a

Planina kao knjiga: Asenovo kale i Sip

O planini Ruj i okolini može se (i mora) napisati knjiga. Zato je pred autorom ovih redaka veliki izazov da ukratko opiše čitav mozaik istorije, kulture i istraživanja netaknute prirode, koji će se odigrati u samo par sati boravka na Ruju.

Pravilo je, bez izuzetka, da će ovakav mozaik dočekivati i one koji prvi put zakorače na veličanstvenu Ruj planinu, i nas koji ovde stalno dolazimo i na njoj smo pokrenuli praznike i manifestacije.

Scenografija koju stvaraju prirodne lepote i znamenitosti jugoistične Srbije, na Ruju i okolini, i dramski zaplet koji se uvek odigrava zato što se uvek nešto novo spoznaje – učinili su da se i 18. aprila, na akciji Planinarskog društa „Preslap“, odigra još jedna veličanstvena predstava Ruja i čitavog krajolika oko ove nestvarne planine.

Bićemo, stoga, kratki u ovom opisu, ne bi li sebe motivisali da jednog dana na stranicama knjige, oživimo uspomenu na velikog Aleka Konstantinova, i poput ovog viteza pera i istraživača planina Balkanskog poluostrva, ostavimo, za sva vremena, trag o najlepšim predelima i najlepšoj prirodi.

Podsećamo se da je pre tačno deset godina – 18. aprila 2011.godine, po prvi put, od strane planinara, otkriven vrh Sip, i da je i do dana današnjeg tajanstven ostao, i tajanstven će biti, ne zato što je teško naći put do njega, već zbog buđenja iskonskog, zbog prikaza i doživljaja na samome putu do Sipa, zbog toga što ga vrhom nazivamo i planinari, i istraživači i geografi, ali Sip na vrh ne liči nimalo iz pravca Srbije, a jedva da je nalik vrhu kada se posmatra iz Bugarske. Zbog stoletnih šuma koje deluju kao najtiše šume Balkanskog poluostrva, u kojima je disanje planinara i namernika – najsnažniji zvuk. Zbog čestih magli i izmaglica, rose na travi i granama. Zbog napuštene karaule koja se kao po pravilu pojavi u vidokrugu tek kada se njoj sasvim približimo, izranja iz magle. Zbog oznake vrha, graničnog kamena, koji se nalazi na zaravni, u travnjaku, a onda, samo desetak metara dalje, već u Bugarskoj, konačno se i naiđe na strminu, koja će u povratku predstavljati deonicu uspona.

Podsetili su se planinari iz Niša, Knjaževca, Leskovca, Bojnika, Jagodine i Jasenovog Dela, čuvenog voza na pruzi uskotračnog koloseka, koji je od 1922 do 1962. godine saobraćao od Pirota, preko Sukova i Zvonca, sve do Rakite i legendarnog rudnika kamenog uglja. Ušli su planinari tako, skoro jedan vek kasnije, i u kadrove filma „Rudareva sreća“, koji je ovde, u kraju koji je Aleko Konstantinov oceni lepšim od Švajcarske i Tirola, snimljen 1929.godine, kao prvi igrani film u istoriji kinematogarfije na ovim prostorima.

Obišli su planinari dve svetinje – manastir Uspenija Presvete Bogorodice u Sukovu, i manasti Svetog Jovana Bogoslova u okolini Poganova.

Kroz kanjon reke Jerme, u okolini sela Vlasi, prošli su planinari, prošetali drumom, izgrađenim na trasi nekadašnje pruge, prošli su kroz nekoliko tunela i ovekovečili inverziju i prelamanje stena moćne Greben planine i moćne Vlaške planine.

Između Stolske planine i Ruj planine, kod Zvonačke Banje, tamo gde se stene ove dve planine maltene dodiruju, tek metar i po su udaljene, reka Blatašnica ili Zvonačka reka, prosekla je najuži kanjon u Srbiji – kanjon Cedilka. U Cedilku ćemo ući prelaskom kamenog mosta, nekadašnjeg železničkog mosta, sada pešačkog. U kanjonu se prolazi i kroz dva tunela, nekada je kroz njih prolazila čuvena lokomotiva „Baba Milka“, prema Rakiti sa praznim vagonima, od Rakite sa vagonima punim kamenog uglja. Danas kroz ove tunele prolaze planinari i izletnici. I sve će trajati beskonačno dugo, valja ovo pogledati, uživati u uzbuđenju, valja oslikati, snimiti.

Do ponositog vrha Asenovo kale, družina je izašla kroz atar sela Jasenov Del. I, kao što je sve ovde posebno, neobično, tako je i selo Jasenov Del najrazuđenije selo u Srbiji, razbacano na ogromnoj površini, od reke Jerme na severu do Blatašnice na jugu, od Stolske planine na zapadu, sve do Sipa i granice sa Bugarskom na istoku, a na jugozapadu, na vrhu Vetren (ili Rakitski kamen), susreću se atari sela Jasenov Del, Vuči Del i Rakita, sa atarom sela Lomnica kod Trna u Bugarskoj.

Zbog svog oblika očnjaka, ponositi vrh Asenovo kale uočava se iz znatno udaljenijih krajeva. Ovoga puta, magla i oblaci uslovili su da se prilikom uspona na stenu Asenovog kaleta, koja samo na slikama i možda u priči deluje zastrašujuće i neosvojivo, a u stvarnosti je sve znatno lakše – uopošte i ne vidi Asenovo kale.

Doduše, valjalo je otići do Sipa i vratiti se u Jasenov Del. Tek onda, kada su se planinari pripremali za povratak kućama – u kasno nedeljn popodne, oblaci su se razišli i sunce je, sada već daleko sa zapada, obasjalo neobično lepom svetlošću i vrh Asenovo kale i kanjon Cedilka, toliko inspirativnom svetlošću da ćemo ovde doći i u skorije vreme. Ovako osvetljeno Asenovo kale je svetionik i inspiracija za neke nove misli, i redove koji će tek biti ispisani…

Miroslav Dokman

Foto: Planinarsko društvo “Preslap”

Napisao/la

Miroslav Dokman je rođen 1973. godine u Surdulici. Po profesiji diplomirani ekonomista. Živi i radi u Nišu. Planinar i zaljubljenik u prirodu od ranog detinjstva. Učesnik brojnih planinarskih ekspedicija i veliki zaljubljenik u planine južne Srbije i Bugarske. Jedan od pokretača planinarsko-kulturnih manifestacija na jugu Srbije, kao što su Tradicionalni međunarodni uspon na Ruj, Tradicionalni uspon od Sokobanje do Oštre čuke, Međunarodni vlasinski uspon, Međunarodni uspon na Crnook, Međunarodni uspon na Radan, Međunarodni zaplanjski uspon, Praznik planinarske slobode i dostojanstva u selu Vrmdža. Urednik internet stranice "Tradicionalni međunarodni uspon na Ruj" i pisac planinarskih priča i putopisa. Saradnik pisanih i elektronskih medija u Srbiji i Bugarskoj: Planinarski glasnik, Blic, Narodne novine, Sloboda, Južne vesti, b92, radio Beograd, radio Babušnica, Nova TV-Bugarska, Mirogled-Pernik … Saradnik sa planinarskim i kulturnim poslenicima iz Republike Bugarske. Priprema svoju prvu knjigu planinarskih putopisa.

Bez komentara

Ostavi komentar