a

…se zagledala, zažmurivši kratkovido. Osmjeh na trenutak prolete preko usana. “Je l’ ti znaš kome sam ja tamo nekad bila nevjesta u pokušaju?” “Znam. Kako ga reče, nevjesta u pokušaju…” “Da, gastarbajterska kćerka…” “Miran čovjek, on je meni onaj starovremski izdavač.” “Hoćeš da kažeš da ti nije jasno zašto smo raskinuli? A on takav čovjek. Prvo, to je bilo davno. Drugo, postojao je razlog. Treće, nije ljubomora. Hoćeš da čuješ?” “Hajde…” “To je bilo početkom devedesetih, on je pet godina stariji od mene, znači, tridesetak. Tek je ušao u posao, firma, porodica, bio je sav ponosan. Jednom mi odemo u banku da uzmemo neku gotovinu, pa onda pođemo u neki park, koji je u stvari bio javni prostor samo što ljudi uglavnom nisu to znali. Nešto slično ovom ovdje. I ja sjednem na klupu da prebrojim te pare, da ih sortiram, otkud znam šta, neka glupost. On stoji malo pored, a ja stavim jednu hrpu pored mene, okrenem se da vidim nešto u torbici, tek u jednom trenutku samo vidim on uzeo čovjeka za kosu i udara mu glavu u klupu. Jedno tri-četiri puta ga je tako udario, ja sam počela da vrištim i uhvatim mu ruku i on ga pusti, i dere se da pusti novac. A novac sav tu, on ako je bio uzeo dvije novčanice, četrdeset evra otprilike, današnje vrijednosti. Ništa. Vidim čovjek pristojno obučen, negdje njegovih godina. Pokušava da povrati, ali samo kao nešto što kažu žuč… Onda sjedne na travu, a suze mu teku niz obraze. I pita ga je l’ bilo neophodno da ga unakazi. Sad imam sigurno potres mozga, nekako priča, nepovezano, sad ne mogu sutra da radim. Što si mi to uradio. Ja sam ogladnio, da sam lopov ukrao bi hranu. Vidim gospođa ima dosta novca, pa nije problem. Htio sam da platim hranu. Što si mi to uradio. Sad neću moći da radim sutra. A sutra me je čekao posao. Ne mogu gladan da radim. Sad ne mogu nikako. Nije on to tako ispričao, isprekidano je pričao, sve mu se vrtjelo u glavi i proba da obriše suze ali promaši. Ja sam gledala i pamtila. Nisam mogla da se mrdnem ni da kažem nešto. Onda on traži dokument neki od njega. Dade mu dokument, on pogleda i vrati mu. Dobro, reče, a onda meni reče da idemo. Mislim, meni je bilo jasno da je što se mene tiče između njega i mene gotovo. Zato smo raskinuli. Nisam više mogla da budem s njim. A nije me ni bilo briga da znam šta radi. A on je sljedećeg jutra otišao kod tog čovjeka na njegovu adresu. Čovjek nije bio beskućnik. Imao je neki kao stančić. To sam sve kasnije saznala. Ovaj neće da ga vidi, naravno. Iako mu se stalno obraćao sa vi i molio ga da mu oprosti. I nije mogao da ga otjera, on je bio tu i molio oproštaj. I na kraju je izmolio oproštaj. U stvari, nimalo nije loša priča, baš je dobra, u stvari. Je l’ vidiš ona dva gospodina, jeste, tu dvojicu, u ranim šezdesetim… Je l’ tako da liče po ponašanju na rođenu braću… Nisam ih vidjela neko vrijeme, zato sam se uzvrtjela. Oni dolaze ovdje a ja dolazim da ih vidim. Stalo mi je, znaš, stalo mi je. Mnogo mi je stalo. Zato mi je stvarno uvijek mnogo drago kad ih tako vidim…”

Piše i foto: Ratko Stavrov

Napisao/la

Ratko Stavrov je rođen 18. 11. 1963. u Splitu. Stanovao je na raznim mestima. Sa ove tačke gledišta nije baš siguran gde je živeo. Dakle, Split, Smederevo, Sarajevo, Beograd, Dimitrovgrad. Završio je 1987. godine studije srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti. U međuvremenu je ostao bez jezika, koji je sada prinuđen da stalno posuđuje, a književnost koju je učio zove se drugačije. Zaposlen je u Gimnaziji u Dimitrovgradu. Kao samozvani umetnik sa afirmacijom među prijateljima u prethodnih dvadesetak godina izdao je šest knjiga (od kojih su dve zajedničke), uglavnom kratke proze. Izuzetak je u poslednjoj knjizi, gde su šansone bez nota. Pošto nema strpljenja za pecanje, hobi mu je vođenje radio-emisija. Ima pokoju dobru fotografiju, koju s vremena na vreme predstavi publici u Dimitrovgradu.

Bez komentara

Ostavi komentar