Nova medijska strategija – hoće li se išta promeniti na bolje?

Konačni „odlazak“ države iz medija, pre svega kroz privatizaciju Politike i pronalaženje „novog modela poslovanja“ Tanjuga, nezavisnost REM-a od uticaja politike i veća „moć“ Saveta za štampu – samo su neke od stvari koje predviđa nova medijska strategija usvojena 30. januara i konačno objavljena pre dva dana. I dok je deo medijske zajednice koji je učestvovao u radnoj grupi uglavnom zadovoljan ovim dokumentom, ima i onih koji, poput novinara Vukašina Obradovića, smatraju da je medijska strategija samo spisak lepih želja koji ništa neće promeniti.

Posle četiri godine čekanja najzad je usvojena nova medijska strategija. Na osnovu ovog dokumenta, koji je trebalo da bude donet još 2016, u narednih pet godina biće menjani medijski zakoni kako bi se poboljšala medijska situacija u Srbiji.

Ogroman je broj problema koje ona mapira – od ekonomskog položaja i bezbednosti novinara, preko uticaja politike i države na medije i regulatorna tela, do netransparentnog i nefer dodeljivanja novca medijskom sektoru kroz konkurse i javne nabavke.

Neke od ovih stvari – poput povlačenja države iz vlasništva nad medijima i privatizacije ili gašenja agencije Tanjug – trebalo je da budu rešene prethodnom strategijom. Država se, međutim, nije kompletno povukla: i dalje je u vlasništvu Politike, a Tanjug i dalje radi u nedefinisanom statusu.

Ignorisanje ovih problema traje od 2011. godine, pa novom strategijom osim novih, treba rešavati i one probleme koji su zaostali.

Iako nema iluzija da će na kraju petogodišnjeg perioda sve u medijima biti idealno, Tanja Maksić, programska koordinatorka BIRN-a i članica radne grupe za izradu strategije, smatra da će neki rezultati svakako biti ostvareni.

Prema njenom mišljenju, tri najbitnija pomaka koja bi mogla da budu napravljena doslednom primenom ove strategije su efikasna kontrola para koje država na razne načine daje medijima, bolji rad REM-a, kao i transformacija medijske scene u pravcu digitala i modernizacije.

Da li će se to i desiti, zavisi od toga kako će biti izmenjeni postojeći zakoni i doneti novi, i još važnije – kako će biti primenjivani.

„Šta će se dalje dešavati ne mogu da predvidim. Svakako ćemo pratiti situaciju, i da za tri godine uradimo neku vrstu monitoringa šta je dosad urađeno i kako“, kaže Maksić.

Bivši predsednik NUNS-a Vukašin Obradović, koji je bio član radne grupe za izradu strategije pa se iz nje povukao, nije optimističan. Kako kaže, ne samo da je i prethodna medijska strategija ostavila mnogo problema za sobom umesto da ih reši, već je u međuvremenu država još više ojačala svoj uticaj na medije, koga se neće tako lako odreći.

„U odnosu na period kada je doneta prva medijska strategija 2011. godine, ova država sada ima više praktične vlasti nad medijima. Zaostalo pitanje Politike i Tanjuga sigurno će se rešiti u narednom periodu ovako ili onako, tim pre jer je sada za državu ključna uloga Telekoma u kome ima većinsko vlasništvo. To je sada primarno polje u kome država jača svoj uticaj“, navodi Obradović.

Na sam tekst medijske strategije Obradović nema naročitih zamerki, ali je ona za njega više spisak lepih želja nego strateški dokument koga će se vlast pridržavati. Kako kaže, niko je ni dosad nije sprečavao da menja stanje u medijima, poput ispravljanja manjkavosti sistema projektnog sufinansiranja ili bezbednosti novinara.

„Ako ne dođemo do suštinskih promena u državi – da dobijemo vlast koja će tretirati medije kao četvrti stub demokratije i da medijska zajednica tolliko ojača da bude otporna na sve pritiske – ne možemo ništa dobro da očekujemo“, navodi on.

Tanja Maksić, pak, smatra da je učešće u radnoj grupi i izrada nove strategije, uprkos tome što veliki deo zajednice ne očekuje naročiti boljitak, ipak bilo bolje nego da nisu učestvovali.

„Da nismo mi iz udruženja sedeli u toj radnoj grupi, sedeo bi neko drugi. Setimo se radne grupe koju je najpre formiralo Ministarstvo informisanja i koja je donela neka katastrofalna rešenja. Tako nešto bi bio mnogo gori scenario za novinare“, kaže Maksić.

Sledeći koraci podrazumevaju izradu Akcionog plana koji će definisati konkretne rokove, na čemu će narednih 90 dana raditi ista radna grupa. Posle toga bi trebalo krenuti u izmene zakona i eventualno usvajanje novih.

Međutim, ni to se, prema rečima Tamare Filipović iz NUNS-a i članice radne grupe, neće skoro desiti.

„Akcioni plan može u najboljem slučaju da bude gotov pre izbora, ali nam onda slede i izbori i formiranje nove vlade. Tako da konkretne izmene zakona i eventualni boljitak novinari sasvim sigurno ne mogu da očekuju pre iduće godine“, navodi Filipović.

Šta predviđa nova medijska strategija?

Na nešto manje od sto strana medijske strategije popisani su najbitniji medijski problemi i predlozi za njihovo rešavanje. Ovo su samo neki od njih.

Strategija predviđa da bi politički uticaj na medijsko tržište mogao biti smanjen preciznim bazama podataka. Predlaže se vođenje evidencije medija, njihove vlasničke strukture, kao i novčanih i drugih davanja (kredita, pozajmica pod uslovima povoljnijim od tržišnih). Bitna novina u odnosu na sadašnji registar medija koji skuplja ove podatke jeste i evidencija podataka o firmama koje daju novac medijima, donacijama, poklonima, sponzorstvima…

Za povećanje transparentnosti uticaja države na medijskom tržištu, strategija između ostalog predviđa da se vodi evidencija o novcu koji se dodeljuje medijima u postupcima javnih nabavki. Zahteva se i precizno definisanje usluga koje je moguće naručivati od medija putem javnih nabavki. Takođe, predviđa se i okončanje privatizacije – potpuni izlazak države iz Politike, kao i brisanje Tanjuga iz APR-a i pronalaženje „novog modela poslovanja“ za tu novinsku agenciju.

Nezavisnost Regulatornog tela za elektronske medije od političkih uticaja biće obezbeđena između ostalog time što će iz predlaganja kandidata za Savet REM-a biti isključen skupštinski Odbor za kulturu i informisanje koji ih sada predlaže Skupštini. Takođe, biće utvrđena jasna merila koja kandidat za člana Saveta mora da ispunjava – stručna sprema, radno iskustvo, profesionalni integritet i prepoznatljivost. U toku predizbornih kampanja, kako predviđa strategija, REM mora da prati elektronske medije i objavljuje izveštaje, a treba zakonom omogućiti ovom telu da propisuje novčane kazne emiterima koji krše zakon.

Problem sa političkim i drugim uticajima imaju i javni servisi, pa medijska strategija predlaže da se to rešava i time što će taksa biti njihov primarni izvor finansiranja, komercijalni prihodi će biti na drugom mestu, a najmanje će se finansirati iz budžeta, za razliku od sadašnje situacije. Za upravne odbore će se birati ljudi koji su „zaista profesionalci u oblasti medija“, a treba obezbediti i „zakonske garancije uređivačke autonomije“, posebno informativnih redakcija. Takođe, treba unaprediti i istraživačko novinarstvo na javnim servisima.

Projektno sufinansiranje može se poboljšati time što će se analizirati šta nedostaje od medijskih sadržaja pa će konkursi biti raspisivani upravo za te sadržaje koji nedostaju. Komisije bi trebalo da se biraju drugačije, tako što će postojati precizni kriterijumi stručnosti članova, načina rada i odlučivanja, a i evaluacija završenih projekata će biti obavezna. Takođe, treba sprečiti dalju mogućnost da se parama od projektnog sufinansiranja pokrivaju redovni troškovi rada redakcije, što je inače čest slučaj.
Još jedna novina bi bila i informaciona platforma gde će svima biti dostupni finansirani sadržaji i gde će moći da se pretražuju projekti, prijave, odluke, kao i linkovi ka emitovanim sadržajima. Osim toga, medijska strategija predviđa da svi koji konkurišu za novac na lokalu moraju da prihvate nadležnost Saveta za štampu, a prednost pri dodeli para imaće oni koji imaju manje izrečenih „mera“ od strane Saveta za štampu i REM-a.

Ekonomski položaj novinara može da se poboljša tako što će novinari potpisivati kolektivne ugovore, a za takve medije bi trebalo obezbediti i neku vrstu državne pomoći. Strategija predviđa i razvijanje mehanizama za nova radna mesta, zapošljavanje mladih novinara, kao i stvaranje uslova da bude više žena među urednicima i u menadžmentu.

Bezbednost novinara, kako predlaže ovaj dokument, može da se unapredi time što će biti evidentirana krivična dela prema novinarima, tako što će sudije, tužioci, policija i novinari ići na edukacije iz bezbednosti novinara, kao između ostalog i izmenom krivičnog zakonika kako bi se unapredila krivičnopravna zaštita novinara.

Strategija se bavi i brojnim drugim pitanjima, poput poboljšanja izveštavanja koje je namenjeno osobama sa invaliditetom, manjinama, dijaspori…

Ceo tekst Strategije razvoja sistema javnog informisanja za period 2020-2025. možete preuzeti ovde.

Četiri godine čekanja na strategiju

Prethodna medijska strategija važila je od 2011. do kraja 2016. godine kada je već trebalo da imamo novu koja bi se primenjivala od početka 2017. godine.

To se nije desilo jer je prva radna grupa za izradu strategije formirana tek sredinom 2017, a ideja je bila da prva verzija dokumenta stigne krajem godine. Međutim, ubrzo nakon toga petoro od 15 članova je napustilo radnu grupu iz raznih razloga.

Grupa je u krnjem sastavu ipak nastavila da radi, pa su čak i doneli Nacrt strategije. Ipak, aprila 2018. godine sve je odjednom obustavljeno odlukom premijerke Ane Brnabić, a nakon posete predstavnika OEBS-a Arlema Dezira i njegove zamerke zvaničnicima što se dokument izrađuje bez učešća relevantnih udruženja. Predlog je bio da OEBS posreduje u dogovoru između vlasti i medijskih udruženja.

Dijalog je otpočeo. U junu 2018. je formirana druga radna grupa, predstavnici udruženja su se vratili, a novi rok za izradu strategije je bio kraj te godine.

Rok ovoga puta nije probijen i Vladi je poslata prva verzija dokumenta, sa novim planom da se nakon javne rasprave usvoji do kraja aprila 2019.

Opet je, međutim, nastao haos: Vlada Srbije je Evropskoj komisiji sredinom 2019. godine poslala verziju medijske strategije koja je bila drugačija od one koju je izradila radna grupa. Nijedan predlog radne grupe koji se ticao REM-a u toj novoj verziji nije prihvaćen, kao ni neki predlozi o javnim servisima, a dodat je deo koji se odnosi na neophodnost definisanja cenzure i pritisaka na medije.

Ana Brnabić je tada rekla da je „apsolutno došlo do greške“ i da će videti ko je odgovoran za slanje pogrešnog dokumenta, ali se to do danas ne zna. Poslata je prava verzija strategije, Evropska komisija je dala mišljenje, a nakon što je radna grupa finalizirala dokument, on je najzad usvojen 30. januara ove godine.

Izvor: Raskrikavanje (autor: Marija Vučić)

Foto: Stefan Pavić