a
 

Kolumna Ratka Stavrova: Tajanstvena reč

Verovatno nema tajanstvenije reči. Malo ih je podjednako bitnih, a bitnije verovatno nema. Imam na umu ličnu zamenicu za prvo lice množine. Mi.

Sinonim za mi je pripadnost. A pripadnost je kao lepota. Veoma je privlačna, iako je korist od nje neretko sumnjiva. Kao što nije dovoljno da kažem sebi kako sam strašno lep, tako nije dovoljno ni da kažem sebi kako sam odlučio da sam od danas pripadnik onog mi koje mi se sviđa, a da istovremeno prekidam sve veze sa onim mi koje mi se ne sviđa. Ako pokušam tako nešto, velike su mi šanse da me ono prvo, neželjeno, mi zauvek otera a da me željeno mi nikad ne prihvati.

Kako i zašto se to dešava? Ko bi znao… Nisam sreo nikoga ko bi umeo da mi podrobno objasni na osnovu čega je nekoga ili nešto proglasio lepim. Podjednako nisam sreo nikoga ko bi mi uverljivo objasnio zašto veruje da pripada nekome mi. Zaobljenost, proporcije ove ili one, DNK, ideologija… Naravno da ništa od toga ne otkriva tajnu.

Takvo stanje stvari, razumljivo, ne sprečava zloupotrebu mi nego je veoma olakšava.

Moja iskustva u vezi sa mi zanimljiva su, bogata i raznovrsna.

Mnogo puta mi se desilo da me dve ili tri osobe odmeravaju i premeravaju nakon što ih je neko priupitao je li naš. Šta da se radi, obično bi usledio negativan odgovor, sasvim retko uz nešto kao izvinjenje. Da li je vredelo da se raspitam zašto nisam njihov? Naravno da nije. To što ja nisam ni došao da bi me neko prihvatio u svoje cenjeno društvo, nego sam došao po nešto što me sleduje kao građanina ili klijenta ili mušteriju, to uopšte nije od značaja. Avaj, nisam naš. Širok je raspon situacija u kojima je to bilo bitno: od pribavljanja nekog dokumenta preko objavljivanja kakvog romančića i promene termina avionskog leta pa do nabavke dela za šporet.

Shvatio sam da važnog političara ne vredi pitati, nakon što kaže mi moramo odlučno odgovoriti, ko je sve u tom njegovom mi.

Shvatio sam i da se mnogi moji vršnjaci sa raznih meridijana žale zato što će morati da provedu najbolje godine života u svetu koji nije, je l’ te, naš i koji možda čak i razumemo ali ga definitivno ne prihvatamo. Neki mladić je nedavno napisao romantičnu pričicu u kojoj kaže kako je izbrisao sva njena pisma. Gromoglasni smeh mojih vršnjaka i mene iznervirao ga je, dakako. Rekli smo mu da je sada shvatio kako je kad ti se rugaju zato što ne umeš, kao što oni umeju, da nekakvu totalno nebitnu sličicu pomoću svog telefona pošalješ nekome ko će tu sliku, čim je dobije, je l’ te, izbrisati.

Shvatio sam i da se moj prijatelj nije šalio kad mi je rekao da je dete iz mešovitog braka. Njegovi roditelji su, naime, sa različitih strana sveta. Sa različitih strana sveta naše opštine.

Kao i moj omiljeni poznanik iz prethodnog teksta (o kome poznaniku više u sledećem tekstu), i dalje verujem u pravo, mogućnost i potrebu da sam određujem neke aspekte svoje pripadnosti. Na način koji danas deluje tako obeshrabrujuće starinski. Na osnovu toga da li ti je neko nekad ulepšao dan i uneo svetlost u dušu…

 Ratko Stavrov

 Foto: Ratko Stavrov

Podeli vest
Napisao/la

Ratko Stavrov je rođen 18. 11. 1963. u Splitu. Stanovao je na raznim mestima. Sa ove tačke gledišta nije baš siguran gde je živeo. Dakle, Split, Smederevo, Sarajevo, Beograd, Dimitrovgrad. Završio je 1987. godine studije srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. U međuvremenu je ostao bez jezika, koji je sada prinuđen da stalno posuđuje, a književnost koju je učio zove se drugačije. Zaposlen je u Gimnaziji u Dimitrovgradu. Kao samozvani umetnik sa afirmacijom među prijateljima u prethodnih dvadesetak godina izdao je šest knjiga (od kojih su dve zajedničke), uglavnom kratke proze. Izuzetak je u poslednjoj knjizi, gde su šansone bez nota. Pošto nema strpljenja za pecanje, hobi mu je vođenje radio-emisija. Ima pokoju dobru fotografiju, koju s vremena na vreme predstavi publici u Dimitrovgradu.

Bez komentara

Ostavi komentar