a

Veliki izazov uspešno savladan – Paćina „Družina snova“ savršena na Akonkagvi

Izvan himalajskog prostora, vrh Akonkagva (6962 m) najviša je tačka na svetu i predstavlja najviši vrh Južne i Severne Amerike, najviši vrh masiva Anda, najviši vrh Argentine i najviši vrh južne i zapadne polulopte planete Zemlje. U planinarskom sportu, uspon na Akonkagvu je ekspedicija tek za nijansu lakša od onih himalajskih, ali u odnosu na sve druge ekspedicije širom sveta – mnogo je zahtvnija.

This image has an empty alt attribute; its file name is 12-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 13-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 14-1-1024x683.jpg

Ekspedicija na Akonkagvu je veliki, skoro pa i najveći izazov u planinarskom sportu. Mnogo je razloga za to, najviše je onih uzrokovanih specifičnim vremenskim uslovima koji vladaju u surovom Andima, u blizini granice Argentine i Čilea, na koje ljudi koji ne žive na ovom području, uopšte nisu navikli i sve im to teško pada. Svemu prethodi i dug put do nacionalnog parka Akonkagva, nekad i „preko pola sveta“, a onda kreću izazovi, iskušenja i poteškoće na svakom koraku. Ne zna se šta je teže: da li prelazak pustinje Horkones, po stravičnoj vrućini, i dolazak do kampova na 3300 metara nadmorske visine i 4350 metara nadmorske visine, da li je to, potom, ulazak u oblast surove planinske, skoro polarne klime, gde se temperatura spušta do minus 30 ili minus 40 stepeni Celzijusa, gde kada vetrovi duvaju 70 kilometara na sat, smatra se da su to „povetarci“ (!?), gde kiseonika ima tek u količini od jedne trećine u odnosu na nadmorske visine do 2000 metara, gde se, u visinsim kamprovima na visinama između 5000 metara i 6000 metara nadmorske visine – planinari bave preživaljavanjem, topeći sneg radi dobijanja vode, ili dovlačeći vodu iz malih jezera oko kampova, gde se za ishranu prave neverovatne kombinacije namirnica, slanih, slatkih – onih koje se mogu izneti u visinske kampove i onih koje se nekako mogu pripremiti, onih koje kod svojih kuća niko od planinara ne bi spremao… gde vetrovi prete da odnesu šatore sa sve planinarima u njima…i još je takvih izazova, na svakom koraku, u svakom trenu…

Statistika ekspedicija na Akonkagvu je strahovito surova: od svih planinara, a na Akonkagvu se tokom sezone penjanja, decembra, januara i februara, upute planinari iz celog sveta, samo jedna trećina uspe da dođe do vrha, dve trećine njih odustane, pre ili kasnije!

Uprkos svemu ovome, Zoran Pavlović Paća iz Predejana, godinama uspešno predvodi ekspedicije na Akonkagvu, sa takvim umećem i takvim rezultatima, da Paća, čovek sa juga Srbije, deluje spremniji – fizički, psihološki, i snalažljiviji na Andima, i od profesionalnih argentinskih vodiča, a da ne govorimo o vodičima raznih ekspedicija iz celog sveta. Zna se, godinama unazad – januar i februar postali su rezervisani za Paćine ekspedicije na Akonkagvu. Ova, 2020.godina, za Paću je takoreći i počela u Južnoj Americi, zato što je pre svoje ekspedicije na Akonkagvu, Paća uspešno predvodio „družinu snova“ iz Severne Makedonije, na ekspediciji u Čileu, kada su se, između ostalih vrhova, popeli i na vrh Ohos de Salgados (6893 m), najviši vrh Čilea.

This image has an empty alt attribute; its file name is 15-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 16-1-1024x683.jpg

Praktično, Paća je 5. januara otišao za Čile sa jednom „družinom snova“, a svoju drugu, „družinu snova“ za Akonkagvu, sačekao je u gradu Mendoza, u Argentini, 29. januara.

A u najnovijem izdanju „družine snova“ za Akonkagvu bili su: Dragan Tadić (57), Miroslav Dokman (47), Dejan Milojević (42) iz Srbije, Predrag Lučić (45) iz Hrvatske i Sašo Paligora (31) iz Severne Makedonije. Već po uzrastu ovih planinara vidi se da se radi o iskusnim sportistima, a sudeći prema njihovim sportskim biografijama, radi se i o prekaljenim planinarima, iskusnim visokogorcima, gde su se svi, do jednoga, već penjali na vrhove kao što su Elbrus i Mon Blan, a pojedini i na Kilimandžaro, Fudži, Ajlend pik u Himalajima… Ovo sve teško da bi bilo moguće da se ne radi i o snažnim pojedincima, vrhunskim intelektualcima, ostvarenim u svojim zanimanjima, liderima u oblasti javne reči, javnih finansija, javnih nabavki, energetike, privatnog preduzetništva, upravljanja projektima, investicijama, informaciono-komunikacionih tehnologija.

Paća je na Akonkagvu poveo razumne i racionalne ljude, koji su se, pojedinačno, vrhunski pripremili, fizički i psihološki, za sve nedaće i teškoće koje donosi Akonkagva. Mora se reći da su i članovi najnovije „družine snova“ za Akonkagvu, kao i učesnici ranijih godina, ipak, uz svo iskustvo i snagu koju su uneli u ekspediciju, za učešće na ekspediciji morali da napuste svoje „zone komfora“, životnog i sportskog. To je zato što je Akonkagva drugačija ekspedicija, teža od svih dosadašnjih, a učesnici su morali naglo da pređu iz komfora svojih životnih i profesionalnih opredeljenja – u pravu zonu borbe za život! Takođe i iz zone sportskog komfora, zato što su sve ranije visokogorske akcije i ekspedicije, ma kako atraktivno i zahtevno izgledaju, ipak po surovosti bile daleko ispod Akonkagve, jer uvek je postojala neka logistika ili neki objekat za smeštaj, čak i na ekspedicijama kao što su Elbrus ili Mon Blan ili Kilimandžaro. Iznad baznog kampa na Akonagvi, kampa Plaza de Mulas na 4350 metara,više nema ničega što bi moglo da se iskoristi kao logistika, ničega osim fizičke snage i duhovne snage planinara, koji na leđima, u rancu, nosi svu opremu za noćenje, uspon, hranu… a nositi 10, 15 ili 20 kilograma težine na leđima, u uslovima kada kiseonika skoro da i nema, jednako je težini od stotinak kilograma u gradovima u kojima živimo! I sve vreme boravka u nacinalnom parku Akonkagva, nema tekuće vode, nema ni iole pristojnijih higijenskih uslova. Navika na ovako nešto, spoznaja da se kroz ovo mora proći, podjednako je teška kao i svi aklimatizacioni usponi i završni uspon na Akonkagvu!

Zbog napuštanja lične i sportske „zone komfora“, za Akonkagvu je presudna psihološka priprema planinara.

Ekspedicija je trajala od 28. januara do 22. februara, ako se posmatra period od odlaska u Argentinu do povratka na beogradski aerodrom. Na samoj planini, na Andima, u nacionalnom parku Akonkagva, Paćina „družina snova“ boravila je 18 dana, od 1. do 18. februara.

This image has an empty alt attribute; its file name is 17-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 18-1-1024x683.jpg

Po dolasku u Mendozu, svako od učesnika iznajmio je nedostajuću opremu. U oblasnoj kancelariji Ministarstva turizma Argentine, overene su dozvole za ulazak u nacionalni park Akonkagva i dozvole za uspon na vrh, koje su važile 21 dan. Od Mendoze, družina se prebacila u selo Penitentes, u blizni ulaska u nacionalni park, i to je bio poslednji dodir sa civilizacijom pre ulaska u nacionalni park. Penitentes se, inače, nalazi blizu granice sa Čileom, na magistralnom putu koji povezuje Mendozu sa Santijago de Čileom, glavnim gradom Čilea, koji je odavde udaljen 160 kilometara.

Prvog februara družina je ušla u nacionalni park na visini od 2900 metara i savladala deonicu od 9 kilometara, pustinjskom dolinom Horkones, do prvog kampa, koji se zove Konfluencija, na visini od 3330 metara. Naravno, bilo je veoma vruće, i nije trebalo mnogo vremena da se planinari napune sitnim pustinsjim peskom. Planinari su na leđima nosili manje rance, a višak stvari, u transportnim torbama, do Konflucencije je prebačen karavanm mula. Ove životinje se u nacionalnom parku Akonkagva kroiste kao glavno tovarno i prevozno sredstvo, zbog svoje izdržljivosti. U kampu Konfluencija svi su, prema najavama i očekivanjima, imali blage probleme sa probavom, zato što se kamp snabdeva vodom iz obližnje reke, a ta voda ima sto puta veću količinu magnezijuma, od uobičajene. Već drugog februara izveden je i prvi blagi aklimtizacioni uspon, do vidikovca ispred kampa Plaza de Francija, na oko 4100 metara. Teren je i ovde uglavnom pustinjski. Sa ovog vidikovca najbolje se visi Akonkagva, u svoj svojoj snazi, dominaciji. I sve se čini da je vrh blizu, kao, recimo, kada sa Vlasinskog jezera posmatramo Čemernik i Gramadu, i znamo da ćemo se na njihove vrhove popeti za par sati. Ovde će to trajati, po etapama, dve nedelje. Na Andima – pogled vara!

This image has an empty alt attribute; its file name is 19-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 20-1-1024x683.jpg

Drugog februara, družina je napustila kamp Konfluencija i uputila se ka baznom kampu Plaza de Mulas, na 4350 metara. Opet je karavan mula poneo višak stvari, a družina je prevalila 18 kilometara, od kojih prvi 10 kroz pustinju Horkones, na nekim delovima ravnu kao tepsija. Od raskrsnice Ibanjez, trasa je počela da liči na pravu plannarsku, i počeo je nešto ozbiljniji uspon ka baznom kampu. Valja reći da je, kada se izađe iz pustinje, predeo prilično jednolična. Nigde drveta, nigde žbuna. Nigde ptice, nigde zeca. Samo stene, kamenje krupno, kamenje sitno. Sivilo. Andi ovde više liče na mesečevu površinu.

U baznom kampu Plaza de Mulas najviše je planinara. Ima ih sa svih kontinenata. Iz Plaza de Mulas usmeravaju se sve dalje aktivnosti. Ovde je Paćina družina imala logističku podršku agencije, i učesnici su spavali u velikim šatorima, a agencija je spremala tri obroka dnevno. U baznom kampu postoji i lekarska služba, spasilačka služba, rendžeri imaju svoju stanicu. Čak se može i komunicirati internetom, s tim što ovo zadovoljstvo prilično košta – 10 dolara za 30 minuta. U bazni kamp neprestano pristižu planinari, a drugi pak odlaze. Neke grupe odlaze na aklimatizacione uspone, neke se spuštaju sa aklimatizacija, neki se spuštaju i sa vrha. Mnogi napuštaju kamp bez da su se popeli na Akonagvu, jednostavno statistika se ostvaruje, surovost Akonkagve nadvladava sva nadanja. Ima i dosta nestrpljivih, koji žure, ne odrade u potpunosti aklimtizaicju, čini im se da mogu da dođu do vrha vođenih nekakvim entuzijazmom, ali od toga, obično – ne ispadne ništa, sem dezorijantisanosti, visinske bolesti, razočarenja!

Zato je Zoran Pavlović Paća velemajstor aklimatizacije. Svoju družinu, Paća je tri puta penjao ka visisnkim kampovima u pravcu Akonkagve, i tri puta spuštao u bazni kamp. Ključni ciklus visinskih aklimatizacija sproveden je petog, šestog, sedmog i osmog februara. Najpre je petog februara „družina snova“, sa svom opremom na leđima, iz baznog kampa krenula u pravcu starog kampa Nido de Kondores na 5250 metara. Ma koliko bili spremni, svi iz družine su ovo jako teško podneli. Za sedam sati, korak po korak, najsporije moguće, sa čestim odmorima, družina je došla do starog Nida. Malaksalost, umor, neraspoloženje…Paća je ovo opisao kao normalnu situaciju, i „obećao“ da će stanje svakog ponaosob biti znatno poboljšano po silasku u bazni kamp i prilikom narednih aklimatizacionih uspona. Koliko je samo teško postaviti šatore na ovako velikoj visini. Kamen u ruci, kojim treba dodatno osigurati šator od vetra, postaje višestruko teži na ovolikoj visini. Družina je postavila svoja tri šatora na starom Nidu, čak se prošetala, uz još teže napore, do novog kampa Nido de Kondores, na 5560 metara, gde je ostavila višak stvari i zahvatila vodu na malom jezeru. Do kraja dana, usledio je silazak u bazni kamp, radi hitnog oporavka.

This image has an empty alt attribute; its file name is 21-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 22-1-1024x683.jpg

Šestog februara, za nijansu lakše, ali i bez teških šatora u rancima, družina je izašla na stari Nido de Kondores i tu prespavala. Sedmog februara, Paća je svoju družinu, sa sve šatorima i opremom, prebacio u novi Nido de Kondores. U ovom kampu družina je i prenoćila, i opet, kao što je Paća najavio, sve se odvijalo bolje nego prethodnih dana. Družina napreduje… Osmog februara, družina kreće još više, u pravcu poslednjeg visinskog kampa, Kolera, koji se nalazi na 5970 metara. Doduše, Paćin plan bio je da se dođe do visine od 5800 metara, što je za četvoricu učesnika bila najviša visina do tada postignuta. Deo opreme i hrane je na ovoj visini, zakopan ispod jednog kamena, za potrebe završnog uspona. Odavde, družina se spustila čak do baznog kampa Plaza de Mulas, što je bio i Paćin ključni, strateški potez, za uspeh cele ekspedicije. Koliko se stanje družine popravilo, videlo se po neverovatnom apetitu koji su svi učesnci ispoljili po silasku u bazni kamp. I opet, Paća tvrdi kako je sve to normalno i kako se sve odvija u pravom smeru, što se tiče stanja svakog učesnika ponaosob.

Ono što se nije odvijalo u pravom smeru, a na šta niko nije mogao da utiče, jesu vremenske prilike, koje su se pogoršale na Akonagvi. Tri dana duvao je strahovito jak vetar koji je onemogućavao pristup vrhu. Zato je boravak u baznom kampu produžen za tri uzastopna dana. Jedan od tih dana, 11.februara, iskorišćen je za „lagani“ uspon na vrh Bonete (5077 m), koji se nalazi nasuprot Akonkagvi, ali na kome vetra nije bilo.

This image has an empty alt attribute; its file name is 23-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 24-1-1024x683.jpg

Tokom boravka u baznom kampu, Paćina družina sprijateljila se sa Migelom Dourom, slikarom iz Buenos Ajresa, koji tri meseca godišnje, tokom sezone penjanja, provodi u baznom kampu Plaza de Mulas. Migel je u jednom velikom šatoru napravio i galeriju, a ta galerija je ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao galerija na najvišoj nadmorskoj visini. Pojedine slike, Migel Doura je stvorio inspirisan Akonagavom, a jednu je čak naslikao i na samoj Akonkagvi, kada je uspeo da sat vremena provede na vrhu.

This image has an empty alt attribute; its file name is 25-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 26-1-1024x683.jpg

Na završni uspon, prateći vremensku prognozu, Paća je poveo družinu 13. februara. Tog dana, izveden je uspon iz baznog kampa Plaza de Mulas do kampa Nido de Kondores, gde su nekoliko dana ranije ostali postavljeni šatori. Družina je prespavala na Nido de Kondoresu, a 14.februara, složila je šatore i krenula dalje, ovoga puta cilj je bio kamp Kolera na 5970 metara. Usput je pokupljena oprema ostavljena pre nekoliko dana na 5800 metara i posle tri sata laganog hoda, izašlo se i na kamp Kolera. Na ovom kampu, voda se obezbeđuje tako što se topi sneg, sa jednog malog lednika 20-tak metara niže od kampa. Paća je tokom dana razgovarao sa rendžerima na kampu Kolera, proverio vremensku prognozu, pre svega što se tiče vetra, i odlučio da se na konačan uspon na Akonkagvu krene već narednog jutra, ili bolje rečeno naredne noći, 15.februara u 3 sata izjutra.

Družina se dobro odmorila na Koleri, obezbeđeno je dovoljno vode topljenjem snega. Dragan Tadić, pred polazak na završni uspon, odustaje zbog zdravstvenog stanja i on ostaje u kampu Kolera. Petorka kreće u odlučujući poduhvat. Noć je vedra, baterijske lampe čak i nisu potrebne. Strahovito je hladno, oko minus trideset stepeni. Vetar duva brzinom između 50 i 70 kilometara na sat. Za uslove Akonkagve ne tako jako, ali uzevši u obzir nedostatak kiseonika, itekako otežava kretanje.

Kuriozitet je da od Kolere do vrha treba savladati samo 2700 metara dugačku trasu. Ali, sa visinskom razlikom od impozantnih 1000 metara. Ova prelazi se za 8 do 13 sati, zavisno od vremenskih uslova i spremnosti planinara. I ma koliko svi bili spremni, nema planinara koji ovde neće doživeti jednu ili nekoliko kriza. Najteže od svega je što ne može normalno da se diše, i što vetar dodatno rashlađuje ionako prisutnu hladnoću. Trasa najpre vodi do prevoja Indepedenicija na 6300 metara, koje je jedino mesto u zavetrini na ovoj trasi. Ovde se polako i razdanjuje, i obrisi Akonakgave, koji su se nešto slabije videli obasjani mesečinom, sada postaju divovska Akonkagva veoma blizu svih na trasi. Blizu, a sve deluje zastrašujuće, opasno i nedostupno. Potrebno je aktivirati voljni momenat i savladati tu psihološku barijeru da je nemoguće popeti se na Akonakgvu. Posle Indepedencije, sledi i najvetrovitiji deo, zvan Traversa, koji se proteže od 6400 do 6500 metara nadmorske visine. Srećom, snega nije bilo, i nije bilo potrebno stavljati dereze.

This image has an empty alt attribute; its file name is 27-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 28-1-1024x683.jpg

Posle Traverse, dolazi se na deonicu koja je i najteža na celoj ekspediciji, deonicu na koju je Paća upozoravo godinu dana unazad. To je čuvena Kanaleta, duga 500 metara, ali sa visinskom razlikom od 300 metara. Strmo, strmo, strmije… Sitno kamenje, sipar. Može se napraviti par koraka, i potom se mora napraviti odmor od par minuta. I sve tako. Uz to, i sipar vraća penjače unazad, a ovde je dovoljno proklizati ili vratiti se unazad korak-dva, već su to dvostruki napori. Kanaleta se proteže od 6500 do 6800 metara nadmorske visine. Čini se da nema kraja. Svi su umorni. Jezici koji se mogu čuti su sa svih kontinenata. I svi žele do vrha, a mogućnosti se sužavaju. Paća je odredio najsporiji mogući tempo kretanja. Družina već vidi druge planinare na vrhu, čuje glasove. Istovremeno, mnogo je susreta sa onima koji odustaju, padaju, nemoćni, kao pokošeno snoplje.

This image has an empty alt attribute; its file name is 29-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 30-1-1024x683.jpg

Konačno, Paćina „družina snova“ na Akonkagvu izlazi posle 8 sati i 45 minuta od polaska sa Kolere. Četvorica iznurenih, i Paća „sa rukama u džepovima“. Akonkagva bez snega, sa mnogo sitnog kamenja, koje družina uzima kao suvenire. Posle kraćeg fotografisanja i odmora, sve u svemu dvadesetak minuta na vrhu, za istoriju, za večnost, za nezaborav. Koje misli naviru? Vrhunac sportske karijere svih, osim naravno Paće, kome je ovo rutina. Družina je uspela, došavši do krajnjih granica izdržljivosti i funkcionisanja organizama.

Družina sada lagano kreće, istom stazom, nazad. Kanaleta na spuštanju, još teža i opasnija nego pri usponu. Do kraja dana, družina je pristigla u kamp Kolera. Posle noći provedene u ovom kampu, družina se spustila u bazni kamp Plaza de Mulas.

Konačno, 18. februara, posle 27 kilometara preko stena i kroz pustinju Horkones, Paćina „družina snova“ izašla je iz nacionalnog parka Akonkagva i ponovo dosegnula civilizaciju.

This image has an empty alt attribute; its file name is 31-1-1024x683.jpg

This image has an empty alt attribute; its file name is 32-1-1024x683.jpg

Zbog produženog boravka u baznom kampu i na planini uopšte, nije bilo mnogo vremena upoznati se sa lepotama Buenos Ajresa. Ovaj grad, koji se naziva i „Pariz Južne Amerike“, biće detaljno upoznat, nekom drugom prilikom.

Družina se konačno vratila svom komforu, svojim životima. Šta dalje? Za sada, niko nema odgovor…

U bogatoj fotogaleriji pogledajte najzanimljivije detalje sa ekspedicije na Akonkagvu.

Miroslav Dokman

Foto: Zvanična stranica Planinarskog društva “Preslap” Niš

Bez komentara

Ostavi komentar