Zoran Pavlović-Paća iz Predejana, četrdesetogodišnji planinar i planinarski vodič, niže uspeh za uspehom, godinama unazad. Slavimo još jedan podvig, rezultat svetskih razmera koji su ostvarli planinari iz Srbije i Makedonije pod vođstvom Zorana Pavlovića. Osvojen je vrh Akonkagva (6962 m), na Andima, najviši vrh Argentine, južne i zapadne Zemljine polulopte. Jedan od vrhova iz programa „7 svetskih vrhova”, najviših tačaka kontinenata.
Akonkagva za Paću predstavlja maltene domaći teren, jer je i pre godinu dana bio vođa ekspedicije na ovaj vrh, a prošlogodišnju ekspediciju pamtimo po Paćinom isticanju obeležja međunarodnog uspona na Ruj na ledenoj i vetrovitoj Akonkagvi.
Ove godine, Zoran Pavlović je put Južne Amerike poveo još četvoricu iskusnih i prekaljenih planinara, temeljno pripremeljnih za sve izazove i prepreke koje surovo i negostoljubivo područje poput Anda neminovno postavlja pred planinare. Iz Srbije učestvovali su Dejan Milojević i Novak Spasić, a iz Makedonije – dr Zlatko Jakovski i Ljupčo Gorgiev.
Ekspedicija je počela 23. januara 2017. godine kada su naši asovi sleteli u Buenos Aires. Prvi, mali izazov, ali nimalo beznačajan bilo je prilagođavanje na vremensku i temperaturnu razliku. To su naši planinari uspešno prebrodili i otišli su u grad Mendozu, u podnožje Anda, u jugozapadnu Argentinu, gde su izvršili poslednje organizacione i logističke pripreme za najveće izazove koji su predstojali.
Jedna od najvažnijih aktivnosti na ekspedicijama jeste aklimatizacija, a ako je neko velemajstor za aklimatizacione uspone, to je Zoran Pavlović. Suprotno mnogim vodičima, Paća se trudi da njegovi aklimatizacioni usponi budi kondiciono lagani, a da se što više vremena provodi na usputnim vrhovima, makar i u stanju mirovanja. Paća uvek planira i dosta rezervenih dana na ekspediciji, za slučaj lošeg vremena ili jednostavno za koji dan duže boravka na većoj visini, sve zarad aklimatizacije. Naš Zoran često govori planinarima, tokom ekspedicija, da i u slučaju lošeg vremena, sam boravak u planinarskom domu ili šatoru na ovim, natprosečnim nadmorskim visinama, čini da se organizam pripremi za završni uspon i najteži izazov. Prošle godine, na ekspediciji Elbrus, Paćini planinari su od 1300 m visinske razlike na aklimatizacionom usponu na vrh Čeget, čak 1000 m prešli žičarom, ali zato na Čegetu boravili četiri sata. Kasnije je čak 16 od 17 planinara osvojilo najviši vrh Evrope.
Na Andima, pak, prva aklimatizacija je vršena sa dva noćenja na platou Konfluencija, na 3300 m i laganim usponima do 4000 m nadmorske visine. Sve ovo činjeno je pre dolaska u bazni kamp Plaza de Mules na 4200 m, u koji je naša ekspedicija ušla 29. januara.
Sledeća aklimatizacija izvršena je usponom do visinskog kampa Kanada na 5050 m i povratkom u bazni kamp, sve ovo u jednom danu, 1. februara. Učesnici ekspedicije bili su i pod stalnim nadzorom lekara u baznom kampu i dobili su „zeleno svetlo“ da mogu da se otisnu u završni uspon, koji se uvek odvija u nekoliko etapa. Narednog dana, 2. februara, naša ekspedicija otisnula se od baznog kampa, ovoga puta sa opremom i hranom, do visinskog kampa Nido de Kondores na 5500 m nadmorske visine. U ovom kampu ostavili su sve što je potrebno za završni uspon i spustili se u kamp Kanada, petstotinak metara niže, da tamo provedu noć.
Sve ovo obavljeno je uz najveće moguće strpljenje i veoma sporo – baš onako kako treba činiti da se izbegne visinska bolest, koja ovde stalno „kuca na vrata“.
Narednog dana, naša ekspedicija došla i do kampa Nido de Kondores i prenoćila u šatorima. Vremenski uslovi svih ovih dana nisu bili previše teški, reklo bi se podnošljiva hladnoća i vetar za ovo područje. Međutim, vremenski uslovi pogoršali su se 4. februara, počeo je da duva olujni vetar, temperatura se spustila ispod minus 30 stepeni, snežna vejavica je onemogućavala dalje kretanje. Šatori su se pretvorili u igloe! Zoran Pavlović donosi odluku da eskspediciju spusti sve do baznog kampa Plaza de Mules.
Vremenska prognoza bila je znatno povoljnija za period od 5. do 8. februara, najvažnije od svega da je predviđala sunčano vreme, vedro, sa manjom hladnoćom i manje vetra nego što je to bilo od 2. do 4. februara.
Paća ponovo izvodi ekspediciju u bazni kamp Nido de Kondores. Do Akonkagve su ostale još dve etape, ali one najteže, do visinskog kampa Berlin na 5900 m i do samog vrha. Kiseonika je sve manje, i sam kamp Nido je skoro na visini najvišeg vrha Evrope, Elbrusa. Od Nida do Akonkagve treba savladati tek nešto manju visinsku razliku od one od doma Prijut do vrha Elbrus na Kavkazu. Akonkagva je tu, vidljiva, na dohvat ruke, ali je zaista dug i opasan put do nje.
Potom nastaje drama u kampu Nido de Kondores. Dejan Milojević dobija temperaturu, oseća se loše i njegovo dalje napredovanje biva zaustavljeno u ovom kampu. Dejan se vraća u bazni kamp, kada i saznajemo za ovaj događaj.
Pokazuje se velika planinarska solidarnost i prijateljstvo. Dejan dobija poruke podrške, izražava se vera u njega da će već narednog puta pokoriti Akonkagvu, a ionako je dokazao da je veliki čovek i planinar koji je pokazao da može pomerati granice. Dejan iza sebe već ima uspešne izlaske na Mon Blan i Elbrus, te svakako ne treba sumnjati da će uspeti da osvoji i Akonkagvu i vrhove više i od Akonkagve, na primer Lenjinov vrh na Pamiru. Međutim, najvažnije je sačuvati zdravlje i prisebnost, i Dejan je svestan toga.
Sada Zoran, Novak, Zlatko i Ljupčo sa kampa Nido de Kondores kreću u odlučujući pohod. Sasvim je dovoljno vremena, da se iskoriste povoljni uslovi i izađe na Akonkagvu. Samo, treba znati – povoljni vremenski uslovi na Akonkagvi su oni zbog koji se u nižim predelima uključuju crveni meteo alarmi. Ni u jednom trenutku ne sme se zaboraviti gde se planinari nalaze i da se u jednom minutu sve može promeniti, da jedan prenagljen ili pogrešan korak vodi u beznađe.
Zoran Pavlović, kao izuzetni motivator i psiholog, u svakoj sekundi ekspedicije, poput šahovskog velemajstora, analizira situaciju, prati učesnike, prati i sebe, na kraju krajeva i predviđa buduće poteze, predviđa moguću promenu vremenskih uslova.
Malo iza ponoći 7. februara, četvorica planinara krenuli su iz svojih šatora u jedino mogućem ritmu: korak… duboko disanje… sledeći korak… ka Akonkagvi. Snažan vetar prethodnih dana sa izloženih delova Anda oterao je dobar deo snega. Na svoje zimske cipele, naši planinari ne stavljaju dereze. Sada je, na domak vrha, najteže: Akonkagva je vrlo blizu, ali je sve izuzetno opasno i naporno. Na licima učesnika vidi se sva težina ovog poduhvata: svi izgledaju umorno, ranjeno, naduveno. Danima su u predelu gde nema dovoljno kiseonika, izloženi su hladnoći i olujama.
Zoran Pavlović vraća film od pre tačno godinu dana: zadnji koraci su i tada bili najteži, činilo se da Akonkagva izmiče, da je možda njenu blizinu samo sanjao! Novak, Zlatko i Ljupčo još uvek sanjaju. Kao da čekaju da časovnik zazvoni, da ih prene iz tog usnulog stanja i da saznaju jesu li na Akonkagvi ili nisu!
Sat je zazvonio u 12:40 časova. Vreme je bilo sunčano, ali hladno i vetrovito. Akonkagva! Sa snegom koji je vetar oduvao ko zna gde, kao da je našim junacima želeo da omogući sigurniji izlazak na vrh.
Junacima se vraća snaga: počinje radost, vriska, ushićenje! Ali, do cilja je još daleko: nije Akonkagva cilj, već bezbedan silazak u podnožje Anda.
Do kraja dana, naši osvajači Akonkagve spustili su se u Nido de Kondores. Već 8. februara posle podne, bili su u baznom kampu Plaza de Mules, sa svojim prijateljom Dejanom Milojevićem koji se polako oporavlja.
Za svoje izuzetne rezultate, Zoran Pavlović je od strane Sportskog saveza Srbije, na predlog Planinarskog saveza Srbije, dobio zvanje „vrhunski sportista mađunarodnog ranga“.
Zoran Pavlović-Paća, otac troje dece, po svemu što čini za razvoj planinarstva i afirmaciju Srbije, svakako je najbolji sportista juga Srbije. Tokom 2017. godine, sa svoim planinarima, Paća će se otisnuti na nove ekspedicije: Elbrus, Mon Blan, Fudžijama, Damavand u Iranu…
Planinari iz Srbije, Bugarske i Makedonije ponosni su što u svojim redovima imaju ovakvog čoveka, koji svojim podvizima piše istoriju sporta.
Portret: Zoran Pavlović-Paća – autor Nenad Aleksandrov
Miroslav Dokman
Foto: Novak Spasić, dr Zlatko Jakovski i Zoran Pavlović
Povezane vesti:
U susret velikom planinarskom poduhvatu – EKSPEDICIJA NA PLANINU FUDŽI U JAPANU
Uprkos lošem vremenu, praznična atmosfera na Ruju: Preko hiljadu planinara doživelo 1706 snova
Veliko priznanje za planinarski pokret juga Srbije: Marina Stanković najbolji sportista Surdulice za 2016. godinu
Uvertira za 1706 snova: USKRŠNJI USPON NA STOLSKU PLANINU
