U subotu, 20. novembra, dvojica planinara, Nenad Aleksandrov iz Bosilegrada i Miroslav Dokman iz Niša, izveli su uspon na vrh Samovilnjak (1736 m), na južnom delu masiva Milevske planine. Uspon je izveden iz pravca Bosilegrada, tako da je trasa otpočela u mahali Marinkovci. Dalje se išlo, preko mesta Šipkovica, u atar sela Milevci. U centru sela nailazi se na veliku raskrsnicu, odakle, koji god put da se odabere, na kraju će odvesti na bilo Milevske planine iznad sela, na kome je povučena granica između Srbije i Bugarske, i na kome se i nalazi vrh Samovilnjak.
Da bi celokupna trasa bila zanimljivija, dvojica planinara odlučila su da se jednom stazom popnu na najviši deo južnog masiva Milevske planine, a da se obilaznom stazom spuste u Milevce.
Sve do izlaska iz Milevaca, vreme je bilo prijatno, čak i ne previše hladno. Bilo je i sunčanih perioda, a u jednom trenutku, istočno od Milevaca, pojavila se i duga, kao da je povučena sa vrha Samovilnjak, kao da je pozivala planinare da što pre dođu do ovog vrha.
Potom, u šumi podno graničnog bila, naglo je zahladnelo. Po izlasku iz šume, planinare je, na graničnom delu Milevske planine, koji je jedan ogroman pašnjak, dočekao vetar olujne snage. Više se ništa nije moglo videti, osim beline, magle, oblaka. Postalo je i neprijatno hladno. Žuta trava prekrivena je bila belim pokrivačem, snegom i ledom. Inače, Samovilnjak se može videti još iz Arnautske mahale sela Milevci. Sa Dlge njive, kako se i naziva područje pre same državne granice, osim Samovilnjaka, odlično se mogu videti i sve susedne planine na jugu Srbije i u Bugarskoj. Ovoga puta, nije se ništa videlo, te su dvojica planinara, po velikoj hladnoći, nekako došla do Samovilnjaka, a tek na desetak metara pred samim vrhom, uočila su dva obeležja ovog vrha – veliki granični kamen i veliki stub na kome je ispisan naziv Samovilnjak.
Temperatura na vrhu spustila se na minus deset stepeni. Olujni vetar postao je najjači upravo na Samovilnjaku. Dvojica planinara samo kratko su se zadržala na vrhu, a potom brzo krenuli ka njegovom podnožju i dolini u pravcu sela Milevci.
I, kao što to obično biva, i kao što su dvojica planinara prižljkivala, u ataru Milevaca, priroda i planina ponovo su pokazali svoje blaže lice. Opet je ogrejalo sunce, prestao je da duva vetar, kao da se oluje nije dogodila na samo par kilometara od tog mesta, pre samo sat ili dva!
Svakako, snažno preporučujemo odlazak na južni deo Milevske planine, i uspon na vrh Samovilnjak. Nekako, za brojnije grupe planinara i ljubitelja prirode, letnji meseci bi bili idealni da ovde dođu i upoznaju se sa prirodnim lepotama bosilegradskog kraja, ali i sa istorijom, kulturom i tradicijom.
Staza, inače, u oba pravca, duga je 20 kilometara, i sasvim je prohodna. Ide se ili širokim seoskim putevima, ili širokom šumskim stazama, a u završnoj deonici, do vrha Samovilnjak, preko Dlge njive, vodi jasno profilisan put.
Miroslav Dokman
Foto: Miroslav Dokman / Nenad Aleksandrov
