a
 

FAR – dvogodišnjica kao punoletstvo

Teško je biti dvogodišnjak. Prohodao si, ali za većinu stvari  još si mali i nejak. Jedina prednost je što ti se raduju. Tako je sa detetom. Sa novinom, sajtom ili medijem, nema ni te poslednje prednosti. Očekivanja su sve veća, a praštanja skoro i da nema.

Bez praštanja i sa mnogo očekivanja, FAR je upravo u dvogodišnjem uzrastu.  Na putu „kojim se ređe ide“, jer je tako sam odlučio, FAR je ostavio lep trag, potrudivši se da ne propusti nijedan važniji događaj ne samo iz Dimitrovgrada i Bosilegrada nego i Srbije i Bugarske.

Pri tome se trudio i da bude posmatrač, a nikako arbitar, da izvesti i upozna, a ne da pametuje i presuđuje. Drugim rečima, da bude podjednako izmaknut – kako od onih o kojima govori, tako i od onih kojima govori.

U zemlji i trenutku kada se u najstarijem dnevniku Balkana – „Politici“, cenzurišu čak i umrlice, a standard informisanja sveden je na nivo ogovaranja, tračeva, „masnih fota“ i senzacija po svaku cenu, FAR „drži staru školu“ da je istina kao i pravda, spora ali dostižna, a profesionalni kredo jednako vredan ličnom dostojanstvu.

To što je doskora bilo samo normalno, sada je jako teško i zbog toga mu treba odati priznanje, isto kao na otvorenosti i raznovrsnosti tema i odustvu straha da se suoči sa svakom od njih.

U momentu kada se za kulturu nema vremena ni para, i kada su prave kulturne vrednosti poklopljene „pink-kulturom“ i rijalitijem, FAR ih prepoznaje i daje im dovoljno prostora na svojim stranicama. Isto tako i reportaži i raznolikim temama, koje počinju od planinarstva a završavaju se, recimo, u etnografiji, lovstvu, pčelarstvu ili poljoprivredi i zdravstvenim savetima.

U 2017. kada se FAR približio i Sofiji i Beogradu, kada je o većini događaja „velikog gabarita“ izveštavao sa lica mesta, napredovao grafički, „popeo“ se na mobilnu platformu, tako da se može pratiti i preko mobilnog telefona, čini se da je njegov najveći iskorak i proboj ipak bila serija „Našenci“.

Rađena u formi televizijskog intrevjua, gotovo u svakoj epizodi ga prevazilazi, dajući mu dimenziju dokumentarnog i trajnog, sa trenucima kada sagovornici iznose svoju dušu i govore o stvarima koje su dotad bile svet njihove intime i predmet jedino njihovog unutrašnjeg monologa.

Ako tome dodamo i FAR-ovo odbijanje da ćuti o najškakljivijim temama, da se uključi i bori za „esnafska prava“ branše kojoj pripada i spremnost za saradnju sa svima, eto dosta razloga za pohvalu i nadu da su pred njim još bolji dani.

No to je jedino tako, ako zaboravimo da živimo u vreme koje dozvoljava cenzuru čak i nekrologa i gde dosta ljudi još veruje da su poplave od pre četiri godine posledica HARP-a, a ne predvidljiva meteorološka pojava.

Stoga FAR-u treba poželeti puno sreće, a njegovu dvogodišnjicu doživeti kao punoletstvo, jer izazovi koji su pred njim zahtevaju ne samo hrabrost, nego i punu zrelost.

Slobodan Aleksić Ćosa

Napisao/la

Iako rođen u Pirotu 1955. godine, svojim rodnim mestom smatra Dimitrovgrad (Caribrod), gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu i gimaziju. Filozofski fakultet diplomirao u Beogradu. U novinarstvu od novembra 1982. godine, najpre u Beogradu 202, zatim u Radio Boru, pa na kratko u Studiju B, da bi od avgusta 1984. godine poceo da radi u Beogradskoj hronici, kasnijem Beogradskom TV programu. Od leta 1987. u Radio Jugoslaviji, a u Televiziju Beograd vraća se decembra 1995. Trenutno radi kao novinar na sajtu RTS-a. Osim na radiju i televiziji, sarađivao i u novinama, nedeljnicima i periodičnicima: “Danas”, “Vreme”, “Republika” na srpskom i “Balkanite”, “Bratstvo” i “Most” na bugarskom jeziku. Radio i na filmu i oko filma i bio jedan od pokretača i mentora radionice antropološkog dokumentarnog filma “Pametnik”, koja se održala na Staroj planini 2008. i 2009. i u Kanjiži 2010. godine. Priredio 2003. godine knjigu “Beskompromisni Dudov” u izdanju Doma kulture “Studentski grad”, koja govori o životnom putu i filmskoj poetici Zlatana Dudova, velikana sedme umetnosti.

Bez komentara

Ostavi komentar