a
 

Kolumna Ratka Stavrova: O trećini koja nedostaje

Ljudi su počeli da ruše most. Rušili su ga istovremeno na obema obalama.

Prolaznici su, uglavnom, bili nezainteresovani. Oni koji su rekli da ne treba rušiti most nisu baš dobro prošli, nezavisno od toga na kojoj su obali izražavali svoje protivljenje. Takvih je bilo malo a njihove sudbine nisu dotakle masu.

Neko vreme je srednja trećina mosta opstajala. Odvratan prizor, poput gornje vilice u kojoj su ostala samo dva prednja zuba. A onda se i taj deo mosta srušio.

Ljudi nisu pominjali most.

S vremena na vreme neko bi, polušapatom, ipak pomenuo građevinu, na šta bi mu glasno i jasno odgovorili da nikakvog mosta tu nikad nije bilo. Postojale su fotografije mosta, po kome su se kretali vozila i ljudi. Doduše, te fotografije su bile potpuno bezbedne na dnu kartonskih kutija po podrumima i tavanima.

Vremena su se promenila utoliko što su ljudi prestali da tvrde da most nikad nije postojao. Uglavnom su govorili kako taj most nikad nikom ni za šta nije služio. Tu i tamo bi neko rekao da to možda baš i nije tako i da bi se moglo nešto preduzeti s ciljem da se obnovi most. Naravno, uz ono neizbežno kako pojedinac, sam, ništa ne može postići. Usledio je predlog: svi vi takvi, sa obe strane, dođite tamo gde je nekad bio most. Sedite na obalu. Stavite ispred sebe karton na kome će pisati: Ne mogu ja ništa sam. Koliko god da vas je malo i da ste nemoćni, uspete li da se na obema obalama nađete tamo gde je nekad počinjao most, prizor će biti efektan. Nađite fotografe, snimatelje koji će sve to vešto da snime. Predlog je glatko odbijen.

Danas je situacija sledeća: neprekidno se govori kako je most srušen. Ljudi, valjda, misle da je to napredak. Neprekidno ponavljanje očiglednog. U ime tog napretka, sada sa obeju obala štrči po trećina mosta. Sklepano navrat-nanos, bez mnogo volje, bez vere u potrebu i uspeh. Most je građevina koja ima dva početka a jedan kraj: kraj je tamo gde je dodir.

Srednju trećinu mosta, izgleda, nema ko da uradi. Nije bitno šta je uzrok za to, bitno je da takvog nema na vidiku. Možda se negde krije, možda su ga drugi sklonili, možda…

Jasno mi je da ovih nekoliko rečenica podsećaju na a+b+c… U računu bi slova trebalo da zamene brojevi, kao što bi prethodne rečenice trebalo da zamene konkretni događaji. Pa, evo konkretnog događaja, što se mene tiče.

U jednom obimom nevelikom romanu glavni likovi, dva španska reportera, sreću se, u prvoj polovini devedesetih, sa starim Mostarcem, koji im pokazuje svoje razglednice. Na razglednicama se vide delovi grada kojih više nema. Starac pokazuje Špancima gde su te građevine nekad bile. Srušena je i njegova kuća.

Rušenje kuće nije lako podneti čak ni kad vam je stara kuća nadoknađena većom i udobnijom, kada ste se samo planski preselili. A kad vam je kuća uništena u ratu, kad ste ostali bez gotovo svega što ste imali, te razglednice su nešto što vam je neverovatno važno… Roman je napisao Španac. Roman je čitala devojka iz Dimitrovgrada. Događaj na koji mislim je njen izraz lica dok mi je prepričavala taj deo knjige. To što se moglo videti na njenom licu, njene misli i njena osećanja, to je izgradilo taj deo mosta koji nedostaje. Za trenutak, ali siguran sam da je u tom trenutku most bio celina…

Ne samo na Balkanu, danas imate tih mostova bez početaka i bez kraja mnogo i previše. Koliko je onih koji bi mogli da te mostove osposobe, ne znam.

Ratko Stavrov

Foto: pixabay.com

Napisao/la

Ratko Stavrov je rođen 18. 11. 1963. u Splitu. Stanovao je na raznim mestima. Sa ove tačke gledišta nije baš siguran gde je živeo. Dakle, Split, Smederevo, Sarajevo, Beograd, Dimitrovgrad. Završio je 1987. godine studije srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. U međuvremenu je ostao bez jezika, koji je sada prinuđen da stalno posuđuje, a književnost koju je učio zove se drugačije. Zaposlen je u Gimnaziji u Dimitrovgradu. Kao samozvani umetnik sa afirmacijom među prijateljima u prethodnih dvadesetak godina izdao je šest knjiga (od kojih su dve zajedničke), uglavnom kratke proze. Izuzetak je u poslednjoj knjizi, gde su šansone bez nota. Pošto nema strpljenja za pecanje, hobi mu je vođenje radio-emisija. Ima pokoju dobru fotografiju, koju s vremena na vreme predstavi publici u Dimitrovgradu.

Bez komentara

Ostavi komentar