Sećanje preuzeto sa fejsbuka
FAR je preuzeo sa fejsbuka jedno sećanje ili „Sećam se“ (Amarkord) svog člana redakcije. Ono govori o vremenu od pre pola veka i generaciji koja se „rasprsla“ po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, pa i svetu. Sve te osobe su na neki način različite. Zajedničko im je da su još u ranom detinjstvu saznale da kvalitet ljudi ne određuje nacija.
U ovom razredu nije bilo mirnih dečaka, niti nemirnih devojčica. Imali smo najstrožu učiteljicu i uz rizik da upadnem u frazu po mnogo čemu i najbolju. U svakom slučaju, prvu i najdražu.
Zvala se Bojana Videnov i bila je rođena Kragujevčanka. Kod nje je petica bila „teška ko vrata“. Ipak, kečeve nije davala i zbog nje niko nije ponavljao. Fotografija je napravljena na kraju drugog razreda ispred „velike“ osnovne škole, iako smo mi išli u drugu, malu, koju smo zvali „Kamikat“.
Na ovoj fotografiji su „Srbi“, jer je bilo i „ Bugara“ ili da budem jasniji škola je bila podeljena, na odeljenja na srpskom i odeljenja na bugarskom, pri čemu niti su svi u srpskim bili Srbi, niti u bugarskim svi Bugari. Bilo je i „ostalih“. Izbor škole je bio slobodan, ali su ga umesto nas pravili roditelji. Time se mi nismo zamarali.
Mi sa fotografije znali smo da smo „Srbi“ samo po tome što što su nas „Bugari“, kojih je bilo više, pa su imali i bolju ekipu, redovno „rasturali“ u malom fudbalu.
Ostalo je bajka iz detinjstva. Zajedničke skitnje i bazanje po okolnim šumama, Zelenom i Kolarskom putu i „Srba“ i „Bugara“, usponi do „Pametnika“, branje „ljiljaka“, sankanje po strmim i u to doba neasfaltiranim caribrodskim sokacima, vožnja kuglagerima po retkim koji su imali asfalt, pozajmljivanje rolšula, koje su bile skupe pa ih je malo ko imao, zajednički odlasci u bioskop i prepričavanja filmova, “konjačetija“, kupanje od kraja marta u „sneženici“ i „reženici“ Nišave, sakupljanje igrača iz čokoladica, „čoporativno“ gledanje utakmice Partizan-Real, vožnja na sankama modela „krbulet“ i pravedno deljenje na jednake časti svega; od čokoladica sa igračima, pravih čokolada, pa do cigareta na komad, uz uobičajeno „daj mi griz“ ili „bezec“.
Ova fotografija je uspomena i na vreme kada je najvažnije bilo ne biti tužibaba, kukavica i ne priznavati, ni pod kućnim batinama, bilo kakvu glupost ili nestašluk iz škole ili van nje.
Ona je i deo detinjstva kroz koje smo nesvesno saznali da za to kakav si čovek odlučuju vaspitanje, drugarstvo, znanja, saznanja, sećanja pa i „daj mi griz“ ili „bezec“ i da ako išta nema veze s tim, onda je to nacija!
Autor: FAR – iz autobiografije jednog člana redakcije
Foto: iz albuma Slobodana Aleksića
