Uspešna ekspedicija Zorana Pavlovića u Japanu: Planinari zablistali na Fudžiju

U organizaciji Planinarskog kluba “Predejane” i pod vođstvom Zorana Pavlovića-Paće, od 23. avgusta do 4. septembra 2017. godine izvedena je ekspedicija u Japanu, čiji je glavni cilj bio uspon na Fudži (3.776 m), najvišu japansku planinu.

Drugi put u zadnje tri godine, Paća je uspešno predvodio planinare put zemlje izlazećeg sunca. Na ovogodišnjoj ekspediciji učestvovalo je sedmoro planinara.

Iz Srbije, to su bili Zoran Pavlović-Paća, Sead Muminović, Beba Muminović i Miroslav Dokman. Iz Crne Gore – Zehra Balić i Ivona Jočić, dok je Makedoniju predstavljao Ljupčo Gorgiev. Pridruženi član ekspedicije bila je Jelena Mladenović, Nišlijka koja živi i radi u Japanu.

Upravo se Jelena i prva popela na Fudži, u noći između 29. i 30. avgusta 2017. godine, u grupi sa planinarima iz Rusije i Japana, stazom Jošida, sa severne strane Fudžija, što je i najpopularniji pristup planini. Jelena je imala tu sreću da svoj uspon obavi po lepom vremenu, te je dočekala izlazak sunca na ovom čudesnom mestu.

Paća je, pak, zbog vremenskih (ne)prilika odložio prvobitno vreme uspona svoje grupe sa 26. avgusta na 1. septembar. U svemu ovome važno je bilo usaglasiti sve termine ostalih aktivnosti u Japanu, i naročito rezervacije smeštaja i prevoza.

Tek, posle obilaska Japana, boravka u više japanskih gradova, upoznavanja sa japanskom istorijom, kulturom i savremenim dostignućima, Paćini planinari došli su u petak, 1. septembra, u podnožje Fudžija, sa južne strane, na “petu stanicu”, polaznu tačku uspona stazom Fuđinomija, gde pešačenje počinje na 2.400 m nadmorske visine.

Fudži je za Japance sveta planina. Njen oblik je tako osoben i tako prepoznatljiv. Na najvećem japanskom ostrvu, Honšu, samo dvadesetak kilometara od obale Tihog okeana, uzdiže se vulkanska planina Fudži, pravilnog kupastog oblika, planina koja nema prostranstvo, koja ne ide u širinu, već samo u visinu. Planina je to koja simbolizuje Japan, i predstavlja jedno od najupečatljivijih mesta na čitavoj našoj planeti.

Svakog leta, preko 300 hiljada vernika šintoističke religije i budističke religije i planinara iz Japana i celog sveta pohodi planinu Fudži. Na svakoj od četiri strane sveta, na padinama kupe Fudžija, postoji uređena staza za uspon. Dve najpopularnije staze su Jošida na severnoj strani i Fudžinomija na južnoj strani.

Paćini planinari pristigli su na “petu stanicu” Fudžinomija staze u petak, 1. septembra, u popodnevnim satima. Fudži je bio pod oblacima, slutilo je na kišu. Paća je svoje planinare poveo Fudžinomijom nešto pre 20 časova. Mrak je odavno pao, a plan je bio da se ide veoma sporo, sigurno, sa dosta usputnih odmora, na stazi u stanicama (planinarski domovi i skloništa). Par minuta posle izlaska na Fudžinomiju počela je da pada kiša, koja će, ispostaviće se, Paćine planinare pratiti do samog vrha planine Fudži. Celu noć. Do obližnje šeste stanice (2.500 m), kiša se pojačala.

Nas sedmoro, složni, odlučni, polagano nastavljamo dalje, osvetljavajući stazu čeonim lampama, ogrnuti u kabanice i jakne.

Staza Fudžinomija je prilično strma i uglavnom kamenita. Ima nešto i zemlje. Svo to kamenje, sivo i crvenkasto, i zemlja sive boje su vulkanskog porekla. Staza je odlično obeležena strelicama, putokazima i fluorescentim oznakama, koje savršeno reflektuju svetlost kada budu obasjane lampama, a inače su postavljene na stubićima koje drže ogradu. Ovom ogradom, pak, jasno je označen deo za bezbedno kretanje u odnosu na deo gde je veoma strmo ili postoji rizik od odrona vulkanskog kamenja. Natpisi na japanskom i engleskom jeziku su precizni i jasni, te samo treba slediti oznake i kretati se u ograđenom delu.

Uprkos kiši, mnogo je planinara i ispred i iza nas. Kroz tamu planine i kišne kapi probija se mnogo tačkica – svetlosti od čeonih lampi planinara i vernika. Paćina družina je složna i strpljiva. U svakom trenutku i na svakom koraku oseća se ogromna snaga i moć u ovim trenucima nevidljive planine Fudži. Što zbog mraka, što zbog oblaka i kiše, ništa se ispred i iznad nas ne može videti, ali se visina i snaga Fudžija oseća, prisustvo nečeg tako upečatiljivog, jakog i neobičnog.

Kiša koja pada po nama čini se da je jača negoli kada bi nas neko šmrkovima polivao. Zato u stanici na 3.010 metara nadmorske visine Paća donosi odluku da naše dame: Beba, Zehra i Ivona ostanu u stanici, da odmore malo, odspavaju i sačekaju jutro i eventualni prestanak kiše. U svakom slučaju, i da pada kiša, naše planinarke će je lakše podneti tokom dana. Četvorica muškaraca: Paća, Sead, Miroslav i Ljupčo nastavljaju dalje.

Na devetoj stanici, na visini od 3.500 metara, četvorica planinara prave izuzetno dugu pauzu, tokom koje se okrepljuju toplim napicima. Nema potrebe žuriti, što zbog odmora, tako i zbog neprijatnosti koje bi prerani izlazak na vrh doneo, po ovako kišovitom i hladnom vremenu.

Paća, Sead, Miroslav i Ljupčo izlaze na obod vulkanskog kratera, skoro na sam vrh Fudžija, u 04:30 časova ujutru. Ostalo je još desetak minuta do prvog probijanja dnevne svetlosti, a 45 minuta do izlaska sunca. Sada je jasno, sunce nećemo videti, ali hoćemo svetlost, koja u ovakvim uslovima puno znači. Kraj samog kratera izgrađeni su šintoistički hram i planinarsko sklonište. Ulazimo u sklonište, gde boravimo dvadesetak minuta. Nismo ni prvi, ni poslednji planinari koji pristižu na vrh. Uskoro u skloništu nema mesta za iglu, a kamoli za čoveka.

Izlazimo i produžavamo obodom vulkanskog kratera do vrha Kengemine, koji se nalazi na zapadnom delu kratera. Kengemine je najviši vrh Fudžija i Japana. Staza, koja bi po suvom vremenu bila puna vulkanske prašine, sada je puna blata. Konačno, na toj kratkoj deonici do Kengamine, kiša staje. Oko 5 sati izjutra, izlazimo na vrh Kengamine. Razvijaju se zastave, radujemo se, čestitamo jedni drugima, a čestitaju nam i japanski planinari i zahvaljuju što smo došli sa drugog kraja sveta, po ovakvom nevremenu, da ispoštujemo njihovu svetu planinu i njihovu zemlju.

Paća ostaje najduže od svih nas na vrhu i oko kratera. Dok se nas trojica spuštamo nazad, Paća pravi krug oko kratera i ostaje da sačeka naše planinarke. Oko osam sati izjutra, na vrh izlaze Zehra i Ivona, dok Beba odlučuje da se ipak vrati na petu stanicu.

Zehra i Ivona imaju sreće, a Paća biva nagrađen za upornost i duži ostanak na vrhu: u jednom kraćem periodu, oblaci se razilaze, te se konačno sa Kengemina i vulkana Fudžija može uživati u pogledu. Kratko, ali slatko zadovoljstvo.

Na Fudžiju, Beba i Sead proslavili su 25 godina braka, a zajedno sa Zehrom i prvi dan Kurban Bajrama. Ima li neobičnijeg mesta za tako nešto?

Uspon na Fudži predstavlja jedinstveno iskustvo i doživljaj koji se možda jednom u životu doživi. Paćina ekspedicija tako je sklopila savršeni mozaik obilaska Japana i uspona na takvu planinu, koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, i potpuno je drugačija od ostalih planina.

A ono što su članovi Planinarskog društva “Preslap” iz Niša obećali gradskom rukovodstvu Niša – ispunjeno je! Miroslav Dokman izneo je svečanu zastavu grada Niša na svetu japansku planinu Fudži, i istakao je na vrhu Kengamine (3.776 m), najvišoj tački Fudžija i Japana, tik kraj ogromnog vulkanskog kratera! Zastava koja je uručena od strane zamenika gradonačelnika grada Niša, prof. dr Miloša Banđura sada će, sa vulkanskom prašinom na sebi, svečano i ponosito biti vraćena u Gradsku kuću grada na Nišavi.

Planinarsko društvo “Preslap”, njegovi osnivači i vodiči, uvek su prisutni kada se ispisuju stranice planinarske istorije. Tako je bilo i na ovoj jedinstvenoj i neobičnoj ekspediciji u zemlji izlazećeg sunca.

Čitaocima portala “Far” u narednom periodu poklonićemo putopis iz Japana, sa obilaska japanskih gradova i kulturnih spomenika zemlje izlazećeg sunca, svojevrsni put kroz istoriju Japana.

Miroslav Dokman

Foto: Miroslav Dokman, Zoran Pavlović, Sead Muminović, Zehra Balić,Ivona Jočić i Ljupčo Gorgiev