a

U Beogradu je sinoć jedan dobar čovek i prijatelj Caribroda, obeležio svoj šezdesetogodišnji jubilej neprekinutog prisustva u rokenerolu.

Na kultnoj sceni Dramskog Ateljea Doma Omladine Vračara (Dadov) u interaktivnom sešnu, u kome se namerno obrisala razlika između publike i izvođača, Branko Marušić Čutura je svoje veče posvetio drugima. Onima kojih više nema. Zoranu Mišćeviću, legendarnom pevaču, legendarnih “Silueta”, Dušanu Preleviću – Preletu, Beograđaninu sa soulom u krvi, Zoranu Božinoviću, po kome su se “navijali” svi beogradski gitaristi i Vladimiru Furduju-Furdi, jedinom bubnjaru iz bivše Jugoslavije, koji je uvršćen u 100 najvećih majstora sveta na tom instrumentu.

Predstavio je i mlade grupe na “kojima svet ostaje”. “Hunting souls”, koji su izveli rokabili program i grupu “Dram”, koja je svirala svoje pesme i jednim delom ga pratila.

O Branku Marušiću su govorili Vladimir Jelenković, Aleksandar Saša Žikić i Miroslav Cveković, s kojim je Čutura sarađivao na formiranju Muzeja rokenrola. Pratio ga je ad-hok orkestar u kome su se smenjivali; Pera Džo, Dušan-Duda Bezuha, Saša Lokner, Miroslav Cvetković, Nebe, Bane Zarin, Čutirina čerka Ana…

Čule je publiku počastio starim hitovima Fetsa Domina, Prislija, “Stouonsa”, “Spenser Dejvis grupe”, ali i svojim pesma, među kojima i još uvek popularna Kuća bez broja.

Nije otpevao Keti, njegovu pesmu, koju je otpevao Zoran Miščević i koja je uz Osmeh “Grupe 220” prva autorska stvar zabeležene na ploči u ex-ju roku.

Branko Marušić ima skoro 80 godina. Rođen je 1939. u centru Beograda u Kosovskoj 39, koju za sve pare sveta odbija da napusti, ali je prijatelj Caribroda i Caribrođana. Poslednji put je bio u Caribrodu septembra 2001. kao specijalni gost i deo pratećeg okestra jednog od poslednjih koncerata Petra Gigova – Pepija.

Dan ili dva posle Pepijeve smrti nazvao je da mi kaže: “Ostasmo bez prijatelja. Zamalo da zaplačem. Nego snaći će se on nekako i tamo. Žao mi je što niko nije imao tako topao i veliki glas kao on. Od svih koje znam, mislio sam da će on i mali Zoran (Zoran Božinović) postati poznati u svetu. A nisu. Sudbina valjda. Ali znaš šta. Nikad ih neće zaboraviti oni s kojima su radili. Muzičari ih neće zaboraviti”!

  Slobodan Aleksić, Beograd

Foto: Miodrag Sokić / Radenko Ačimović / Branko Marušić

Napisao/la

Iako rođen u Pirotu 1955. godine, svojim rodnim mestom smatra Dimitrovgrad (Caribrod), gde je proveo detinjstvo i završio osnovnu školu i gimaziju. Filozofski fakultet diplomirao u Beogradu. U novinarstvu od novembra 1982. godine, najpre u Beogradu 202, zatim u Radio Boru, pa na kratko u Studiju B, da bi od avgusta 1984. godine poceo da radi u Beogradskoj hronici, kasnijem Beogradskom TV programu. Od leta 1987. u Radio Jugoslaviji, a u Televiziju Beograd vraća se decembra 1995. Trenutno radi kao novinar na sajtu RTS-a. Osim na radiju i televiziji, sarađivao i u novinama, nedeljnicima i periodičnicima: “Danas”, “Vreme”, “Republika” na srpskom i “Balkanite”, “Bratstvo” i “Most” na bugarskom jeziku. Radio i na filmu i oko filma i bio jedan od pokretača i mentora radionice antropološkog dokumentarnog filma “Pametnik”, koja se održala na Staroj planini 2008. i 2009. i u Kanjiži 2010. godine. Priredio 2003. godine knjigu “Beskompromisni Dudov” u izdanju Doma kulture “Studentski grad”, koja govori o životnom putu i filmskoj poetici Zlatana Dudova, velikana sedme umetnosti.

Bez komentara

Ostavi komentar