Godinama unazad, jedna od najsadržajnijih i najmasovnijih planinarskih manifestacija na Balkanskom poluostrvu, međunarodni uspon na Ruj, svake godine pripoveda svoju posebnu i uvek drugačiju priču i pozornica je na koji se izvode samo premijere, bez prvih repriza i redovnog izvođenja, jer se sve menja, biva drugačije, novo.
Osmi uspon na Ruj, po prvi put je održan i kao Republička akcija Planinarskog saveza Srbije, akcija najviše kategorije u okviru planinarskog sporta. Vredni, uspešni i sposobni organizatori iz Planinarskog kluba „Ruj 1706“ iz Babušnice i Turističke organizacije opštine Babušnica, na čelu sa mr Milanom Stamenkovićem, vizionarom razvoja babušničke opštine, odavno su već ljudi od punog poverenja i integriteta.
Kada organizatorima u pomoć priskoče i iskusni planinari iz Planinarskog društva „Preslap“ iz Niša, Skijaško-planinarskog kluba „Vlasina“ iz Surdulice, zatim funkcioneri Planinarskog saveza Srbije, g. Berislav Trajković i g. Radmilo Filipović, jasno je da je prisutan veliki potencijal da ovakva manifestacija uspe, a uspeva, evo, osam godina zaredom.
Uprkos lošem vremenu, jakoj kiši, udarima vetra (a vremenske prilike su jedino na šta izvanredni organizatori uspona na Ruj ne mogu uticati), sve je funkcionisalo besprekorno i akcije je protekla apsolutno bezbedno.
Svako je sanjao i dosanjao svojih 1706 snova na Ruju. Prema zvaničnim podacima iz Babušnice i Trna, učestvovala su 1103 planinara, od kojih 573 sa srpske strane Ruja, a 530 sa bugarske strane planine. Sela Rakita u opštini Babušnica i Zabel u opštini Trn bili i Ruj, planina koja spaja narode i države, bili su 17.juna 2017.godine planinarsko središte Balkanskog poluostrva. Osim Srbije i Bugarske, na manifestaciji su učestvovali i planinari iz Makedonije.
Uspon na Ruj sa srpske strane, po odluci Gorske službe spasavanja i vodičkog tima, izvršen je pravcem Rakita – Vuči Del. Zbog kiše, blata, velike strmine i klizavog terena, procenjeno je da bi uspon redovnom, uobičajenon stazom prema vrhu Rakitski kamen bio prenaporan i opasan. Jer, odmah iznad sela Rakita uspon je prilično intenzivan, a završni deo prema atraktivnom vrhu Rakitski kamen izrazito strm, i za planinare je bezbedan samo ako je tlo potpuno suvo.
Znatno više psihički, negoli fizički, deonica do Vuči Dela, široki sasvim prohodan put, može opteretiti učesnike, jer umesto lagane završnice pred povratak u Rakitu, predstavlja tek uvod u osvajanje Ruja.
Dva velika izazova za planinare bili su strm izlazak na granični put, pravcem iznad baba Cvetine mahale u selu Vuči Del, i potom, naravno, i završni uspon na Ruj. Na prilazu podnožju vrha Ruj, bilo je vidljivo da je gore loše vreme. I, zaista, planinari koji su među prvima izašli na vrh Ruj, vrlo brzo su krenuli nazad i savetovali planinarima koji se penju ka planinskom prvencu da ih gore očekuje kiša, hladnoća, uz sve to i jak vetar, te da ne ostaju duže od par minuta na vrhu.
Na vrhu Ruj besneo je vetar, neprestano padala kiša, subjektivni osećaj hladnoće bio je oko nula stepeni. Na Ruju su planinari mogli da se zadrže samo toliko da se fotografišu, na brzinu se vide sa svojim prijateljima, i odmah nazad u podnožje, gde je kiša padala nešto slabije, ali je barem temperatura vazduha bila koji stepen viša nego na Ruju, što nije bilo bez značaja.
Planinari koji su se na Ruj penjali iz Bugarske, ovde su bili u svojevrsnoj prednosti, jer se neposredno ispod vrha Ruj, nalazi hiža Ruj (planinarski dom). Bugarskim planinarima je trebalo dvadesetak minuta da se sa vrha spuste u toplu hižu, gde su se celog dana kuvale tople supe i čajevi, kako bi se planinari ugrejali i spremili za povratak u selo Zabel.
Ipak, pojedini planinari su ostali nešto duže na vrhu, i pre povratka u topli planinarski dom, zagrejali su se planinarskim kolom na vrhu Ruj.
Najiskusnija učesnica akcije bila je legendarna Jelena Minardi, 98-godišnja Nišlijka, najstariji aktivni planinar na Balkanu. Ona je simbolično, prešla par kilometara od sela Rakita, prema Vuči Delu, i vratila se u Rakitu.
Najmlađi planinari koji su se popeli na Ruj bili su 3-godišnja Asija Nikol iz Trna i 7-godišnji Aleksandar Krstić iz Planinarskog društva „Preslap“ iz Niša. Aca je bio najpopularniji planinar koji se penjao sa srpske strane Ruja, i nema učesnika koji nije navijao za njega, bodrio, hrabrio, kako bi Aca, inače iz planinarske porodice, dosegao, za sada, njegov najviši vrh. I uspeo je!
Čika Žarko Šotić, 77-godišnji planinar iz Niša, nastavlja sa svojom impresivnom serijom, jer učestvuje na svakom međunarodnom usponu na Ruj, i uvek je uspevao da se popne na sam vrh. Štaviše, zanimljivo je da su se samo trojica planinara svih osam puta popela na Ruj: čika Žarko Šotić, Saša Aranđelović i Miroslav Dokman.
Svetlana Simić, planinarka iz Beograda, na Ruju je proslavila rođendan. Naša Ceca je najpre iznela tortu do vrha Ruj, potom tortu vratila u Rakitu i u seoskom domu podelila je sa prijateljima. Ceca je od direktora Turističke organizacije opštine Babušnica, mr Milana Stamenkovića, kao pravog domaćina i kavaljera, dobila prigodne pokone se obeležjima manifestacije i turističke ponude opštine Babušnica.
Vodički tim sa srpske strane bio je u sličnom sastavu kao i prošle godine, ali unapređen i sa novim zvanjima, titualama i kategorijama. Sada je odvažna vodička družina u svom sastavu imala čak 3-oje licenciranih vodiča Planinarskog saveza Srbije i 2-oje nosioca kategorije „vrhunski sportista Srbije“, nosioca godišnje plakete Planinarskog saveza Srbije i članova svetskog kluba „7 summits“.
Osmi uspon na Ruj bio je i dobra prilika da poželimo srećan put i uspešan uspon ekspediciji koja pod vođstvom Zorana Pavlovića Paće već 22.juna kreće put Elbrusa, najvišeg vrha Evrope i Rusije. Jedan član ekspedicije, Žika Branković iz Zaječara, odabrao je Ruj kao generalnu probu pred Elbrus.
Planinari su zahvaljujući gostoprimstvu domaćina (jer mnogi od njh provode ceo vikend u privatnom smeštaju u Rakiti, Zvoncu, Zvonačkoj Banji, Strelcu..) imali priliku da se podsete ili da po prvi put upoznaju bogatu i zanimljivu istoriju sela Rakite. Sa puno poštovanja, planinari su upijali impresivne činjenice o tome kako je Rakita između dva svetska rata bila ekonomsko središte čitavog kraja, dok je radio rudnik kamenog uglja „Jerma“, a nije izostala ni priča o snimanju „Rudareve sreće“, prvog igranog filma u istoriji jugosovenske kinematografije, snimljenog upravo u Rakiti 1929. godine.
Miroslav Dokman
Foto: Miroslav Dokman/Evgenija Takova/Ivan Cenov/Liliana Vaseva/Sonja Evstatieva
