Legende vokalnog džeza konačno u Srbiji: The Manhattan Transfer dolazi na Nišville

Najpopularnija i najuticajnija vokalna džez grupa svih vremena – The Manhattan Transfer, nastupiće prvi put u Srbiji (a i u zemljama bivše Jugoslavije) na Nišville jazz festivalu 2018, u petak, 10. avgusta.

Impresivna karijera ovog sastava, koja traje već više od četiri decenije, u najkraćem se može predstaviti brojkama: 29 albuma, 10 Grammy nagrada (uz 20 nominacija), jedina su grupa koja je iste godine (1981) osvojilia dve Grammy nagrade za najbolje izvođenje (vokalni duo ili grupa) i u jazz i u pop kategoriji, a remek-delo iz 1985. godine “Vocalese”, sa 19 Grammy nominacija je posle “Thrillera” Michaela Jacksona drugi najnominovaniji album svih vremena. Grupa je 1998. uvrštena u “Vocal Group Hall Of Fame”, a njihovi koncerti osim vrhunskog izvođenja uvek podrazumevaju i nezaboravni šou – kako za džez sladokusce, tako i za publiku drugačijih afiniteta.

Dugogodišnji vođa pratećeg sastava i muzički direktor grupe je klavirista Yaron Gershovsky. Kvartet danas čine Janis Siegel, Cheryl Bentine, Alan Paul i Trist Curless, koji je zamenio osnivača Tima Hausera, koji je preminuo 2014. godine.

Predistorija The Manhattan Trasfer počinje 1969. kada Tim Hauser u Njujorku pod tim imenom osniva vokalni “doo-wop” sastav, koji dve godine kasnije objavljuje album “Jukin”. Ali kada izdavač (Capitol) nije pokazao interesovanje da objavi drugi – grupa se razilazi. Hauser, koji je inače odmah posle diplomiranja na koledžu, a pre početka profesionalne muzičke karijere imao dobro plaćen posao u marketing agenciji, nije želeo da odustane od svoje najveće ljubavi – i kao prelazno rešenje je zarađivao vozeći taksi. Upravo tokom jedne vožnje upoznaje pevačicu Laurel Masse (kojoj se dopadao prethodni Hauserov projekat), a na jednoj žurci i Janis Siegel, koja je prvo pomogla na nekim demo snicima, a onda i pristala da se pridruži triju. Ubrzo, tadašnji momak Laurel Masse, bubnjar Roy Markowitz (kasnije nastupao sa Janis Joplin i snimao sa  Don McLeanom), tada muzičar u pozorišnom bendu – upoznaje ih sa Alanom Paulom, koji je u to vreme igrao u originalnoj postavci “Briljantina”… i ostalo je istorija.

Nastupima u Grinič Vilidžu grupa stiče kultni satus, a Markowitz producira demo snimke koji stižu do legendarnog direktora “Atlantika” Ahmeta Ertegana (između ostalih – otkrio i Reja Čarlsa!), koji potpisuje ugovor sa kvartetom. Prvi album, nazvan jednostavno “The Manhattan Transfer”, objavljen je 1975. a publika i kritika odmah uočavaju visok nivo vokalnih aranžmana samih članova sastava, ali i originalno i upečatljivo izvođenje pop i džez hitova, poput “Java Jive”, “Tuxedo Junction”, a obrada gospela “Operator” ulazi na Bilbordovu top 20 listu. Već na tom albumu su im gostovali respektabilni džez instrumentalisti (Randy Brecker, Jon Fadis, Zoot Sims), što je na skoro svim narednim albumima postalo obavezno pravilo.

Vešto balansirajući između komercijale i esencije džeza, na sledećem albumu objavljuju i obradu hita iz 1958, “Chanson d’Amour”, koja ih dovodi na prva mesta britanske i australijske liste singlova, a na CBS televiziji dobijaju i svoj nedeljni šou. Godine 1978. Laurel Masse napušta bend zbog posledica saobraćajne nesreće, a na njeno mesto dolazi Cheryl Bentyne, sa kojom grupa objavljuje treći album “Coming Out” sa kojeg se u prvom trenutku izdvojio hit “Twilight Zone” (tibute istoimenoj popularnoj TV seriji “Zona Sumraka”), ali se na albumu našla i obrada  poznate instrumentalne kompozicije grupe “Wetaher Report” – “Birdland” (tekst je napisao poznati džez pevač Jon Hendricks, član nekadašnjeg vokalnog trija Lambert, Hendricks, Ross), i to izvođenje praktično postaje zaštitni znak grupe The Manhattan Transfer. “Birdland” dobija Grammy za najbolje Jazz Fusion izvođenje, a Janis Siegel – Grammy za najbolji vokalni aranžman. Sledećim albumom “Mecca for moderns” (1981) grupa ispisuje novu stranu u muzičkoj istoriji kao prvi sastav koji iste godine dobija dve Grammy nagrade za najbolja izvođenja i u džez kategoriji (“Until I Met You – Corner Pocket” ) i u pop katgegoriji (“The Boy From New York City”).

Iako je nezahvalno izdvojiti bilo koji od narednih albuma (koji su po pravilu dobijali najviše ocene i publike i kritike, a grupa veoma često proglašavana najboljom vokalnom grupom u anketama mnogih jazz magazina), među ljubiteljima džeza (a to samo potvrđuju i brojke sa početka ovog teksta) postoji konzensus da je “Vocalese” iz 1985. neosporno remek delo u domenu vokalne polifonije, a “a capella verzija” kompozicije Dizija Gilespija “A(nother) Night in Tunisia”, na kojoj gostuju već pomenuti Jon Hendricks (koji je napisao reči i za ovu ali i mnoge druge, prvobitno instrumentalne kompozicije) i Bobby McFerrin – verovatno je apsolutni “highlight” svih vremena u ovom fahu. Između ostalih usledili su albumi “Brasil” (na kojem su sarađivali sa bossa nova velikanima Gilbertom Gillom, Miltonom Nadcimentom, ali i sa tada novim imenom brazilske scene: Djavanom, Ivanom Linsom…), “Swing” (Stephane Grappelli, Rosenberg trio, Mark O’Connor, Ricky Skaggs, country-swing grupa “Asleep at the Wheel”)…

Godine 2014. od posledica srćanog udara umire osnivač Tim Hauser, a grupa sve svoje naredne projekte posvećuje njemu. Hausera je zamenio pevač, ali i cenjeni muzički producent i snimatelj Trist Curless, koji je pre toga radio u vokalnim sastavima  “m-pact” i “New York Voices”.

Osim već pomenute saradnje sa džez muzičarima, sarađivali su i sa mnogim umetnicima drugih žanrova: Tony Bennett, Bette Midler, Smokey Robinson, Laura Nyro, Phil Collins, B.B. King, Chaka Khan, James Taylor, Frankie Valli…

Iako su koncertno neprekidno veoma aktivni, grupa je posle albuma iz 2009. “Chick Corea” Songbook” (na kojem impresivni  instrumentalni sastav predvodi lično Chick Corea), napravila dužu diskografsku pauzu, prekinutu upravo ove godine albumom “Junction”.

Tokom dogovora sa managementom grupe, organizatorima Nišvilla je pomenuto da je pokojni osnivač grupe Tim Hauser imao pretke  i sa ovih naših balkanskih, preciznije ex Yu prostora, i da je njemu do kraja života bilo žao što se nikada nisu “sklopile kockice” da tokom neke turneje posete i ove krajeve. Pregovori koje je Nišvil imao 2010. nisu se od tada realizovali, tako da Tim nikada nije nastupio u zemlji svojih predaka.

Izvor i foto: Nišville Jazz Festival