Nema prepreka za „družinu snova“! Ostvaren je još jedan uspeh epohalnih razmera na ekspedicijama iz programa „Seven Summits“ – najviših vrhova na kontinentima, kada je naša družina, sačinjena od 11-oro planinarki i planinara, zakoračila 22. oktobra na Uhuru vrh, koji je sa svojih 5.895 metara nadmirske visine, najviši na planini Kilimandžaro, najviši u Tanzaniji i najviši u celoj Africi.
Kakav je to samo osećaj kada smo svedoci ispisavanja istorije, i kada sami, ličnim primerom, vlastitim dellima, pišemo zlatne stranice istorije sporta, kada smo najbolji ambasadori svojih gradova i zemalja… Zato se i nazivamo „družinom snova“, svoje snove ostvarujemo, i njihovo ostvarenje temeljem je novih dostignuća za neke druge ljude koji će na naša mesta doći. Ima li snažnije motivacije nego kada svakim korakom, svakom kapi znoja, bivamo sve bliži ispunjenju naših, uvek visoko postavljenih, uvek amibiciozno postavljenih ciljeva?
Jedanaestoro velikih ljudi odvažilo se da krene na Kilimandžaro. Admira Konićanin, Mirza Ramović i Kasim Hamzagić predstavljali su Tutin. Predrag Lučić došao je iz Zagreba. Iz Kristijanštada u Švedskoj put Kilimandžara krenula je Jovana Bogojević, reprezentativka Srbije u rukometu. Iz Beča se pridružio Danijel Milovanović. Jovana i Danijel su, u spektakularnom finalu ekspedicije, “ukrali šou”, “oteli uspon” ostalima iz “družine snova”, ali neka su, i treba slaviti i obeležavati ljubav, a kada zajednički život otpočne na vrhu Kilimandžara, jasno je da će dalji život biti neobičan, obeležen srećom, radostima i najprijatnijim iznenađenjima. Jug Srbije predstavljalo je petoro planinara – visokogoraca. Heroj Leskovca je Goran Stojilković, a za Zorana Pavlovića Paću iz Predejana, uspon na Kilimandžaro maltene je lagana šetnja! Troje Nišlija na najlepši način je ušlo u istoriju grada na Nišavi – Milica Komadinić i Ivica Đorđević usponom na Uhuru vrh po prvi put su zakoračili na neki od vrhova iz programa “Seven Summits”… i ovde se neće zaustaviti… a Miroslav Dokman treći, a u stvari i četvrti put je izašao na “Seven Summits” vrhove (i Elbrus i Mon Blan su na neki način deo “Seven Summits” – jedan kao najviši vrh Evrope kao kontinenta, drugi kao evropski vrh ili vrh u središnjoj i zapadnoj Evropi, prema kojoj težimo)… i takođe ide dalje u programu “Seven Summits”.
Možda bi bilo pravilno da se ovaj svetski program više i ne naziva „Seven Summits“, već „Nine Summits“, upravo zbog dualizma najviših vrhova u Evropi i u Australiji i Okeaniji. Neki autori će biti isključivi da se u Evropi posmatraju nove granice kontinenata, i da Elbrus sa 5.642 metara nadmorske visine bude najviši vrh kontinentra drugi će biti isključivi u tome šta predstavlja Evropa kao tradicija i sistem vrednosti i na kome se području civilizacijske tekovine Evrope odvijaju, te je onda, jasno, Mon Blan, sa 4.810 metara evropski prvenac. Autor ovih redova pobornik je ovog drugog koncepta, ali zašto da se ovi koncepti dodatno ne razrade? Zašto da ne primenimo dodatni koncept i oba ova vrha proglasimo najvišima u Evropi. Slično je i u Australiji i Okeaniji, u samoj državi Australiji, sa svojih 2.228 metara, najviši vrh je Košćuško, ali u širem području Okeanije, znatno su više Karstencove piramide ili Punčka Džaja u Papui Novoj Gvineji, sa 4.884 metara nadmorske visine.
Kod Afrike, pak, nikakve dileme ne postoje. Kilimandžaro je najviša planina, a Uhuru je najviši vrh na kontinentu.
Kilimandžaro je, zajedno sa planinom Fudži u Japanu, najpoznatija planina na svetu, najpopularnije odredište. Kilimandžaro i Fudži su simboli naše planete. Kilimandžaro zaostaje po visini i od Akonkagve i od Mont Everesta, i od još dosta vrhova u Aziji, i od vrha Denali u Severnoj Americi, ali kada se ugleda Kilimandžaro, ova planina izgleda kao krov sveta.
Kilimandžaro se nalazi malo ispod ekvatora, na 3 stepena južne geografske širine, i 39 stepeni istočne geografske dužine. Kilimandžaro uliva strahopoštovanje, izdiže se iznad ogromnih prostranstava savana i stepa ekvatorijalne Afrike. Kilimandžaro, kao i Fudži, izaziva divljenje i kada se posmatra iz aviona. Sa područja Kilimandžara, uostalom, i potiče ljudski rod, razvio se pre milion godina homo sapiens upravo ovde, u savanama i šumama podno Kilimandžara. Najstariji ostaci homo sapiensa pronađeni su u rezervatu Ngorongoro u severnoj Tanzaniji…
„Družina snova“ odvažila se da krene tamo gde se odigrao osvit celokupnog ljudskog roda…
Ekspedicija je trajala od 16. do 26. oktobra.
Izvanredno je logistiku ekspedicije pružila agencija “Praygod Africa Safaris” iz Mošija, u Tanzaniji, sa 23 angažovana čoveka, od kojih 5 vodiča, 2 zadužena za kuhinju, i 16 nosača. Hrana je bila spremana po evropskoj recepturi, čak i u većim količinama, te je bilo mogućnosti za dodatak, a ispoštovani su bili članovi “družine snova”, koji iz verskih razloga ne jedu svinjsko meso, kao i oni koji jedu isključivo hranu bez glutena. Nosači su sav višak stvari nosili specifičnom tehnikom i veštinom – na glavama?! – što je inače svakodnevnica u ekvatorijalnoj Africi, a ovoj veštini se svi uče još kao deca.
Naravno, nosači su i sa stvarima koje su nosili, još i na glavama, kao žitelji ovog područja, potpuno aklimatizovani, hodali mnogo, mnogo brže od vodiča i “družine snova”. Za nas je važilo pravilo “pole pole”, što na svahili jeziku, zvaničnom u Tanzaniji, znači “polako, polako”. To je, u stvari, poznati hod na aklimatizacijama na svakoj ekspediciji, gde se korača veoma sporo, “nogu pred nogu”.
Uspon na Kilimandžaro izveden je Marangu trasom. Ovo je jedina trasa uspona na Kilimandžaro na kojoj postoje čvrsti objekti – kolibe, i ostala infrastruktura – prostorije za dnevni boravak planinara i obedovanje, toaleti, umivaonici, struja, internet, u kolibama su sobe sa krevetima…Uz Marangu stazu često se ide i na Mašame trasu, gde planinari spavaju u šatorima, a ova trasa traje nešto duže i pogodnija je za aklimatizaciju.
Marangu trasa namenjena je komformistima. I sve pobrojano oko smeštaja i hrane jeste prednost ove trase.
Međutim, Marango trasa ima i svoje nedostatke i rizike. Pre svega, uspon i silazak traju samo šest dana, što je nedovoljno za kvalitetnu aklimatizaciju i otklanjanje u najvećem delu rizika od visinske bolesti. Nema ni klasičnih aklimatizacionih uspona, niti dodatnih silazaka i smanjenja nadmorske visine, metoda koje se koriste na drugim ekspedicijama. Sve se odvija u četiri etape, na kojima se, svakog dana, prevaljuju znatne razdaljine i zavidne visinske razlike. Ovi usponi uglavnom su ravnomerni, međutim, dugotrajni su. Završni uspon se znatno razlikuje, zato što se prvi njegov deo odvija po izuzetno strmom terenu, od Kibo koliba na 4.700 metara nadmorske vsiine, do Gilmanove tačke na 5.670 metara nadmorske visine, noću, po izuzuetno hladnom i vetrovitom vremenu.
Uspon je počeo 18. oktobra na Marango kapiji, na oko 1.800 metara nadmorske visine. Družina je tog dana prošla kroz tropsku šumu, koja je bujala od života, i savladala oko 900 metara nadmorske visine, na razdaljini od 8 km, sve do Mandara koliba, gde je prenoćila.
Sutradan, 19. oktobra, valjalo je preći 12 kilometara i popeti se, ujednačeno, za 1.000 metara, do Horombo koliba, na oko 3.700 metara nadmorske visine. Već u prvom delu ove etape, tropska šuma ustupila je mesto patuljastom rastinju i ogoljenom terenu, pesku.
Četvrtak, 20. oktobar, bio je predviđen za aklimatizacioni uspon na vidikovac iznad Zebrninih stena, na 4.200 metara nadmorske viosine i povratak u Horombo kolibe. Ono što bi bilo dobro, a što bi se odigralo na nekoj drugoj ekspediciji, bio bi dan odmora, potpunog mirovanja u kolibama. Međutim, programi uspona na Kilimandžaro strogo su propisani od strane Ministarstva prirodnih rezusta i turizma Tanzanije,
Usledili su odlučujući dan i noć. Ujutru u petak, 21. oktobra, družina je krenula prema Kibo kolibama, koje se nalaze na 4.700 metara nadmorske visine, i predstavljaju poslednje objekte na Marango trasi. Rastojanje od Horombo koliba do Kibo koliba je 9 kilometara, a teren sada već vodi kroz pravu pustinju, planinsku, i vazduh je sve razređeniji. Za oko 7 sati družina je došla do Kibo koliba, taman da malo predahne, da se okrepi, da naši heroji probaju i da odspavaju, zato što sledi i završni uspon.
Ove etape, zanimiljivo, uvek je vodio različiti vodič iz agencije “Praygod Africa Safaris” – Hapson je vodio do Mandara koliba, Sandro do Horombo koliba, Lazaro do Zebrinih stena, a Džekson do Kibo koliba.
Završni uspon uopšte nije lak, iz više razloga. Najpre je vazduh sve razređeniji. Potom i sam teren deli ovaj završni uspon na dva dela. Od Kibo koliba do Gilmanove tačke na 5.670 metara, maltene se treba vertikalno popeti u samo 4 kilometra trase, doduše, trasa vodi cik-cak, ali svejedno je u pitanju izuzetno stgrma deoinica, koja se još i noću mora savladati. Od Gilmanove tačke do Uhuru vrha, još su dva kilometra, ali tada su planinarai umorni i suočavaju se sa najviše razređenim vazduhom od kako su krenuli na Kilimandžaro. Čak se Uhuru vrh vidi sve vreme, ali kao da “izmiče”. Naši vodiči su motivisali družinu, rečima “Da je lako – nije, ali na vrh ćete se popet vašim glavama, i neka sve ono za šta ste se pripremali, sada stane u narednih šest do osam sati.”
Družina je na završni uspon krenula u 23:30 sati. Noć je bila vedra, zvezdana, ali i hladna. Vodiči iz agencije “Praygod Africa Safaris”, poput štafete, stalno su se menjali na čelu kolone, jedan bi bio na čelu, a četvorica bi bi sa strane pratila družinu i psihofizičko stanje svakog od penjača, spremni da pruže pomoć, ponesu ranac, daju vodu, čajeve, čak i maske sa kiseonikom. Vedra noć a i svetla lampi onih grupa koje su malo ranije krenule ka Gilmanovoj tački, uticale su da se nazire Gilmanova tačka, da je tako blizu, ali u stvari veoma daleko. Vodiči iz Tanzanije dodatno su motivisali družinu stalnim višeglasnim pevanjem.
Preko šest sati bilo je potrebno doći na Gilmanovu tačku. Ispred same tačke, konačno se i razdanilo, činilo se da će to olakšati dalje kretanje. Ipak, razređeni vazduh delovao je, činio je svoje. Dvadesetak koraka, i kraći odmor. I u tom ritmu sve do Uhuru vrha. Na nekih par stotina metara od vrha, družina videla brojne ljude na vrhu, one koje su ranije krenuli na završni uspon. Videla se odatle i čuvena velika tabla koja označava da je dostignut krov Afrike. Samo je valjalo još malo biti oprezan i nikako ne prenaglilti, te u sasvim laganom ritmu izaći na Uhuru vrh.
To se i desilo posle 8 sati i 45 minuta otkako smo krenuli od Kibo koliba, odnosno 22. oktobra u 08:15 sati. Konačno ostvarenje planinarskog sna! Kilimandžaro, najpoznatija planina na svetu!
Ali, nisu samo planinarski sni ostvareni. Na vetrovitom Uhuru vrhu, samo što smo na njega zakoračili, odigrala se najlepša ljubavna predstava, kada je Danijel Milovanović zaprosio Jovanu Bogojević! Odmah su se priključili i vodiči iz Tanzanije, koji su u ovu čast otpevali i otplesali ljubavne pesme na svahili jeziku. Ipak je jezik sreće i ljubavi univerzalan, reči ne razumemo, ali kao da sve razumemo.
Posle dvadesetak minuta na Uhuru vrhu, družina je krenula u silazak, ovoga puta znatno brže su se svi kretali, prestala je potreba za sporim, “aklimatizacioom korakom”. Ali, ni silazlak sa Uhura, i uopšte sa Kilimandžara, nije bio jednostavan. Sada se sa Gilmanove tačke valjalo strmo spustiti do Kibo koliba, po stazi sipara, peska i prašine. Posle kraćeg odmora na Kibo kolibama, trebalo je otići do Horombo koliba, i tek se u kasno popodne odmoriti i sumirati utiske od prošle čudesne noći u ovog čudesnog dana.
Za pamćenje je bila noć u Horombo kolibama. Umor je iščezao, a nastupila je radost. Milica Komadinić slavila je rođendan, a Jovana i Danijel početak zajedničkog života. Naši vodiči i pratioci iznenadili su nas sveže napravljenom čokoladnom tortom. Pesmom nas ne mogu iznenaditi, neobično je kada ne pevaju, a sada su njih 23-ojica održali mali koncert. I zaista, ne moramo razumeti svahili jezik…osećanja se isto prevode na sve jezike sveta…
I, kao da se ništa nije prethodno događalo, družina je imala pred sobom novi težak zadatak: prvaliti, u nedelju, 23. oktobra, čak 20 kilometara, od Horombo koliba, do izlaza iz Nacionalnog parka Kilimandžaro na Marangu kapiji. Tako je družina u 6 dana prešla neverovatnih 80 kilometara na Kilimandžaru, po 40 kilometara u usponu i silasku. I po 4.000 metara visinske razlike u usponu i silasku.
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo “Preslap”
