Vrh Treska na južnom Kopaoniku, zlatni dan na „srpskom Olimpu“

Posebnog oblika, upečatljivog položaja, planinski vrh koji nije sličan ni sa jednim planinskim vrhom na jugu Srbije. I na Kopaoniku je jedinstven. Stenoviti dvozubac koji para nebo iznad južnog Kopaonika, simbol oblasti Toplica, pijedestal juga Srbije. Najlepši južnjački vidikovac, a uz vrh Šiljak na Rtnju, jedini vrh Srbije čiju pravilnu senku, sunčevi zraci oblikuju u gustim šumama podno njega.

Treska je vrh na južnom delu ogromnog masiva Kopaonika, izdiže se iznad Lukovske Banje, severozapadno od ovog mestašca, koje se sve više turistički razvija zadnjih decenija, u dijagonali prema najvišem i najpoznatijem delu Kopaonika, prema Pančićevom vrhu. Iako je Treska visoka tek 1439 metara, njen dvozubac, njene dve oštre stene, razdvojene malim prevojem, čine da ovaj vrh brže zapadne za oko od mnogo viših planinskih, a gromadnih vrhova.

Nazvali smo je „srpski Olimp“ ili „srpski Mitikas“ (Mitikas je najviši vrh Olimpa), zato što svojim izgledom, Treska kao da je u ogledalu ocrtana mitska planina Grčke.

Treska odudara od najvišeg dela kopaoničkog masiva još po nečemu: staze ka Treski vode i dalje kroz netaknutu prirodu, divljinu. Oko skijaškog centra, na najvišem delu Kopaonika, decenijama unazad izgrađeni su savremeni, komercijalni sadržaji, kojih oko Treske nema. I da Treska nije ovako oblikovana kako jeste, za veći užitak bila bi dovoljna samo ova činjenica o odsustvu komercijalnih sadržaja. A ovo je tek jedan od aduta Treske…

Planinarsko društvo „Preslap“ uspešno je 1. novembra izvelo družinu na Tresku. U družini je bilo planinara iz Niša, Leskovca, Kuršumlije, Prokuplja, Jagodine, Zambije i Južne Afrike. Vreme je toliko bilo lepo, kao da je prkosilo kalendaru, činilo se kao da se barem na jedan dan, na južnom Kopaoniku vratilo leto. Postoji više pravaca uspona na Tresku, jedan od njih je direktno iz Lukovske Banje, potom se može penjati i preko sela sela Trešnjica, postoji i dugačka trasa iz Brzeća, kojom se spaja središnji Kopaonik sa njegovim južnim delom, ali čini se da je najlepša i najlakša staza upravo ova kojom je i vodički tim Planinarskog društva „Preslap“ poveo svoju družinu. To je staza koja počinje u selu Štava, kod čuvene crkve Svetog Mine, prvobitno podignute u 12. veku, potom srušene, onda obnovljene u 17. veku.

Zanimljivo je da je područje Kopaonika, kroz istoriju, bilo oduvek važno strateški, na važnim pravcima komunikacija, i ekonomski, zbog rudnog bogatstva. U srednjevekovnoj srpskoj državi, po proizvodnji gvožđa i srebra, Kopaonik je bio jedno od najizdašnijih područja u Evropi. Kralj Milutin je, zabeleženo je, na južnoj strani Kopanika, između reka Toplice i Ibra, između ostalog upravo i na području gde se nalazi vrh Treska, naselio brojne porodice Saksonaca, koji su u ono vreme bili narod specijalizovan za rudarstvo. Južno od sela Štava, u okolini sela, na padinama vrha Pilatovica, prema Kosovu, i danas ima ostataka nekadašnjih jama rudnika gvožđa. Narod koji danas naseljava ove krajeve, koji pripadaju opštini Kuršumlija, poreklo vodi od rudara Saksonaca.

Od sela Štava i crkve Svetog Mine, zaštitnika rudara, široka staza lagano vijuga ka višim delovima Kopaonika, u pravcu Treske, do koje treba preći tek 7 kilometara. Malo iznad mahale Željove, izlazi se na prvi od nekoliko vidikovaca i proplanaka. Sa prvog vidikovca, zanimljivo je – na koju god stranu da pogledamo, vidimo planinske vrhove, prevoje i doline, ali samo na jednoj jedinoj planini – na Kopaoniku! Tako i spoznajemo koliko je Kopaonik zaprava prostran i velik, jer sa prvog vidikovca vidimo i njegov središnji deo prema Pančićevom vrhu, ali i vrhove Pilatovica, Šatorice i Musovica, na Kosovu, koje je par kilometara južnije od Treske.

Sa narednog vidikovca, pogled se još više širi, te u vidokrug ulaze i planine Željin i Golija. Sa trećeg vidikovca, na koji se izlazi posle više od jedne polovine pređenog puta, konačno se u svoj svojoj veličini, dominantno ukazuje dvozubac Treske. Ma koliko je okolina lepa i atraktivna, a svuda unaokolo su fantastični predeli Kopaonika i ostalih planina, svi će gledati samo u Tresku. Nestvarno sve deluje, lepše i od pravog Olimpa! I – nedoumica: „Da li je uopšte moguće popeti se na Tresku?“ Ima opravdanja za nedoumice, zato što dvozubac u svom najvišem delu izgleda oštro poput igle. Odgovor je da se svi možemo popeti na Tresku, da prvi utisak težine vara, ali utisak lepote ne može prevariti. Zato, samo valja nastaviti, polagano, korak po korak, i još više se približiti Treski (ne)stvarnog izgleda!

Najstrmija deonica, zapravo, i nije na stenama Treske! Kada se prođe raskrsnica planinarskih staza, gde se levo odlazli ka Brzeću, a desno produžava za Tresku, otpočinje i najteža deonica, najizraženiji uspon. Treba par stotina metara ići strmo, gotovo vertilalno, uz livadu, koja odvodi do samog podnožja stene južnog vrha Treske. Pre same stene, staza će odjednom skrenuti u šumu, i dalje će se ići, na jednoj kratkoj deonici, paralelno sa stenama Treske. Ova šumska staza izlazi na prevoj između severnog i južnog vrha Treske, i tek kada se izađe na prevoj, vidi se da odlazak na obližnju južnu stenu Treske zapravo i nije nikakav poseban napor, niti sa sobom nosi rizike. Maltene se stazicom izlazi na južni šiljak, gde ima sasvim dovoljno prostora da se smesti i poveća družina planinara i uživa u pogledu i suncu. Malo je, ipak, zahtevniji odlazak na severni vrh Treske, koji je od južnog viši par metara, a do njega se na par mesta treba rukama pridžavati za stene. Takoreći, i usponom na severni vrh Treske pokazuje se da ono što je sa vidikovca izgledalo kao nemoguće i krajnje opasno, u stvari je dostižno.

Sve ovo, doživela je, u zlatnom jesenjem danu, družina koju su ispred Planinarskog društva „Preslap“ predvodili Miroslav Dokman, Slobodan Vasković i Vladimir Mitrović. Kratka obdanica proizvela i rani smiraj dana, proizveli su neverovatno lepe igre svetlosti i kompozicije, koje su bile i nagrada za prethodni uspon na čudesnu Tresku.

Miroslav Dokman

Foto: Planinarsko društvo “Preslap” Niš