Folie à deux je kada vi i još neko, obično veoma blizak, imate utisak da ste jedini koji vidite to što svi ostali oko vas ne žele da vide. Ili barem ne žele da vide na isti način.
Hoćete primer? Evo, recimo da ste se našli u društvu usputnih poznanika, možda onih sa kojima radite ili nešto u tom smislu. Ogovarate nekog koga svi poznajete. Ljudi oko vas kažu kako taj neko ne ide u prirodu. „Ali, čekajte“, pokušavate da se usprotivite, „čovek uglavnom radi vikendom i uglavnom radi noćne smene, kako možete očekivati da ide u prirodu sa vama…“ „A, ne, dosta više s tom popustljivošću. Mi smo u prethodna tri meseca sedam puta proveli vikende u prirodi. On nijednom nije bio s nama.“ Vi i dalje pokušavate, sve slabijim glasom, sve ste više zbunjeni, da, tako je, on nije bio sa njima. Tačno je. Ostalo je nevažno, valjda… Na kraju krajeva, svejedno da li vam se folie à deux dešava sa nekim manje-više slučajnim istomišljenikom ili nekim bliskim ili ste u tome sami sa sobom. Osećaj je podjednako odvratan, u sva tri slučaja.
Nešto, u osnovi, slično dešava se ovih dana u svetu filma. Dugoočekivani nastavak filma Ridlija Skota Blade Runner, nastavak koji je režirao Deni Vilnev, nije običan promašaj. To je Promašaj. To je toliko veliki promašaj da se pretvara u neku vrstu uvrnute umetnosti. To je kao kada bi renomirani fudbaler, napadač, izveo jedanaesterac tako što bi loptu iz sve snage šutnuo na tribinu kraj aut-linije. Tako nešto se, zaista, graniči sa umetnošću. Posebno je bitno i to što se na semaforu pojavio rezultat koji kaže da je postignut gol. Vi se čudite, ali gledaoci se raduju i aplaudiraju, igrač koji je šutirao veseli se sa saigračima, protivnički igrači stoje pognute glave… Šta se dešava, pitate se. U osnovi, priča sa maleroznim filmskim „ostvarenjem“ još jedan je povod za nedoumicu o tome da li je kriv propagandista ili onaj ko propagandi veruje. Kada, moguće je, poučen i aktuelnim potpunim fijaskom bizarnog sočinjenija Darena Aronovskog, studio koji je snimio Blade Runner 2049, energično pristupi, nekoliko dana pre pojavljivanja filma u bioskopima, opsežnoj marketinškoj kampanji u kojoj pršte sazvežđa visokih ocena kritičara, valjda treba da se zapitate da li možda pokušavaju da vas prevare. A ne da im odmah nasednete.
Ali to je, naravno, lako reći. Sećam se priče mog dede o tome kako je neki njegov prijatelj odneo jaja na ovdašnju pijacu i naivnom kupcu iz velikog grada, koji je tražio jaja od crne kokoške, rekao da ima baš takvu crnu kokošku i ponudio mu jaja baš od te kokoške… Zapravo se ne sećam da li je velegrađanin jaja kupio ili je ipak pokazao dozu razumne skepse. Mada, s obzirom na to da je poverovao da su jaja crne kokoške drugačija od jaja neke drugačije obojene kokoške, ne mogu biti ni u šta siguran. Mogu, zapravo, da budem siguran da nikad nikakvog čoveka iz velikog grada koji je tražio jaje crne kokoške nije bilo. Ali, to mi sada govori moje bogato životno iskustvo. Lako je dedi bilo da me prevari onako malenog.
Ima onih koji pokušavaju da me prevare i sada kada više nikako nisam malen, sada kada sigurnim koracima putujem ka starosti. Naravno, ponekom to polazi za rukom. Ipak, čini mi se da obično uspevam da se odbranim, makar u sebi. U tome mi pomaže poučna duboka misao iz legendarne serije The X-files: ne veruj nikome. Nisam siguran u to koliko je korisna još jedna misao koja se pojavljuje u toj seriji: budi blizak sa prijateljima a još bliži sa neprijateljima. Ne mogu to da postignem. Raspoloživi neprijatelji previše su surovi i sirovi u svojim lažima, a oko mene je previše onih koji nemaju nikakvu zaštitu od takvih lagarija.
Ali ja ne želim da se igram dobričine kao moj omiljeni poznanik. Umesto toga, pridržavam se onoga što je u svom „Mletačkom trgovcu“, citirajući Foksa Moldera, rekao veliki Šekspir: „Ne veruj nikad. Slušaj muziku.“ I zaista, ako se već ne može izbeći folie à deux, onda je nabolje da taj drugi bude muzika. Ах, на колене ти падам, dopire iz zvučnika…
Ratko Stavrov
Foto: Ratko Stavrov
