Uspon na planinu Maglić jedan je od najatraktivnijih planinarskih i visokogorskih izazova na Balkanskom poluostrvu. Na Magliću se nalazi i najviši vrh Bosne i Hercegovine – vrh Maglić bosanski, sa 2386 metara nadmorske visine, ali – gle zanimljivosti, ovaj vrh nije najviši i na planini Maglić, koja se prostire na granici Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Najviši vrh Maglića udaljen je par stotina metara od Maglića bosanskog, i zove se Maglić crnogorski, visok je 2388 metara. Ali, Maglić bosanski izrazita je stena, kakvih inače mnogo ima u ogromnom sistemu i vencu Dinarida. Maglić crnogorski, pak, dostupan je sa svih strana, vrh na koji se planinari penju iz zadovoljstva, da se opuste posle (a možda i pre – zavisno odakle se kreće na Maglić bosanski), uspona na najviši vrh Bosne i Hercegovine.
Planinarsko društvo “Preslap” organizovalo je i uspešno izvelo visokogorsku akciju na Magliću, koja je tokom tri dana boravka u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, dodatno obogaćena sadržajima raftinga, kanjoninga i odlaska na sastav reke Tare i reke Pive, gde nastaje reka Drina.
Akcija je izvedena od 23. do 25..jula, a uspon na Maglić usledio je u subotu, 24. jula. Vodički tim Planinaskog društva “Preslap” na ovoj akciji činili su Miroslav Dokman i Dragan Trninić, a prema vrhovima Maglića poveli su 21 učesnika iz Niša, Leskovca, Beograda, Novog Sada i Sofije.
Vodiči su izabrali najkraći, najstrmiji, najefektniji i najatraktivniji smer uspona na Maglić bosasnki. Polazno mesto bio je plato Prijevor, na oko 1700 metara nadmorske visine, iznad Tjentišta, doline Sutjeske i prašume Perućica. Odatle, kada se pogleda stena Maglića, svako bi pomislio da tu prolaza nema, da se niko ne može uzverati uz divovsku stenu. Trasiran je “Banjalučki smer”, koji u manje od 3 kilometra dužine, savladava skoro 700 metara visinske razlike. Uspon je neprestan, vodi preko sipara i oštrih stena. Ponajmanje se ovde hoda. Valja ovde mnogo više verati se, koristiti ruke, tražiti i najmanji, ali dragoceni oslonac. Na najstrmijem delu trase, tamo gde, ako pogledamo dole, vidimo kako smo, zapravo, izašli iz pravog pravcatog ambisa – postavljene su čelične sajle, koje umnogome pomažu prilikom penjanja. Pogled je lep, zato što se sa svake tačke ove trase, čak i dok se planinari drže za stenu ili sajlu, može videte čitav splet dinarskih planina oko Maglića – Volujak, Bioč, Zelenogra…beskrajno zelenilo Perućice…
Na Prijevoru, družinu je dočekao i Predrag Lučić Priša, učesnik izdanja Paćine “družine snova” sa Akonkagve, 2020.godine, kada je šator delio sa Miroslavom Dokmanom u svim visinskim kampovima. Dvojica prijatelja tada su jedan drugom bili najveća podrška, i tako, u najtežim uslovima, postigli su vrhunski sportski rezultat, vrhunski i u svetskim okvirima.
Priša je dan ranije izveo svoj uspon na Maglić, a sada je družini poželeo sreću. Osim sreće, od važnosti će ovde biti i disciplina, čelična volja, najsnažnija koncentracija.
Ako se o Magliću pomisli da je uzaludno pokušati uzverati se njegovim liticama – odustanak je blizu. Ali, ako se misli na svaki naredni korak i svaki naredni potez, na ovako kratkoj i strmoj trasi, dobija se na nadmorskoj visini i to će uliti dodatnu volju da se ode do kraja. A na putu do vrha, dobrano će boleti prsti na rukama, kada se traži oslonac. Svaki naredni korak je najvažniji, i u svakom iskoraku nogom, ili hvatanju rukama, traži se sigurnost pre svega, i dodatno približavanje cilju.
Družina se sporo, ali sigurno kretala u srcu stena i na sajlama. Vodiči su na najtežim deonicama upućivali svoje penjače gde i kako da iskorače ili gde da rukama pronađu oslonac – “hvat”.
Zanimljivo je da je od 21 učesnika, samo jedan – Miroslav Dokman, već bio na Magliću. Ostalima, među kojima je bilo i dosta visokogoraca, ovo je bio prvi dolazak na Maglić. A jedan od najlepših utisaka ove družine, za koju bi svi pomislili da je raznorodna, jeste upravo iskazana solidarnost i homogenost.
I tako, posle tri sata i petnaest minuta, družina je izašla na Maglić bosanski. U isto vreme, iz Crne Gore, iz pravca Trnovačkog jezera, na Maglić su izašli i planinari iz Prokuplja i Beograda. U beogradskoj družini, bio je još jedan šampion sa Akonkagve – Andrija Bogićević, uzor mladim sportistima.
Od Maglića bosanskog, do Maglića crnogorskog, potrebno je lagano kretati se petnaestak minuta. Podjednako je lep vidik sa oba vrha Maglića, ali dok je Maglić bosanski jedna divovska stena, dotle je Maglić crnogorski, iako malo više – sasvim blagog oblika.
Posle Maglića crnogorskog, družina se uputila sasvim lagano, na delu trase gde nikakvih prepreka nema, ali zato ima odličnog pogleda na gorsko oko – Trnovačko jezero, sve do prevoja Carev do. Upravo sa ovog prevoja, panoramski pogled na Trnovačko jezero, u obliku srca, najlepši je.
Ali, odavde počinje i izrazito strm silazak ka Trnovačkom jezeru, po stazi prepunoj sipara i sitnog kamenja. Ponovo valja biti maksimalno koncentrisan, što ovde i nije lako, koliko pogled luta ka lepoti Trnovačkog jezera.
No, kada se konačno do jezera družina spustila, uživala je na obali ovog jezera, neobičnog položaja i neobičnog oblika. Dragulj je to prirode do koga se može doći samo pešice ili na konjima!
Povratak na Prijevor usledio je redovnom stazom kroz šumu, a na kilometa pre Prijevora ponovo se iz Crne Gore ulazi u Bosnu i Hercegovinu. Deset sati je trajao uspon na Maglić, sa povratkom na Prijevor.
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo “Preslap”
