„Omiljen… Ime jedne devojke je u toj reči. Devojke koja je tvrdila kako sam najvažniji čovek u njenom životu. Ona nikakvu posebnu naklonost nije mogla imati prema meni, ali tada joj se činilo drugačije.
Znate li možda priču ‘Funes pamtilac’, znate, naravno, vi ste obrazovan čovek. Vidite, ja sam nešto kao taj Funes. Ali ne po nekom posebnom pamćenju. Ja bih nazvao sebe Funesom osetiocem. Razumete li? Mogu da osetim. To je valjda neka vrsta talenta, umem da osetim šta je dušama potrebno i da u manjoj ili većoj meri to i pružim.
Nije to nešto što želite. Ipak, lepo je u jednom trenutku shvatiti šta ste. Iako vam se ne dopada.
Ljudi se žale da nisu nikome potrebni. Ne znaju koliko greše što to čine. Teško je kada je mnogo onih kojima ste potrebni. Verujte mi, ne želite to.
Idete ulicom i sve vam je jasno. Tamo gde se petoro ljudi istovremeno deru misleći da govore šta im je potrebno, tamo gde ona koja treba da ispuni to što ti ljudi traže od nje razgovara telefonom, vi vidite nešto što tamo jeste. Ako imate taj… talenat… koji sam ja dobio. A to što tamo jeste, nije to što vidite. Znam. Znam. Ni ja ne verujem u priče o dubini duše i slične besmislene sentimentalnosti. Uobičajena varijanta je da verujete u nešto što ne znate. U mom slučaju je drugačije. Ja ne verujem tome što znam.
Neko vreme je zabavno. Onda osetite da imate neku odgovornost. Onda postanete umorni. Umorniji. Najumorniji. Dosta vam je. Onda biste da se rešite svog umeća koje nikome nije potrebno. Pa, ipak, nekome je bitno. Nije ih mnogo, ali nekome je bitno.
Makar jednoj devojci. Meni nije bilo teško da shvatim. Njoj jeste. Ja sam nešto kao onaj iscelitelj iz fantastičnih filmova, znate, onaj koji stavi ruku malo iznad rane a rana nestane. To ja radim. Košta me mnogo, ali i dalje umem da to postignem. Pokušavam da to uradim za svakoga kome je potrebno. Ona je mislila da je to samo za nju.
U stvari, postaje sve gore. Treba li da vam kažem šta je u činovniku ili njegovom telohranitelju koji se nagledao holivudskih filmova… Nije to čitanje misli. To mnogi umeju. Misli su nešto poput pisma. Jedno je kada čitate pismo kao njegov primalac, a drugo je kada znate kako je to pismo nastalo. Ja umem ovo drugo.
Možete li da pretpostavite koliko mi se puta desilo da znam šta treba da uradim, ali nemam dovoljno snage da uspem… Nema ničeg romantičnog u ruci koju uporno pokušavate da zadržite u stisku, ali vam ta ruka izmiče, polako, ali sigurno, sve sigurnije… Izmiče. Nema tu ničeg romantičnog i sentimentalnog ili ne znam čega sve…
Nakon svega što sam video mogu iskreno da vam kažem da bi bilo interesantno videti društvo koje je uspelo da razvije potencijale svoje dece. Nikakve mistike tu nema, samo iskoristite to što imate. To bi vredelo videti…
Kada mi je devojka napisala da sam omiljen, shvatio sam retroaktivno šta sam zapravo pokušavao i s vremena na vreme uspevao. Shvatio sam da ona možda čak i nije jedina kojoj je bilo bitno, koja je rekla sebi kako sam ja učinio nešto za nju… Kako god, ne želim da od te svoje osobine napravim kičmu svog života.“
(nastaviće se)
Ratko Stavrov
Foto: Ratko Stavrov
