnoj planini, sa stalnim usponima i veranjima uz stene. Kučki Kom je dinamičan vrh, uspon je neprestan. Naporno je doći i do prevoja Carine, na 2165 m nadmorske visine, a tek od ovog prevoja ka vrhu je, čini se, nemoguće pronaći prolaz. Gde kroz stene – ništa se ne nazire? Kako oko stena, kada su svuda ambisi, provalije? Pravac daljeg kretanja obeležen je planinarskim oznakama, koje nas vode u tanke procepe između stena, gde se jedva prolazi. Na stenama je natpis „oprez“! Idemo polako, strpljivo, deonica je kranje opasna i kranje naporna. Kod svakog koraka se traže „tri tačke oslonca“, gde samo jedna noga ili jedna ruka može biti slobodna. Nije lako naći oslonac, a još je teže gledati prema dole, u ambis. Ako desnu nogu uglavimo u uzane žljebove na stenama, leva noga će biti slobodna, a ispod nje duboka provalija od par stotina metara! Crvene oznake su na stenama, pokušavamo da ih pratimo, da gledamo prema gore, ne bi li konačno dočekali da ovaj neprestani uspon konačno nestane i da se pojavi kamen na kome piše visina vrha.

Skoro četiri i po sata nam je trebalo da izađemo na Kučki Kom, odakle se izvanredno vide ostali Komovi, Prokletije, Bjelasica, Visitor, planina Kučke krajine…

Kako nazad? Istim pravcem! Zakoni fizike – jesu li ukinuti u međuvremenu, ne znamo? Ali, svoj pravac znamo. Nema druge, no krenuti unatraške, baš tako, u planinarstvu se ta tehnika spuštanja, kada se okrenemo licem prema steni, i tražimo oslonce, naziva „otpenjavanje“.

Trajalo je to i trajalo…Kada smo se konačno vratili na prevoj Carine, staza ka Međukomlju, inače jako strma i uska, učinila nam se kao gradski park!

Pohitasmo u Međukomlje, već poprilično umorni i uplašeni od svega što se izdešavalo. Sada je trebalo od Međukomlja ići ka Ljevorečkom Komu. U dobrom delu ka ovom vrhu, putanja nas vara: podloga je travnata, ali to je zamka, jer je još strmije nego na Kučkom Komu, a trava je klizava. Iznad ovog pojasa je sipar, a na kraju nas čeka i veranje po stenama. U međuvremenu, oblaci prekrivaju Ljevorečki Kom. Srećom, nema kiše, a vlažna stena Komova bi bila ista kao i zaleđena stena. U odnosu na Kučki Kom, stene na Ljevorečkom Komu su još nepovoljnije za održavanje ravnoteže i kretanje, jer se stalno odranja sitno kamenje i nema dobrog oslonca.

Probijamo se kroz oblake, i preko nestabilnog kamenjara, i izlazimo na Ljevorečki Kom (2453 m). Zbog oblaka, nema nikakvog pogleda. Kratak odmor i moramo nazad, u ambis. Sve je to dugo trajalo, ali strpljenje je snažan adut u rukama planinara.

Posle svega, naš Zoran Pavović procenio je da svi oni koji će učestvovati na ekspedicijama ovog leta – potpuno spremni za sve izazove!

Bolovi u zglobovima i kolenima, nastali na Komovima, za par dana biće kao rukom odneti. Ono što smo videli na Komovima, svu lepotu i snagu prirode, nosićemo kao uspomenu zauvek.

U bogatoj fotogaleriji pogledajte ovu planinarsku avanturu.

Miroslav Dokman

Foto: Miroslav Dokman/Dražen Marković

Napisao/la

Miroslav Dokman je rođen 1973. godine u Surdulici. Po profesiji diplomirani ekonomista. Živi i radi u Nišu. Planinar i zaljubljenik u prirodu od ranog detinjstva. Učesnik brojnih planinarskih ekspedicija i veliki zaljubljenik u planine južne Srbije i Bugarske. Jedan od pokretača planinarsko-kulturnih manifestacija na jugu Srbije, kao što su Tradicionalni međunarodni uspon na Ruj, Tradicionalni uspon od Sokobanje do Oštre čuke, Međunarodni vlasinski uspon, Međunarodni uspon na Crnook, Međunarodni uspon na Radan, Međunarodni zaplanjski uspon, Praznik planinarske slobode i dostojanstva u selu Vrmdža. Urednik internet stranice "Tradicionalni međunarodni uspon na Ruj" i pisac planinarskih priča i putopisa. Saradnik pisanih i elektronskih medija u Srbiji i Bugarskoj: Planinarski glasnik, Blic, Narodne novine, Sloboda, Južne vesti, b92, radio Beograd, radio Babušnica, Nova TV-Bugarska, Mirogled-Pernik … Saradnik sa planinarskim i kulturnim poslenicima iz Republike Bugarske. Priprema svoju prvu knjigu planinarskih putopisa.

Bez komentara

Ostavi komentar