“Imamo problem”, kaže čovek. “Što ga ne rešite?”, pitaju ga. Čovek u znak odgovora samo zbunjeno pogleda pitaoce. Pod uslovom da pomenuti problem uopšte postoji, ni čoveku ni tome “mi” u čije ime govori nije ni u kakvom interesu da se problem razreši.
Tako je iz mnogo sasvim očiglednih razloga.
Ako se problem počne rešavati, možda će se, o, užasa, i razrešiti, pa će onda biti potrebno tragati za novim problemom kao univerzalnim izgovorom.
Aktivno uključivanje u rešavanje problema podrazumeva i donošenje odluka i prihvatanje izvesnog stepena odgovornosti. Ne, to ne, nikako. Uvek je mnogo bolje sedeti u hladovini, doslovnoj ili metaforičnoj, i pljuvati, doslovno ili metaforično, po drugima. I tako dalje, i tome slično.
Pogotovo u prethodnih nekoliko meseci, nešto slično ovom malom „lamentu“ rečeno je u „regionu“ nebrojeno mnogo puta, u najrazličitijem kontekstu. Avaj, to nije jedno od onih opštih mesta za koja se brzo i lako utvrdi da ih realnost ne potvrđuje. Da biste ovom opštem mestu našli potvrdu, dovoljno je da ovlaš pogledate oko sebe.
Jezik u jugoistočnoj Srbiji nije nikakav problem a često se predstavlja kao takav, kao jedan od tih problema koji su neka vrsta podsmevanja ideji o panaceji, leku za sve bolesti. Dakle, problem jezika u ovom kraju kao univerzalno opravdanje, kao bezmalo nerešiv problem.
Nije tako. Sve što je potrebno uraditi, jeste da se stručnjaci za jezik nateraju da odrade svoj deo posla: da sazovu (ili da to uradi neko umesto njih) stručnu konferenciju na kojoj će se sumirati rezultati već postojećih istraživanja, na osnovu čega će, zatim, biti uobličeni zaključci sa kojima će se upoznati i stručna i šira javnost. I to je to, zar ne…
Jeste, osim što nije, kako kaže tinejdžerska šala. Jezičari su u pravu kad kažu da širu publiku ne interesuje ništa osim – naziva jezika. Objašnjavati širokoj publici da je jezik, pre svega, socijalna konvencija, ni više ni manje od bilo koje druge socijalne konvencije, naprosto je gubljenje vremena. Dijalektološka istraživanja mogu da traju i godinama. Izlaganje rezultata dugog, mukotrpnog rada nekome ko će jezičaru reći da prekine i da lepo kaže čiji je to jezik zato što je samo to bitno, naprosto je ponižavajuće. Jedini smislen odgovor koji bi jezičar mogao da pruži, bio bi da će, sigurno je, njegov odgovor na takvo pitanje biti zloupotrebljen. Zbog toga na to pitanje neće odgovoriti.
Umesto da tako postupe, jezičari preferiraju da se uopšte i ne nađu u situaciji da ih neko tako nešto pita. I ko sme da im zbog toga zameri? Danas, kada najmanje dve trećine konzumenata vesti pročita samo njihove naslove?
Kako se jezik zove, bilo je dramatično važno pitanje za jezičare u 19. veku. U 21. veku su se stvari ipak pomalo promenile. Jezik se izučava drugačije, u stalnoj saradnji sa sociologijom i psihologijom. Promenilo se i shvatanje pripadnosti. Doduše, još uvek nije jasno na koji se način promenilo i šta u današnjem svetu određuje pripadnost. Ali sigurno je da to više nisu samo ime i prezime.
Etničko atribuiranje idioma (to jest, odgovor na pitanje čijem jeziku pripada neki govor) postalo je zamka koju jezičari danas sve uspešnije izbegavaju. Iako takvo ponašanje nije rešenje, u ime čega da im se, kao što već rekoh, zameri na tome…
Ratko Stavrov
Foto: pixabay.com
