Mudrost i prisebnost iskazala je družina koja se na akciji Planinarskog društva „Preslap“ uputila na zimski uspon na Željin planinu 5. februara. Ne postoji toliko veliki sportski uspeh, takav izazov, na kome bi se prešle granice izdržljivosti organzma i granice rizika po zdravlje – nijedan planinski vrh na svetu i oni najviši na kontinentima – toga nisu vredni.
Metar snega napadao je na Željinu u subotu uveče. Vetar olujne snage stvorio je smetove i u podnožju Željina. Družina je u selo Ploča, na južnoj strani Željina, na putu koji od Brusa vodi do Jošaničke Banje, pristigla u nedelju rano izjutra. Svi su od samog početka bili svesni da će ka vrhovima Željina ići dokle se u datim okolnostima može ići. Svima je bilo jasno da je sila prirode jača od bilo kakve sile čoveka, ma kako uporan čovek bio.
Samo…upornost na planinarenju, ako dovede do toga da planinarenje samo sebi postane cilj…postaje tvrdoglavost…i prelazi na opasna polja na kojima se ugrožava život!
Svako je u družini bio svestan toga, svakome u družini planinarenje je divan hobi, ali ne i smisao života!
Zato, družina je krenula iz Ploče, da oseti zimu, da provede dan u prirodi. Ovo je već četvrti zimski uspon na Željin, za družinu iz Planinarskog društva „Preslap“. U prva tri pokušaja, nekada lakše, nekada za nijansu teže, družina bi se probila do vrha Rogavska čuka, koji je sa 1785 metara prvenac Željina. Snega je uvek bilo i vetar je duvao oko vrha, ali tada je moglo da se prođe.
Sada, međutim, družina još nije ni izašla iz Ploče, nije ni došla do sledećeg zaseoka Jovančevići, i već je na ravnim deonicama trase bilo dubokih snežnih nanosa. Šta će onda dočekati družinu u najvišem delu Željina? Hladnoću, strahovitu studen od minus 15 stepeni, družina i nije previše loše osetila, svi su bili dobro odeveni.
Uspon na Željin odvija se u tri etape. Od Ploče do vrha Rogavska čuka, ukupno treba preći 8 kilometara i savladati nešto preko 600 metara visinske razlike. Po suvom terenu ili kada sneg nije previše dubok, to se postiže za najviše četiri sata…Ali….Prva etapa vodi do poznate šumske kamene kuće, na važnoj raskrnici željinskih šumskih puteva. Dovde je uspon neznatan, put širok, napusti se Ploča, uđe se u Jovančeviće, a onda se lepom četinarskom šumom dođe i do uvek otvorene kuće. Obično, za sat i po se dođe do kuće. Sada je to bilo nemoguće. Čak i na ovom ravnom delu, družina je nailazila na ogromne snežne dine, družina je upadala u dubok sneg. Tek posle dva i po sata, družina, prilično umorna, došla je do šumske kuće.
Druga etapa vodi od šumske kuće, veoma strmom deonicom kroz gustu šumu, sve do platoa oko vrhova Željina, a završni uspon predstavlja treću etapu.
Jasno je bilo da družina ne može okončati ni drugu etapu. Na pojedinim mestima, sneg je bio dubok do iznad struka, do grudi. Kako bi noge upale u sneg, tako bi ostajale zarobljene u beloj klopci. Izvlačenje iz snega nije bilo moguće u jednom ili dva koraka. Ni planinarski štapovi nisu mogli pomoći. Izvlačenje je trajalo dugo, predugo, a upadanja u sneg bila su česta, prečesta.
Družina je posle pet i po sati hoda od Ploče, izašla na 1550 metara nadmorske visine, na ukrštanje planinarske staze sa glavnim željinskim putem koji dolazi od Mitrovog polja između Željina i Goč planine.
Sneg je bivao sve dublji. Jezive zvuke je, istovremeno, stvarao vetar oko najvišeg vrha Željina. Gusta šuma ublažavala je nalete vetra i prugušivala njegov zvuk, a i pored toga jeziv je bio taj zvučni efekat.
Ovde je družina odlučila da se vrati nazad. I zato je ova planinarska akcija jedna od najuspešnijih. Nikada, niikada ka planinskih vrhovima ne smemo ići po svaku cenu. Koja je svrha tog besojmučnog penjanja i stavljanja na kocku života, zdravlja, sreće, stvaranje brige kod najbližih?
Željin će iznova i iznova dočekivati planinare. Željin će zauvek biti čuvar blagorodne Župe Aleksandrovačke, njenih vinograda i vinogorja. Ne bi moglo poteći vino u Župi da Željin na sebe ne preuzima svu žrtvu i na svoje vrhove prima surove vetrove sa Prokletija, sa Kosova, iz Crne Gore, iz Sandžaka, sa Golije. Sve te oluje, konačno bivaju zaustavljene na Željinu, a Župa ostaje zauvek pitoma, blagorodna, u boje vina obojena, pesmom opevana.
Miroslav Dokman
Foto: Planinarsko društvo “Preslap” Niš
