Novi vodički uspeh ostvario je Zoran Pavlović Paća na Alpima, a njegova „družina snova“ i veliki sportski poduhvat. Na alpskoj ekspediciji od 15 do 23. jula, osmoro planinarki i planinara iz Srbije i Severne Makedonije, pod Paćinim preciznim i maestralnim vođstvom, popelo se na alpske vrhove Poluks (4094 m) i Mon Blan (4810 m). Zapravo, prva ovogodišnja alpska „družina snova“ imala je devetoro članova. Nebojša Kitić, Paćina desna ruka, ovoga puta bio je u ulozi logističke podrške ekspediciji. U izazov osvajanja Poluksa i Mon Blana, upustili su se, iz Srbije: Kristina Dimitrijević, Budimir Marjanović i Tijana Peruničić, a iz Severne Makedonije: Ilija Gorgiev, Vlatko Spirkoski, Kiril Baseski i Ivan Atanasoski.
Prvo odredište bio je masiv Monte Rosa, na granici Italije i Švajcarske. Najviši vrh ovog masiva je Dufuršpic, visok 4634 metara. Paćina „družina snova“ na Monte Rosi je odradila aklimatizaciju pred uspon na Mon Blan, a Paća je za aklimatizacioni uspon odabrao vrh Poluks (4094 m). „Družina snova“ se ka najvišem delu Monte Rose penjala sa italijanske strane Masiva, iz Blašarda. Uspon na Poluks obavljen je u dva dana, gde je prvog dana savladana dugačka deonica, sa oko 1300 metara visinske razlike, do planinarskog doma Mezalama, na 3036 metara. Uspon na Poluks izvršen je 17. jula. Malo iznad Mezalame, započinju tehnički zahtevne deonice, oštre stene Poluksa, litice, vertikale. Na ovoj deonici izgrađena je dobra planinarska infrastruktura, postoje sajle i gazišta, i penjači se mogu osiguravati. Po izlasku iz područja prvih litica, Paća je formirao dve naveze, u istom onom sastavu u kome će se penjati i na Mon Blan. Sve ovo bilo je od velike važnosti radi uigravanja penjača, radi obnove i utvrđivanja gradiva iz vezivanja čvorova, osiguravanja na stani, poštovanja pravila u vezi brzine kretanja, držanja rastojanja, timskog rada na prevenciji ili eventualnom otklanjaju posledica neželjenih događaja. Završni uspon na Poluks prilično je strm. Pod Paćinim vođstvom, sve se odigralo u najboljem redu, i „družina snova“ bezbedno se i popela i spustila sa Poluksa, nije bilo nepotrebnog trošenja energije, pred uspon na Mon Blan. Družina je delovala izuzetno dobro uigrana.
Potom je Paća svoju družinu prebacio u obližnju Francusku, u Šamoni, gde su u dva slobodna dana, u kampu, svi izvršili poslednje pripreme, proveru opreme, podizanje nivoa koncentracije na maksimalni. A to je u ovom slučaju bilo i najpotrebnije.
Već je i aklimatizacioni uspon na Poluks nešto što se ređe čini. Mnogi alpinisti, pa i pod Paćinim vođstvom, navikli su da aklimatizacioni uspon bude izveden na vrh Gran Paradizo, a da se na Mon Blan upute klasičnim pravcem, preko „kuloara smrti“ i doma De Gute. Sada je, osim uspona na Poluks, velika novina bio i prilaz Mon Blanu, „Kozmik“ pravcem. Neobično zvuči da ima opasnijih i težih deonica od one koja se zove „kuloar smrti“, ali u ovom slučaju to je tako. „Kozmik“ pravac svojom težinom, zahtevnošću, opasnostima koje su na njemu prisutne, prevazilazi ionako zahtevni klasični pravac.
Mnogo je više na „Kozmik“ pravcu lednika, strmine su izraženije, ima više ledničkih pukotina. Naporniji je za uspon, a još više za silazak, kada je potrebno da psihička stabilnost bude još jača nego kod uspona.
Na „Kozmik“ se izlazi pored vrha Agil di Midi, iznad Šamonija, vrha koji predstavlja veliku atrakciju i do koga vodi žičara. Malo ispod Agil di Midija, nalazi se planinarski dom Kozmik, na visini od 3613 metara. Ovde su Paća i njegova družina odmorili i odspavali popodne 20 .jula. Na završni uspon ka Mon Blanu krenuli su 21. jula u 2 sata iza ponoći.
Uspon na Mon Blan i silazak trajao je neverovatnih 21 sat! „Družina snova“ je iz doma izašla u dve naveze, sa kompletnom alpinističkom opremom na sebi, sa derezama na cipelama, spremnim pojasom, setovima za via ferrate za lično osiguranje, sa kacigama na glavama. Prvih par sati dodatno je otežavao i mrak, kada se čeonim lampama osvetljava put ispred sebe. Dve deonice čine „Kozmik“ pravac tako teški, opasnim, izazovnim. Prvo se nailazi na veliki lednik Takul, koji je veoma strm i sadrži mnogo pukotina. U savladavanju Takula, osim dobro uigranh članova naveze, veliki teret je i na svakom pojedincu, kada treba na teškim, naizgled neprelaznim deonicama, na usecima, na zaleđenim stenama, iznad ambisa, litica, provalija…osiguravati se. Precizno i pravilno, ali i dovoljno brzo, da ne bi neko od drugih penjača bio ugrožen pogrešnim ili neefikasnim potezom.
Sledeća teška deonica bila je traversa Mon Midi. Ovo je dugačka deonica, poput noža, sa izrazito dubokim snežnim strehama, sa zaleđenim delovima preko kojih je vrlo opasno i neprijatno prelaziti. Ovde je družina morala da savladava i vertikale. Naravno, u ovim područjima, neophodna je upotreba cepina, koji se na svakom koraku zabija u sneg, a svako mora biti spreman da cepin upotrebi i u slučaju da neko iz naveze počne da klizi ka ambisu.
Na „Kozmik“ pravcu promena vremenskih uslova izrazitije utiče na stabilnost i bezbednost penjanja, nego na drugim pravcima. Opasnost je najveće od udara vetra.
Paća je toliko dobro pripremio svoju družinu, da ni ovaj 21 sat na terenu, na snegu, ledu i pod vetrom, nije stvorio nelagodu. Na ovakvim usponima, svaki prenagljen korak može dovesti do nesagledivih posledica. Ovako, u dve naveze, korak po korak, najsporije moguće, ali uigrani i sinhronizovani, članovi „družine snova“ bezbedno su se popeli i spustili na Mon Blan i sa njega.
Do kraja leta i početkom jeseni, Paća će voditi još dve alpske akcije. Najpre se sredinom septembra odlazi u oblast Tirol, u Austiji, na uspon na vrhove Grosvenediger (3666 m) i Vildšpic (3770 m), a krajem septembra na red dolazi Triglav (2864 m) u Sloveniji. U međuvremenu, Paća će predvoditi i dve azijske ekspedicije, na Lenjinov vrh (7163 m) na masivu Pamir u Kirgistanu, i na Fudži (3776 m) u Japanu.
U fotogaleriji pogledajte detalje sa Paćine ekspedicije na Alpima.
Miroslav Dokman
Foto: Zoran Pavlović Paća
FOTOGALERIJA
