Ime je znak, a nadimak će samo učvrstiti saznanja. Greben planina nije nazvana po geografskom pojmu “greben” iz srpskog jezika, koji označava oblik reljefa planine, nešto uži deo planine, sa nešto strmijim padinama, koji obično vodi do najvišeg vrha. Greben planina nazvana je na bugarskom jeziku, gde reč “гребен“ znači češalj. A jedino što češalj ima i što ga čini češljem je mnoštvo zubaca. Sada se otvaraju saznanja o planini Greben i za one koji ovde nisu dolazili… Pre petnaestak godina, kada su se petorica niških planinara popeli na Greben, što je bio i prvi uspon na ovu planinu od strane planinara iz Niša, zbog izuzetno oštrog terena, nepristupačnog, slabo prohodnog, zbog opasnih stena, litica, „noževa“…ovi planinari, inače iskusni visokogorci, koji su se penjali i na najviše vrhove sveta, nadenuli su Grebenu nadimak „srpski Materhorn“. Slika ove planine sada je još jasnija. Veliki Aleko Konstantinov je oktobra 1895. godine, proveo družinu od stotinak planinarki i planinara iz Sofije, u dva dana, preko Grebena i Vlaške planine i ubrzo napisao čuvenu pripovetku „Šta?! Zar Švajcarska?!“ („Какво Швейцария ли?“). Upravo u ovoj pripovetki, velikan slobode, misli i delovanja, upoređuje kanjon reke Jerme i planine Greben i Vlašku planinu, sa Alpima u Švajcarskoj i Tirolu u Austriji i hrabro tvrdi – ova balkanska čudesa lepša su! Još je Aleko i pozvao građane i omladinu da pre nego što se otisnu u avanture po svetu, da dobro upoznaju i zavole zemlje u kojima žive i rade, prirodne lepote i kulturnu baštinu.
Ispisana je još jedna zlatna stranica istorije planinarstva! Zauvek ćemo po dobrom i lepom pamtiti nedelju, 27. mart. Novi poduhvat Planinarskog društva “Preslap” odigrao sa na Greben planini, izvedena je uzbudljiva, uspešna i masovna akcija prelaska Greben planine, na akciji koju je podržao i Planinarski klub “Ruj 1706” Babušnica, te je akcija okupila 70-tak planinarki i planinara iz Niša, Babušnice, Doljevca i Zaječara. Pre četiri godine, Planinarsko društvo “Preslap” izvelo je i najmasovniji uspon ikada na Greben planinu, sa preko 120-oro učesnika, a ta akcija iz 2018. godine i ova od 27.marta 2022. godine, umnogome su podsetile na poduhvat Aleka iz 1895. godine.
Po predivnom vremenu, prolećnom, uspon je izveden klasičnom trasom iz sela Dragovita. Greben je, uz Suvu planinu i planinu Veliki krš kod Bora, jedna od samo tri planine alpskog tipa u Srbiji, mladih venačnih planina. Neverovatno oštar, uostalom i naziv duguje po reči koja na bugarskom jeziku znači “češalj”, zbog brojnih zubaca na njegovom glavnom grebenu. Sa susednom Vlaškom planinom obrazuje kanjon reke Jerme. Vlaška planina najlepše se vidi sa grebena Grebena, a Greben se najlepše vidi sa najvišeg dela Vlaške planine.
Od Dragovite, do vrha Beženište, sa 1338 metara najvišeg na Greben planini, trasa je duga tek 5 kilometara, a naša družina je trasu uspešno i bezbedno prešla za čak 3 sata i 45 minuta, što je još jedan pokazatelj težine trase i odgovornosti vodičkog tima i učesnika ove akcije.
Postepeno, težina trase se pojačavala. Izlazak iz atara Dragovite izveden je po uobičajenoj šumskoj stazi, usledio je potom strmiji izlazak na prevoj na 1100 metara nadmorske visine. Odavde, trasa je vodila po neravnom terenu, sa mnogo sitnog kamenja koje štrči iz zemlje. Malo kroz šumu, malo na ogoljenim delovima, sve dok se ne izađe na prve veće vidikovce. Odavde se i najbolje videlo dalje prostiranje grebena Grebena, čiji je najviši deo bio tako blizu, a tako daleko.
Usledilo je veranje po stenama… Oprezno, sporo, ali sigurno. Družina je počela da koristi ruke. Ispred se ubrzo ukazala stena koja je zatvorila vidik, koja se činila neprelaznom… To je čuveni „nož“ planine Greben…
Konačno i dolazak na to mesto koje uliva najviše strahopoštovanja na Grebenu, mesto gde svima, bez obzira na spremnost i iskustvo veranja po stenama – neminovno zadrhti celo telo od straha – to je čuveni “nož Grebena! Ovde je vodički tim postavio uže, a prelazak “noža” iziskivao je najveću moguću pažnju, mnogo snage i savršenu koncentraciju gde je najvažnije bilo – učiniti prvi naredni korak, pronaći oslonac. Na ovakvim mestima primenjuje pravilo „tačke tri oslonca“, gde u svakom trenutku, i kod svakog narednog poteza, dve ruke i jedna noga ili jedna ruka i dve noge moraju imati čvrst oslonac na steni. Dakle,naredni potez izvodi se ili jednom rukom, kada se traži „hvat“ u steni, ili jednom nogom, kada se traži oslonac oko stene ili u nekom njenom procepu.
„Nož“ Greben planine – stena koja je uzana manje od jednog metra, a na obe strane su ambisi ogromnih dubina. Dno ambisa se ne vidi…Ali zato se vidi dolina reke Jerme, kod Trnskih Odorovaca, i oblast Burel, oko Caribroda. Stena „noža“ je čvrsta, ne odranja se, što je povoljna okolnost. Još snažnija od ove stene valja biti koncentracija penjača, podignuta na nivo šahovskog velemajstora!
Nisu svi učesnici krenuli preko “noža”, bilo je i onih koji su se zadovoljili time da dođu u podnožje ove divovske stene i tu provedu vreme do povratka družine sa vrha Beženište. Dugo, predugo je trajao prelazak noža, ali svi koji su se odvažili da pređu preko “noža” u tome su uspeli! Usledila je efektna završnica do vrha Beženište i dugo uživanje na suncu i u pogledima.
Naravno, u povratku je valjalo još više pojačati pažnju i koncentraciju na novi prelazak noža! I u tome su uspeli svi, a pohvale naročito idu ka troje najmlađih učesnika ove akcije, iz Osnovne škole “Učitelj Tasa” Niš – Nađi Ristić, Loli Jocić i Urošu Ristiću.
Vodički tim činili su Miroslav Dokman, Vladimir Mitrović i Saša Aranđelović, a na “nožu” je veliku ulogu odigrao i Milan “Lane” Stojilković.
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo „Preslap“ Niš
