Branko Nikolov i nekrolog za pustinju u srcu Evrope

Svako ko ovih dana bude prekoračio prag Galerije ULUS-a u Knez Mihajlovoj 37 u Beogradu učiniće vremenski iskorak i tim neznatnim naporom vratiće se u Iskon i davno prošlo vreme, koje čudnog li paradoksa, još uvek traje na izložbi Branka Nikolova i dotrajava po zaboravljenim selima Stare planine ili Balkana, te imeniteljke poluostrva na kome živimo i pramajke važnog dela kulturnog sazvučja koje zovemo Evropska kultura. Nažalost dotrajava i gasi se i na drugim mestima ne mnogo nam srećne otadžbine.

Bilo u kom smeru da krene moraće da prođe kroz istinsku portu ili propileje, sastavljene od  „bradvom delanih direka“ postavljenih na grubo obrađeno kamenje- temeljnike, koji opet izniču iz staroplaninske zamlje, crvenkste i ne mnogo plodne, ali one koje je odhranila generacije i generacije u poslednja dva milenujema.

Porte (vratnice) će ga uputiti na sudar sa  svedočanstvima propadanja tog mikrokosmosa, zasnovanog na zemlji, vodi, gori i suncu, koji je u sporom ritmu promena trajao najmanje par hiljada godina, stvorivši jedinstvenu arhitekturu kuća „kovanica“ sa ćoškama, ćilerima i doksatima, pojatama, košarama, jegrecima i duvarima, mikrosveta koji je izrodio jedinstvenu živopisnost  u ušuškanim selima u dolinama staropolaninskih reka i rečica  i ljude  – Visočane ili Staroplanince, temeljne građe i još temeljnije pameti i naravi.

Na izložbi kao i u stvarnosti od svega toga samo fakti ruine. Fotografije napuštenih kuća, urušenih zidova, praznih i šutom zatrpanih kreveta, srušenih ovčaranika, zaraslih okućnica i puteva, palih duvara, pa čak i crteže napuštenih lastavičjih  gnezda, koje simbolizuju ne samo svoje nego i ljudsko gnezdo i okrilje, i koje odlaze odmah posle ljudi i ostavljaju tegobnu prazninu ili kako reče jedan posetilac-pustinju usred Evrope!

Ostavljaju i grobna mesta ljudi na čijim ćoškama su pravile gnezda, kosture krovova sa kojih je neko već skinuo crep, ulazna vrata sa starinskom kvakom koju nema razloga zaključavati, slomljene prozore kroz koje izlazi vreme, štukaturu od kreča koja se ljušti i ogoljuje zid od blata i nekrolog na jednom od njih kao paradigmu propasti nečega što je čovek vekovima stvarao pokašavajući da stvori sopstveni raj u skladu sa prirodom, da bi ga svojim nerazumnim odlukama, poveden nadom za lakim životom pretvorio u bezljudnost, pustoš, sumor, samoću i predvorje pakla.

Sve to autor  Branko Bane Nikolov  je rekao sa minumumom tradicionalnih  likovnih inetrevencija  na stvarnim objektima donetim  sa  Stare planine. Ispričao  je tužnu priču o gašenju sela i ljudi,  jednom načinu života, poimanju sveta drugačijem  i mnogo temeljnijem od sada preovlađujućeg, sa svedenim „likovnim jezikom“ preko fotografija, grafika, kratkih video-klipova i predmeta i objekata donetih iz sveta kome je posvetio svoj multimedijalni rekvijem, koji je nazvao „Nema nikoga kod kuće“.

Projekat „Nema nikoga kod kuće“ je nastajao četiri godine i do sada je gostovao u Sofiji, Caribrodu i Nišu. Beogradsko gostovanje traje do 26. juna

Branko Nikolov je  rođen 1956.  u Caribrodu. Diplomirao je grafiku na Nacionalnoj umetničkoj akademiji u Sofiji. Izlagao je Bugarskoj, Turskoj, Japanu, Poljskoj, Rumuniji… Ovo mu je jedanaesta samostalna izložba.  Branko Nikolov je autor nekoliko dokumentranih filmova i nosilac velikog broja likovnih nagrada za oblast grafike. U poslednje vreme njegova preokupacija su instalacije i video-radovi. Živi i stvara na relaciji Niš-Sofija-Kamenica.

Slobodan Aleksić Ćosa

Foto: Nebojša Videnov