a
 

Kolumna Ratka Stavrova: Pismo napisano hemijskom na karo-papiru

Ostavljen potpuno sam pred svojom namerom da napišem tekst o delikatnoj situaciji u mestu gde stanujem, situaciji vezanoj za posao kojim se bavim, rešio sam da ne odustanem.

Napravio sam, ipak, kompromis utoliko što nisam opisao nastalu situaciju. Prisetio sam se, umesto toga, jednog događaja koji može poslužiti kao ilustracija, početka poznanstva koje se, priznajem, u međuvremenu samo od sebe ugasilo. Neplanirano poznanstvo, u hodniku ispred kancelarije činovnika koji je trebalo da se vrati na posao sa dokumentom veoma važnim za mene.

Dokument je otad izgubio svako značenje, ugaslo poznanstvo nije. Čini mi se da ga zato i nismo održali, zato što smo se plašili da će izgubiti svoju važnost ako potraje.

Počelo je tako što smo ustanovili da obojica volimo sve što je radila grupa „Rachel’s“. Posebno volimo muziku koju su posvetili Egonu Šileu.

Počeli smo onda da razgovaramo o poreklu. I tu smo ubrzo našli dodirne tačke.

Poreklo nije puki podatak u nekoj ispravi, ali nije ni presuda.

„Ovo vreme je vreme pripadnosti“, rekao je. „Dovoljno sam star da razumem šta to znači, da razumem kako bi bilo mnogo bolje da nije tako. Ne vidim, naravno, zašto bi se bilo ko obazirao na moja razmišljanja ili moje želje… Znam zašto je meni bitno da znam šta sam. Uvek sam voleo da život shvatam kao put… Put negde počinje. Bez obzira da li je reč o krugu ili ne.“

Klimnuo sam glavom.

Nije bilo potrebno da ga podstičem da nastavi.

„Poreklu ne možemo da naređujemo kako da se ispoljava. Pogledaš se u ogledalo koje su stvorili tvoji postupci, tvoje navike, jezik kojim govoriš, muzika koju smatraš svojom. Verujem da je malo onih koji su svesni sebe a da im barem jednom dnevno nije nepodnošljivo dosadno, banalno to što jesu. Pa, ipak, to jeste mesto sa koga svako od nas polazi na put.

Razjasnio sam sebi odakle počinje moje putovanje. I otada nisam dozvoljavao da to što jesam bude samo još jedna stavka, ili kako se već kaže, na fiskalnom računu. Artikal, valjda. Ne sećam se, iskren da budem, da su me baš često pitali da li ja tako nešto dozvoljavam ili ne. Pošto se u obzir uzima to što osećam i znam, onda sam siguran da nisam dozvolio tako nešto. Same za sebe reči ne vrede mnogo. S vremena na vreme sam zaista i govorio to što mi je rečeno da govorim. Mogao sam da kažem bilo šta, na kraju krajeva. Ali u sebi sam sve vreme znao. Nisam imao nikakve dileme.

Uvek me je fascinirao način na koji se sve sklopi u to što jesi. Mlade duše su nedovršene i smešne kao i mlada tela. Jedno vreme si ogorčen, veruješ da si prekasno razumeo. Ipak, počinješ da osećaš kako se sve desilo onda kada je jedino bilo moguće i potrebno.

Umeo sam da sačuvam tajnu o sebi. Mnogi su se pitali ali nisu saznali odgovor.

Odgovor je u jednom pismu. Napisanom hemijskom olovkom na parčetu takozvanog karo-papira. Ne znam gde je sad taj papir. Bio je dovoljno dugo u mojim rukama i ja sam ga pročitao dovoljno mnogo puta da znam da je na tom papiru odgovor. Fotografisao sam pismo i vratio ga pošiljaocu, rekavši da pismo nije upućeno meni nego da ga je pošiljalac napisao samom sebi.

Polako sam počeo da shvatam.

Pre ili kasnije, kao kad vrtiš one kolutove na objektivu foto-aparata. Pre ili kasnije ćeš postići sliku koju želiš. Pre ili kasnije ćeš shvatiti.

Naizgled se nije ništa promenilo, otkad sam shvatio. Da li sam dostigao mir? Nisam dostigao mir, nego me je zauvek napustio nemir. To nikako nije isto.

Pismo mi je reklo ono što mi je bilo potrebno. Mogu da se stidim toga što jesam. Mogu da se tome i radujem. U svakom slučaju, ja sam upravo to što mi je pismo reklo. Nije to bio moj izbor. Zapravo, nastavio sam da živim potpuno nezavisno od toga. Osim što je lepo znati i osetiti ko si…“

Došao je trenutak da ga zamolim da mi kaže šta je pisalo u pismu.

„Vrlo rado“, odgovorio je. Zaista nisam imao ideju šta bi mogao da kaže. Pomišljao sam na toliko toga, od etničke pripadnosti, preko seksualnog opredeljenja do navika u ishrani.

„Ja sam omiljen“, rekao je. Pogledao sam ga u oči.

„Omiljen…“

„Tako je, pismo mi je reklo da sam omiljen.“

Uzdahnuo sam, razočaran.

„Radi se o jednoj maloj igri reči. Ali, da, gotovo da se može reći doslovce. Ja sam omiljen… Ne ljutite se, objasniću vam.“

U to se čovek koga smo čekali pojavio, napokon. Dobio sam dokument koji mi je bio potreban, čovek ga je izvadio iz aktovke. Njih dvojica se zagrliše i uđoše u kancelariju. Na izlazu iz zgrade jedna devojka me je zaustavila. Pružila mi je papirić sa telefonskim brojem, objasnivši mi da je reč o broju čoveka s kojim sam razgovarao.

Javio sam mu se.

Sreli smo se u mom najdražem parku, tih jesenji dan, oblačan, vetrovit, bez kiše. Objasnio mi je šta znači to da je omiljen.

(nastaviće se, možda)

Ratko Stavrov

Foto: Ratko Stavrov

Podeli vest
Napisao/la

Ratko Stavrov je rođen 18. 11. 1963. u Splitu. Stanovao je na raznim mestima. Sa ove tačke gledišta nije baš siguran gde je živeo. Dakle, Split, Smederevo, Sarajevo, Beograd, Dimitrovgrad. Završio je 1987. godine studije srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. U međuvremenu je ostao bez jezika, koji je sada prinuđen da stalno posuđuje, a književnost koju je učio zove se drugačije. Zaposlen je u Gimnaziji u Dimitrovgradu. Kao samozvani umetnik sa afirmacijom među prijateljima u prethodnih dvadesetak godina izdao je šest knjiga (od kojih su dve zajedničke), uglavnom kratke proze. Izuzetak je u poslednjoj knjizi, gde su šansone bez nota. Pošto nema strpljenja za pecanje, hobi mu je vođenje radio-emisija. Ima pokoju dobru fotografiju, koju s vremena na vreme predstavi publici u Dimitrovgradu.

Bez komentara

Ostavi komentar